Различите реакције Русије и Кине на хапшење њихових држављана у Америци

Пише: Никола Н. Живковић

Путин је 20. децембра 2018. одржао већ традиционалну годишњу конференцију за штампу. На мене су највећи утисак оставила два новинарска питања, а оба су се односила на случај Рускиње Марије Бутине.

Све већи број људи постају жртва русофобије, која посљедњих мјесеци, или тачније посљедњих година, на Западу доживљава ренесансу. Она је нарочито раширена у англосаксонским земљама. И док афера са руским хемичарем Скрипаљем и његовом ћерком Јулијом још није сасвим пала у заборав, већ су се амерички и британски медији потрудили да пронађу нови скандал повезан са „злим Русима“.

Једна млада жена из руске провинције, Марија Бутина, студент, добила је редовну визу да може да студира на једном америчком универзитету. Одједном је америчка обевештајна служба у јулу ове године ухапсила Бутину и отпужила је да ради „за Путина“. 

Тако је ова млада Рускиња, родом из градића у централној Русији, ни крива ни дужна, постала жртва унутрашње политике Сједињених Држава. Најновија вијест са тог фронта: Бутина је пред америчким судом признала своју кривицу. Реакција са највишег мјеста у Москви била је недвосмислена: „Бутина је признала кривицу, јер јој нису оставили другог избора.

А, какав је био одговор предсједника Русије? Путин је казао, да Бутина нема никакве везе са руском обавјештајном службом, нити са било којом другом државном институцијом из Русије. Затим је додао оно, што су претходно писали и многи други руски политичари и предствници власти. Дакле, да је признању Марије Бутине, највероватније, претходила невиђена психолошка тортура, која је последњих недјеља спрововођена над младе+ом Рускињом.

Леонид Слуцкиј упоредио је процес против Бутине са шпанском инквизицојом, истакао да је сигуран да су је амерички инквизитори уцјењивали и пријетили јој најгорим мучењем, па чак и доживотном робијом. Зато и не чуди да је Бутина пристала да призна кривицу. Њени адвокати су је наговорили на тај чин, тврдећи да је то једини начин да избјегне робију. Мање више то исто, само речено „мекше“, дипломатским језиком рекао је и Путин.

Кинески случај

Један од водећих менеџера кинеске корпорације Хуавеи недавно је, на захтјев америчког суда, ухапшена на ванкуверском аеродрому. Име јој је Менг Ванчжоу, и она је ћерка оснивача те реномиране компаније.

Питање два руска новинара била су готово иста: „Зашто Русија не одговара Американцима на начин на који то раде Кинези“?

Путин је одговорио отприлике сљедеће: да то није руски начин рјешавања проблема, јер „нама не пада на памет да сада по Русији ловимо људе и да их трпамо у затвор и држимо као таоце, како би их размијенили са нашим грађанима, који невино сједе у америчким затворима.“

Као што је познато, на кинески одговор није се морало дуго чекати. Прво су у Кини ухапсили једног канадског грађанина, бившег канадског дипломату Коврига, а потом још једног, канадског бизнисмена Спејвора. Обојица су оптужени да су угрожавали националну безбједност Кине. Овиме је Пекинг више него јасно послао сигнал Вашингтону, да неће толерисати америчку самовољу.

А какав је био руски одговор? Лавров и Захарова у име Руског министарства иностраних дела, изјавили су новинарима да су „забринути“ због поступка САД-а.

Питање који су председнику Русије поставили руски новинари је сасвим природно и логично. Зашто се Русија у таквим случајевима задовољава са изражавањем „забринутисти“ и „оштрог дипломатског протеста“, а не угледа се, рецимо, на Кинезе, односно – предузме и неке опипљиве, конкретне кораке?

Многи добронамјерни на Западу упозоравају Москву да помирљиви, пацифистички тонови нису најбољи начин да се задовоље апетити Вашингтона и Лондона. Они су контрапродуктивни и воде ка сигурном поразу.

Русија је за Америку добра само када њоме руководе људи типа Горбачова и Јељцина, дакле, када пристану да буду вазали, као што су, на примјер Естонија, Хрватска, Црна Гора или Румунија.

Кинески чврсти одговор на америчке провокације, очигледно, јесте једини језик који Вашингтон разумије. А, на основу одговора Путина, може се закључити и каква је природа елита у Русији.

За разлику од кинеске елите, која је патриотска у најбољем смислу те ријечи, олигарски из Русије свакако то нису. Њихова дјеца се школују у Великој Британији или Сједњињеним Државама. Менеџери руских компанија купују станове у Лондону, виле на Азурној обали или Флориди.

А кинески олигарси улажу свој новац у Кини, прије свега у технологију 21. вијека. Једним словом, олигарски из Русије су паразити, коју су се обогатили на рачун пљачке државне имовине, која је извршена под лијепим именом као „приватизација“ у време Јељцина. И још нешто. Међу најбогатијим људима у Русији, ниједан није руске националности.

Најбогатији људи Кине су Кинези, а стекли су имовину захваљујући својим способностима и труду. Кинеска елита и кинески народ имају исти циљ: благостање за што већи број становника те многољудне земље. Владајућа економска и политичка елита Русије има сасвим друге циљеве од руског народа. Њени интереси су уско повезани са интересима банака и мултинационалних компанија, која имају сједиште у Лондону и Њујорку. Једном ријечју, руски народ и владајућа елита Русије стоје на супротним странама барикада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: