Атентат прије атентата: Како су усташе покушале да убију краља Александра у Загребу
Краљ Александар
Приредила: Драгана Б. Мијушковић
Тридесетих година прошлог вијека, усташки вођа Анте Павелић, налази се у Италији, у околини Парме одакле се са својим усташама константно радио само на једном задатку, а то је планирање „савршеног“ атентата на југословенског краља Александра Карађорђевића.
Прије кобног 9. октобра 1934. године, када је краљ Александар убијен у Марсељу, усташе су у више наврата планирале његово убиство. Један од тих покушаја одиграо се годину дана раније, 1932. године, а главна локација је требало да буде Загреб.
У Италији, мало село у Апенини, Вискету де Ква било је мјесто гдје су се криле усташе, који су се сељанима представили као Бугари, тако да нико од мјештана није знао њихове стварне намјере и боравак у том удаљеном Апенинском селу.
У том вријеме на челу жандерменије у краљевини Југославији био је др Јурај Шпилер, познат као борац против комуниста и усташа. Када је сазнао да се у Италији налазе логори за обучавање усташа, у извидницу је послао Жарка Поповића, војног атешеа у Италији.
Поповић је са помоћником Иваном Драгићевићем отишао у планину да би сазнао шта се тамо дешава. Када су дошли у село, пред великом зградом стајао је стражар са пушком, а на капи је имао велико слово „У“.
Поповић и Драгићевић су од мјештана сазнали да усташе које су се ту криле са лажним именом сваког дана вјежбају гађање тако што пуцају у слику неког човјека иза зграде, кога (наравно мјештани нијесу познавали). Када су одвели Поповића иза зграде и показали му стрелиште, човјек на слици је био краљ Александар!
По повратку у Југославију, у Београд, Поповић и Драгићевић су донијели фотографије усташа из кампа. Помоћ око извјештаја шта то усташе планирају помогла је у извјесна дама, бивша љубавница Анте Павелића, која је из само њој знаних разлога одала Павелића полицији и рекла да се припрема антентат на краља Александра 17. децембра 1933. године. Све ово дошло је до загребачке полиције која је на челу са Шпилером даноноћно радила на проналажењу сарадника ушташа у Загребу како би план за атентат на краља пропао.
Шпилер је од својих доушника сазнао да су усташе изнајмиле стан у улици Штосе број 4. Шпилер је послао агенте Ђурчића и Лечића, који су нажалост наишли у погрешном моменту, па је Ђурчић остао на мјесту мртав, док је Лечић рањен. Усташе су побјегле, али план за убиство краља ујединитеља тога децембарског дана је пропао. Тројица усташких атентатора су осуђења на смрт.
Нажалост, то их није спријечило да наредне године у Марсељу удружени са припадницима Унутрашње македонске револуционарне организације (скраћено ВМРО) изврше атентат и мучки убију краљ СХС Александра Карађорђевића.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dzon od Solberije je rekao da je ubistvo tirana pravedna i opravdana stvar. Milo mi je sto Aleksandra Kradjordjevica 1934 ubi Makedonac Vlado Georgijev (Cernozenski) a pravda je nalagala da tog krvnika ubiju Crnogorci, no zali Boze sto Ciro Stankov Vukovic iz Bjelica 1925 na Cetinju ne ubi Aleksandra, no ubi sam sebe, jer ga majka zakle da to ne ucini.
Jugoslavija je najveci poraz u istoriji Srba ,skovan u reziji 2 dinastije, britanske krune koja je orodjena“ sa Karadjordjevicima, englezima je trebala propast austrougarske I topovsko meso za to, a to su bili nasi djedovi. Srbi su izgubili teritorije izlaz na more,30% populacije u 2 rata, naivnom politikom i izdajom generala placenih od engleza,hrvati slovenci makedonci koji nikad nisu imali drzavu dobili su ih ,dao im je nas kralj Aleksandar. Vratili su mu atentatom u Marseju 1934. Iako sam Srbin ,bicu realan,nije dovoljno cijenio bratsku zrtvu Srba Crnogorskih na Mojkovcu. Posle je dosao komunizam. 3 engleske prevare I unistenja Srba u jednom vijeku. Mnogo. Evo I 4 na pomolu…ukoliko se tramp i Putin ne ukljuce oko Kosova, a onaj da ga nije strah naroda da bi Kosovo za 5 m tako je i na vlast dosa
Што се тиче покушаја атентата на краља Александра у Загребу 1933. године познато је, да је тада рањен између осталих и полицијски службеник Петар Бобић.
Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и трагичне догађаје који су се збивали на просторима бивше Југославије, неможемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, које би било под контролом међународних корпорација, великих финансијера, тзв. великих изабраника и англо-америчких тријалиста које данас представља фабијански естаблишмент идолатриског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста-бундиста у Европи и Америци…
Они су и крајем трагичног ХХ столећа потврдили своје намере да нас униште и обелоданили оно, што су били одлучили пре више од једног века, када су нас избрисали са европске карте из групе слободних и самосталних народа, “недостајала су још само два рата, да би се све спровело у стварност” – “Nous le donnons ici, après ces deux documents du XIXe siècle, afin que le lecteur se rende mieux compte que déjà en 1862 la chose etudiee, elaboree, posee est bien arretee…” ( Види: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial – Une super et counter-eglise? Paris, France, 1967, стр. 131).
Веома је интересантно истаћи да је енглеска обавештајна служба ујармила у своје дугорочне планове и намере хрватског терористу Анту Павелића, који је у току 1926. године постао агент интелиџенс сервиса. У исто време Енглези су правили комбинације и са Мусолинијем, о чему пише Јован Бањанин у књизи коју је објавио под насловом „Политика југословенског јединства против пунктација, раздора и мржње“, где између осталог стоји:
„Али, господо, једна од најопаснијих комбинација, која прети миру и сређености Средње Европе, то је она комбинација, коју има да донесе састанак Мусолинија и Макдоналда у Риму. Чудновата је господо, ова промена британске политике! Кад је Аристид Бријан са апостолском вером проповедао мисао Паневропске Уније, онда је та политика уверавала, да Велика Британија не може ући у ту комбинацију, јер је она огроман империј, који се протеже на свих пет континената. Данас та политика хоће да уђе у директориј Европе, који би имао да фашизму и хитлеризму осигура хегемонију над европским континентом…“ (Види: Јован Бањанин, Политика југословенског јединства против пунктација, раздора и мржње – Говор сенатора Јов. Бањанина изрече у Сенату Крањевине Југославије приликом претреса буџета за 1933/34 год. 28. марта 1933 године, Београд, 1933, стр. 4).
Овде бисмо се осврнули и на књигу Паркера Томаса Муна, коју је објавио под насловом „Imperialism and world politics“, која најбоље одсликава Аустро-Немачку империјалистичку позадину Сарајевског атентата, где дословно стоји:
“Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про-аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари “Немачки продор на исток.” (Види: (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new – „Империјализам и светска политика – Поглавље XI, Блиско – источно питање старо и ново“, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259 ).
Енглески текст гласи:
“ For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…
“ Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the East.” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).
О Сарајевском атентату је написано мноштво књига, расправа и брошура не само на српском већ и на другим светским језицима. Средином шездесетих година XX века у француској је објављена веома интересантна књига Пјера Вириона под насловом „Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise“ – “Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против црква”. Књига је интересантна и инструктивна по предмету који обрађује, посебно када је реч о нама и Сарајевском атентату, о којем Вирион дословно пише:
“Но ево још нешто: рат који је требао да уништи Аустро-Угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн, да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Saint-Yves d’Alveydre алудира већ 1890 године; рат који је требао да генерализира демократске режиме најављен је 1894 године, осим, ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860 године, а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата XX-ог века; ради се и о стварању Сједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве Светског рата, потребног, да Европу поново измени… Оно што се неможе порицати, то је најава већ 1912 године од стране Paty de Clam-а опасности, којима је изложен аустриски престолонаследник Фердинанд, убијен у Сарајеву 1914. године. Оно што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник Хауз ( Edward Mandel House, 1858-1938), члан “Masters of Wisdom” или четири године пре атентата…” (Види: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, – „Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против-црква“, Paris, France, 1967, стр. 40).
Француски текст гласи:
“Voici mieux encore; la guerre qui devait aneantir l’Autriche, abattre la dynastie Hohenzollern, abaisser l’Allemagne don’t les pretentions devenaient inquietantes, Saint-Yves d’Alveydre y fait allusion des 1890 et cette guerre qui devait generaliser les regimes democratiques est annoncee en 1894, dans la protestation des Hautes-Macon palladistes americains lorsque, percisement, Adriano Lemmi, après la mort d’ A. Pike, vent faire transferer a Rome les archives du Directorie dogmatique. ‘Si le palladisme (dogmatique) est transporte a Rome (l’executif politique y est déjà) voila les archives centrales et les plus saintes choses en peril d’un coup de main dans le cas d’une conflagration subite… Le transfert a Rome… ne pourrait etre effectue sans danger que si, dans l’Europe entire, tousses Etats etaient republicains,… conformement auplan de 1860 qu’il s’agit de realiser au moyen de la grande guerre du XXe siècle et sous l’hegemonie maconnique: Etats-Unis d’Europe…’
Nous ne savons pas si les archives du “pntificat dogmatique” (c’est ainsi qu’on l’appelait) ont ete transferees mais voila bien la these americaine des Etates-Unis d’Europe oppose a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-Yves d’Alveydre. Voila aussi la soutenance tres palladiste duleadership americain pour la democratie universelle. Voila surtout l’annonce de la grande guerre appelee a transforme de nouveau l’ Europe. Cette protestation, disons-le tout de suite, est tiree d’un ouvrage du F… Margiotta, transuge de la Haute_Maconnerie et, a cause de cela, tres conteste bien sur par les hautes sects. Il n’y a qu’un Malheur c’est que la meme annee, Leon XIII dans une de ses letters s’indignait de voir la Haute-Maconnerie sieger a Rome meme. Ce qui n’est pas niable, c’est l’annonce, des 1912, par du Paty de Clam, des dangers que courait l’Archiduc d’Autriche Ferdinand assassin a Sarajevo en 1914. Ce qui n’est pas moins troublant ce sont les allusions a cette fin tragique faites par le Colonel House des “Masters of Wisdom” quatreans avant l’atttentat don’t on lira les details dans le remarquable livre de M. de Poncins sur la Franc-Masonnerie. Ce qui n’est pas moins troublant encore, c’est cette reunion exceptionnelle de Saint Simon’s Island, en 1913, don’t nous parlerons plus loin et qui constituele premier essai des assises des futures “Bilderbergers (Vidi: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, (1965/66) 1967, p. 40).
Такође, то исто потврђује и Лeoн де Понкинс (Leon de Poncins) у књизи “The secret powers behind revolution” – “Тајне силе иза револуције“, где дословно стоји:
“Сарајевски атентат и масони
Можда ће се једног дана осветлити речи високог швајцарског масона у вези са судбином аустријског престолонаследника: ‘Он је изванредан човек, штета што је осуђен и што ће умрети на положају престолонаследника…”
Енглески текст гласи:
“The Sarajevo crime and freemasonry
On the 15th September 1912 the Revue internationale des Societes secretes, edited by Monseigneur Jouin, published the following lines:
Perhaps light will be shed one day on those worlds of a high Swiss freemason on the subject of the Heir to the throne of Austria: ‘He is a remarkable man; it is a pity that he is condemned, he will die on the steps of the throne’ …” ( Види: Leon de Poncins, The secret powers behind revolution, Hawthorne, California, No Date, стр. 77; Revue internationale des societies secrets, Paris, 15th september 1912, стр. 787-88).
Имајући у виду, у вези овог и Марсељски атентант на витешког краља Александра Ујединитеља, којег су сценирали и режирали масони-идолатристи, езотеристи, окултисти, ритуалисти и наци-фашисти и комунисти, поменили бисмо италијанску историчарку др. Мирелу Колариети, која је у Београду 1984. године на Петом међународном конгресу балканолога поднела научни елаборат под насловом „Фашистичка Италија и атентат на Краља Александра 1934. године“, у којем дословно стоји:
„Мусолини сноси пуну одговорност за оно што су усташе учиниле. Не само да су се усташе припремале за атентат под непосредном заштитом и контролом Мусолинија (Ерколе Конти је подносио извештаје директно Мусолинију), већ су уживале ту зашиту и после атентата. ‘Дуче’ је одбио да француској изручи Павелића и Еугена Кватерника… У Државном архиву у Риму налази се лични архив др Ерколе Контија, у 20 свежњева, од којих сам проучила само два са којих је почетком ове године скинут ембарго. Осталих 18 свежњева, како ми је званично објашњено, биће стављени на увид истраживачима тек за 20 година….“ (Види: Др Мирела Колариети, Расправа о убиству краља Александра, Србија – Serbia, бр. 249, јануар 1985,Fruitland, Ontario, Canada).
Такође, у књизи истакнутог америчког обавештајца Питера Томпкинса (PETER TOMPKINS SERVED IN THE OSS IN WORLD WAR TWO…), коју је објавио под насловом „Italy Betrayed“ – „Изневерена Италија“ има један интересантан податак о умешаности Пјетра Бадоља ( Pietro Badoglio, 1871-1956) у Марсељски атентат, где дословно стоји:
“ Ћано ( Gian Galeazzo Ciano, 2nd Count of Cortellazzo and Buccari, – 11 January 1944) поседовао је докуменат у којем је стајало да је Бадољо уплетен у Марсељски атентат, као начелник Мусолинијевог Генералштаба. Остаје отворено питање: зашто је Бадољо имао чврсту подршку Винстона Черчила и зашто је одликован високим Орденом Британске империје? Да ли је Бадољо био двоструки агент, који је радио у интересу Велике Британије и Француске?… “
Енглески текст дословно гласи:
“… With a shock, I recognized her as the wife of Filippo Anfuso (Ciano’s ex-chef de cabinet and Mussolini last Italian Ambassador to Hitler, who had been implicated in the murders of Rosselli, Barthou, and King Alexander of Yugoslavia …
When it also came out that Badoglio had given Ciano permission to leave Italy after the coup of July 25, but only because Ciano had managed to blackmail him with a document which proved that, as Chief of the General Staff at the time of the murder of King Alexander of Yugoslavia and of French Foreign Minister Barthou, Badoglio had been aware of the plot and approved it – Badoglio decided that Roata had best be prevented from speaking.
When the rumor spread that Badoglio too would be brought to trial before the Hugh Commission for the Punishment of Fascist Crimes, the aged marshal took refuge in the British Embassy, and Roata, whom the interrogating magistrate described as ‘a criminal of rare cunning in whom dissimulation has been raised to a professional technique and a way of life’, was enabled with Badoglio’s aid to escape from detention and was never recaptured… He lives in Spain as Senor Mancini and returns to Italy on business trips whenever he chooses…
Why was it that Churchill so staunchly supported Badoglio, and why did the King of England award him the Order of the British Empire? Could Badoglio have been a double agent, willing to work in the interest of Britain and France? ( Види: Peter Tompkins, Italy Betrayed, New York, 1966, стр..251, 313 и 325; Martin Clark, Mussolini, London – New York, 2005, стр. 180; Stanley G. Payne, A history of fascism 1914-1945, Madison, Wisconsin, USA, 1995, стр. 406; Gaetano Salvemini, The origins of fascism in Italy, New York – London, 1973, стр. 266; Christopher Hibert, Benito Mussolini, Middlesex, Great Britain, 1962, стр. 156-157; Ernest Nolte, Three faces of fascism – Actione Francaise – Italian fascism – National socialism, New York, 1969, стр. 300).
Маршал Бодољо је могао де се “захвали својим масонским везама што није изведен на суд” – “mostly thanks to his Masonic contacts, including his superior, General Capello…” ( Види: https://en.wikipedia.org/wiki/Pietro Badoglio).
У вези овог поменули бисмо и један податак Рад. П. Рашанина, који је објављен у Американском Србобрану о комунистичком учешћу у Марсељском атентату, где стоји:
„Комунистима је био за време целог његовог живота, главни непријатељ и стајао им је као незалечиви трн у оку блаженопочивши краљ Александар I Ујединитељ… Знамо исто тако врло добро да је својим куражним актом од 6 јануара 1929 године краљ Александар пресекао и скинуо са дневног реда тада највише разбуктало Хрватско и остала од комуниста и њихових сарадника усташа и дефетиста потргнута национална питања и тако тиме спасао Југославију од сигурног расула и пропасти…
У вези са сарадњом КПЈ – УСТАШИ – ВМРО на рушењу Југославије о којој је горе било речи неће бити на одмет да овде изнесемо још један врло интересантан детаљ. – Пре петнаестину година писац ове расправе боравио је подуже времена у Чикагу. Прикупљајући материјал и разговарајући са још преживелим учесницима многих предратних догађаја у вези са комунистичком активношћу у Југославији и на Балкану био је упознат и доведен у везу са једним истакнутим украјинским националистом, који је тада такође живео у Чикагу. Овај Украјинац је са доста убедљивих детаља и података испричао писцу ових редова и следеће:
Да је као политички емигрант радник живео 1932/1933 у Софији. Да је тада имао прилике да лично упозна Владимира Владу Черноземског тада механичарског радника и шофера, иначе као што је познато, истакнутог члана ВМРО, обученог и опасног терористу и физичког убицу блаженопочившег краља Александра. Овај украјинац је тврдио да је Черноземски у то време важио и био врло изграђени комуниста иако он из конспиративних разлога није могао установити да ли је био члан КПЈ…“ (Види: Рад П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, Американски Србобран – American Srbobran, 20. фебруар 1976, Pittsburgh, Pa., USA).
Treba li podsjecati na ranjavanje dr Ivana Pernara, narodnog zastupnika HSS u Skupstini KSHS 20. Lipnja 1928, te docnije njegovo hapsenje, osudu i robijanje 1931 i 1933 u tamnici pod diktaturom kralja Aleksandra, kojega je Jovan S. Plamenac nazivao „Aleksandar Palikuca“. Pa doista zar to nije bio teror nad Hrvatima, a hapsenje , osuda i robijanje dr Vladka Maceka pod diktaturom Akeksandra, a ubojstvo Stjepana i Pavla Radica, Djura Basariceka, ranjavanje Pernara i Ivana Grandje, te robijanje Srbina Svetozara Pribicevica u Brusu i Crnogorca dr Sekule Drljevica pod rezimom krvavog Aleksandra. Mnogo je tih primjera organiziranog velikosrpskog terora i strahovlade nad Hrvatima, Crnogorcima, Makedoncima. Nije se bez razloga povezao i politicki u emigraciji u Becu suradjivao Jovan Plamenac (1920-1923) sa dr Ivom Frankom, sinom dr Josipa Franka, sa ciljom da ruse KSHS i pokusaju stvoriti nezavisnu Hrvatsku i nezavisnu Crnu Goru te se osloboditi velikosrpskog tiranina
Politicno svirepo i monstruozno ubojstvo povjesnicara prof. dr Milana Suflaja 19. 2. 1931 u Zagrebu od strane rezimskih velikosrpskih egzekutora i agenata. Evo Vam jedan klasican primjer srpskog terora i zlocina nad Hrvatima
Procitajte o tome jutros u Vijestima clanak prof. dr Iva Banca, pa cete nesto i saznati o tome.
Ти си тај који је изнио тезу, ничим образложену, а онда се позиваш на несрећног Банца(кога ни Хрвати више не узимају за озбиљно), као врхунски извор. Чак ни ту не наводиш никакав доказ , већ упућијеш нас да читамо тог „великог“ интелектуалца. Па немам паметнија посла него читати Банца. Свјестан сам ја да с тобом џаба комуницирам. Вјероватно је и за настанак Старчевића крив српски терор. А Павелић је Хрватима био вођа и они су га тако ословљавали. Ко сам ја (а и ти) да им то оспораваш .
Ko ubi velikog i pravog vodju Hrvata Stjepana Radica? Eto sto je porodilo uzasni revansizam.
Sasvim sigurno ne djeca sa Kozare.
ivo banac, kazes, citalo se i o tome liku ponesto i podosta, tako da, Kairos, za uvjerljivost tvoje price izbaci banca iz svoje referal liste
pavelica, artukovica i sve ustaske male i velike zlocince mira i rata stvorila je njihova bolesna zelja da za stvaranje hrvatske drzave treba srbe unistavati da ne postoje; i njihov jos bolesniji um da unistenje srba treba izvoditi fizickim likvidacijama na nacine kakve njihovi bolesni umovi samo zamisliti mogu. danas ga se kulturni dio hrvata odrice ali malo je 41e kod istih bilo volje da ga zaustave. kao i 91e, malo je u hrvata bilo volje da zaustave tudjmana u njegovim zlocinackim i opasnim (cak mu je ivica racan potiho odobravao) namjerama za unistenjem i progonom srba iz hrvatske, tek danas kulturni dio hrvata usudjuje se progovoriti protiv istog ali it’s too late. ako je pavelic 29e bio marginalac imao je dobrih jos 12 god da postane miljenik hrvata. dakle, dovoljno dugo.
Српски терор?
Молим наведите колико је то Хрвата убијено на правди Бога од стране „страховладе“ у периоду од 1919. до 1934.?
Beogradska strahovlada i srpski teror su stvorili zlocinca Pavelica, kvislinga, inace marginalnog lika u Hrvata do 1929. Pravi hrvatski vodja bio je Radic, potom Macek.
да да то се јасно видело 1914 и 1915 у Мачви … samo vi pijte sa vatikanovog izvora mudrosti