• Насловна

Балша Брковић напао Митрополита, а велича “научни исказ” Аџића и Растодера

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Балша Брковић

Вјесник “нове црногрске авангарде”, Брковић јуниор још једном је “обрадовао” јавност својом колумном у којој је по моделу интелектуалаца који је само њему знан, одлучио да говори о црногорској збиљи.

Под називом “Обиљежје” овај већ одавно обиљежен син и припадник “црногоског интелектуалног круга” кратко али “убитачно” је “разглабао” о недавном скрнављењу спомен-плоче у Пиперима.

По обичају, поставио је много више питања него одговора. Можда је тако и боље – оно што не спада под питање већ под констатацију млађаног Брковића већ је довољно тужно. Тужно баш због обиљежја – и спомен-плоче и њега као интелектуалца.

“Чак и нешто тако елементарно, као што је однос према споменицима, овдје и данас, може бити повод за невјероватну конфузију и сулуде неспоразуме. Мржњу, не само ретроактивну… Као и невјероватно неваспитање, непристојност. Све то можете препознати у оваквим приликама као неки понављајући мотив. Изнад идеологије, нације, религије – то је прије ствар менталитета“, написао је Брковић.

Наравно, одговор на то питање су подјеле које он запажа у црногорском друштву.

“Полиција је, ипак, по свему судећи, пронашла кривца. Али, у данашњој ЦГ то не умањује нужно постојећу јавну конфузију. То је невоља: када је власт овдашња најмање једном несумњиво користила метод добровољаца, зашто би било ко вјеровао да и сваки сљедећи пут није исто тако. Овдашњи државници то не схватају: у једном компромитован систем није лако вратити повјерење. Све те игре и игрице имају своју цијену. Али, онај који мисли од данас до сјутра, тога обично и није свјестан“, примијетио је Брковић.

Он нас је упознао са тиме да Сартр није писао о Троинаестојулском устанку што га је на то наговорио неки политичар или какав бизнисмен већ што је био одушевљен даје такво што било могуће у Европи која је роптала под нацистичком чизмом.

“Био је то доказ да истинска природа Европе није оно о чему су говорили нацистички мракови.

Кад смо већ код мракова… Амфилохије и Мило, заправо њихов национално-политички танго, заједно су створили овакву мржњу и припадајуће ликове, од раних деведесетих до данас, уз неколико варијација. Колико год се данас градио бранитељем антифашистичких вриједности у црногорској историји (чак и да је сасвим искрен у томе), Ђукановић је био дио најуже екипе која је, прије тридесетак година, делегитимисала управо то и такво насљеђе. Читајте о тим данима у књизи академика Растодера и Новака Аџића…“, истакао је Брковић.

Након гомиле питања, закључује:

“Иако рођен након рата, у не мање драматичној четрдесет осмој, Момир Марковић био је један од посљедњих “партизана” у црногорској литератури… Али и непоколебљиви комита, увијек. Пјесник еманципације и црногорског отпора, непоколебљиви љевичар, један од ријетхих индипендентиста који се, када је та опција побиједила, није предао сиренском зову послушности и служења Моћи. И када је писао о вјечитом црногорском ратовању, Момир је био прије свега – пјесник. То је остао до краја. Све то вриједи памтити“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: