Бајковит живот у кори од ораха

Лето је асоцијација на море, море на плаво, а кад помислим на плаво, видим пругастоплаву мајицу, ону коју зову морнарском… Писац који је море утиснуо у своје књиге и написао најлепше романе о великом плаветнилу је Никола Маловић. Овог пролећа, под називом „Излазак српске књижевности на море“, у Библиотеци града Београда одржана је трибина посвећена целокупном делу Николе Маловића, писца особеног гласа у савременој српској књижевности.

Писац, књижар али и издавач из Херцег Новог има специфичан опус, заснован на аутентичном стилу и језику. Маловић је аутор којег читалачка публика воли, о чему сведоче бројна издања, од романа Лутајући Бокељ до Галеба који се смеје.

Лутајући Бокељ је дијамант у српској књижевности, роман који треба да се, по речима Александра Јеркова, нађе у обавезној лектири. Награду Борислав Пекић Маловић је добио за синопсис Лутајућег Бокеља. Ту су и награде Лазар Комарчић, Лаза Костић, Октобарска награда Херцег Новог, Награда Бањалучког сајма књига, за Једро наде овенчан је наградама Бранко Ћопић и Борислав Станковић, те Пером деспота Стефана Лазаревића, док је, иако млад, за животно дело добио и Мајсторско писмо.

Маловићеви романи преведене на руски, енглески и кинески.

Као оснивач херцегновске књижарске и издавачке куће Књижара Со која постоји скоро па 20 година, како оцењујете књижевну понуду? Да ли је раније било више квалитетне књижевности?

Било је, јер смо раније и сами били квалитетнији, групно говорећи – образованији, учени на примјерима праве, тј. лијепе књижевности, умјесто на примјерима популарне литературе, која има за циљ прије да забави, умјесто да подучи. Да би данас и подучавала, књижевност не смије да буде политички коректна, а ако је коректна, ако је без ауторског става према горућим питањима, тада све што је написано само арчи папир.

Са 12. издања, Лутајући Бокељ је роман који вас је винуо у књижевну орбиту и донео вам највише награда. Кроз лик антиодисеја Ника откривате Боку, феште, алгоритам лета… После 16 година од првог издања, како данас гледате на Лутајућег Бокеља?

Одисеј је познатији по лутањима од његове друге праве суштине, а то је да родну Итаку уопште не напушта. Једна од теза овог романа јесте да се бајковит живот може провести у кори од ораха, при чему је кором од ораха захваћени Медитеран, чини ми се, сликовитији мјесто за читање и за живљење од неких других географија.

За вас би се рекло да пишете у сликама, тј. помажете читаоцу да се лако нађе у ипак измаштаном медитеранском рају. Приказујете Боку Которску као театрум мунди, као слика света. Шта је тако магично у вашом руком описаној Боки?

Моји романи, иако су пуни радње која се дешава у Боки, нису о Боки, него су о животу на планети Земљи, данас. Ипак, пошто се радња негдје мора да одвија, одабрао сам да то буде један од 30 званично најљепших залива на планети, јер Бока то официјелно јесте.

Читалац жедан Медитерана, желим да вјерујем, између мојих редова већ 25 година проналази мјесто на коме би и сам желио да буде.

Добили сте име по заштитнику морепловаца и готово увек имате на себи морнарску мајицу. Никола у основи има грчки корен „нико“ (победа). Ваша супруга се зове Викторија. Да ли је енергија двоје победника довољна за срећу и шта је срећа за вас?

Двоје побједника, како нас називате, није било те среће да зачну плод љубави. Срећа би била да умјесто двоје изгубљене, имамо четворо све зрелије дјеце, па да их заљубљене у море, јер се у море немогуће одљубити, гледамо сада с превеликом бригом како броде према цунамију који долази.

Дуго сте у београдском хотелу „Касина“ имате спомен-плочицу са властитим именом испред собе 308? Како је настао овај куриозитетни артефакт везан за савремену српску књижевност?

До реновирања, дуго сам боравио у хотелу „Касина“ на Теразијама.

У дану када сам добио награду Бранко Ћопић, коју додјељује Српска академија наука и уметности, у чијем жирију сједи пет академика, који су једногласно гласали за роман Једро наде, отишао сам код директора хотела „Касина“, Драгана Милосављевића, да му похвалим посаду. Тај диван човјек је одлучио да од тог тренутка имам повлашћени статус, и дао да се изради спомен-плочица на којој је писало ћирилицом: „У овој соби борави Никола Маловић, награђивани српски писац из Боке Которске.“

Које књиге сте волели да читате кад сте били дете? Колико је важно за дете да почне рано да чита, истражује, лута кроз књижевност, открива?

До романа „Робинзон Крусо“ суочавао сам се, као и сви клинци, с лектиром која је увијек била досадна. А онда сам доживио откровење и спознао да су само ријетке књиге досадне. Млад човјек треба сам себи да тражи лектиру, ако му је Бог дао, уз помоћ књижара-специјалисте.

Колико је важно да дијете почне да чита? Читаоцу вашег питања постаће јасније, посебно ако је родитељ, када схвати да све што смо сазнали, или смо чули, или смо прочитали. Трећег нема. Квалитетан водич кроз актуелну продукцију потребан нам је као лајфкоуч.

Писац у роману мора да има добар почетак, средину и крај, рекли сте једном приликом. Како гледате на регионалну књижевну сцену? Да ли у савременој књижевности има писаца за сва времена?

Савремени писци углавном немају стрпљења да након доброг почетка, евентуално средине, изведу и добар крај. Мој пријатељ, регионални Анте Томић, сабрао је све успјехе, многе награде, али књижевно строго гледано, крајеви његових романа пуштају воду, метафорички каже ли се. И није драги ми Анте, једини.

Будући да мора нема много ни у светској ни у српској књижевности, да ли нешто ново спремате после Галеба који се смеје, романа због ког дословно жене плачу од среће када уђу с импресијама у херцегновску Књижару Со?

Неколико се нових наслова главом пробило у свијет главом након дивног Галеба који се смеје, а то су збирка сторија За читање на плажи, и до сада непозната форма – Андрић и ђаво, фото-новела у драмској форми. Оба ова наслова за сада се могу наћи само у херцегновској Књижари Со.

За крај, да ли бисте се попут Киша некад, ви данас усудили да дате савет младим писцима?

Много пута сам се усудио и рекао: Не пишите, него живите. Писање је маратон.

Ако упркос свему млад који је данас не може да заспе без писања, на добром је путу.

Извор: Букмејт журнал/Марина Корницер

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: