Под трешњом Јордановом, међу божурима Прилужја

Пише: Миленко Јовановић

Прилужје — једно од највећих српских села на Косову и Метохији, у вучитрнској општини, равно, плодно и пуно живота, као да се не да забораву. Село које и данас стоји као бастион, укоријењено у земљу натопљену историјом, на домак Газиместана, гдје је, по легенди, из крви јунака процвјетао божур.

А у дворишту пуно тих божура, под разгранатом трешњом, сједимо нас седморица. Поред нас — Јордан Поповић, домаћин, пензионисани судски извршитељ, виталан и вриједан старац од 86 година, чије је имање уређено као да о њему брину војске радника, а не његове већ помало уморне, али још снажне руке. Све одавно процветало и заметнули плодове : трешње, кајсије, шљиве, орах… И тује, огромне као додатни украс сјајном амбијенту. И све под конац. Ниједна травка није залутала.

Јордан нас дочекује са осмјехом и домаћом шљивовицом која, како каже, „долази из дубине коријена“. И стварно, не гори, него милује. Прави је од шљива из свог дворишта, као што је то радио и са животом — стрпљиво, поштено, са укусом и мјером.

Окупили смо се скоро па случајно, на позив његовог сина Горана, иначе пријатеља и колеге већини нас. Ово није био службени сусрет, него кратка пауза на путу, који је, чини се, одвео сваког од нас баш гдје треба.

Импресије у хладу трешње

Коста Белошевић, предсједник Привременог органа Општине Исток, први пут је у Јордановом дворишту. Каже да се Прилужје не може препричати — мора се доживјети.

– Овдје осјетиш шта значи бити на свом. Божури, црква, земља која рађа, људи који не одустају — то је Прилужје. Јордан је човјек који сам држи стуб куће, али и своје врсте. Импресиониран сам.

Васо Томашевић, челни човјек општине Србица, такође први пут сједа у Јорданову хладовину.

– Ја сам у Прилужју био, али се данас осјећам посебно. Ово је слика Косова и Метохије каква и треба да буде: да се домаћин препознаје по башти, а гост по поштовању, каже Васо.

Дејан Славковић из Ђаковице, први пут у селу, а и први пут у оваквом амбијенту:

– Искрено, овдје сам први пут осјетио да сам и сам однекуд. Оваква мјеста враћају човјека самом себи.

Славиша Стефановић је већ долазио. Њему је Прилужје већ познато и драго:

– Овдје се осјећам као код куће. Јордан је од оних људи који ти само погледом покажу све што треба — и гостопримство, и поштовање, и животну мудрост.

Велико срце Јорданово

Јордан не говори много, али кад проговори, све стане.

– Ја сам прошао свашта. Преживио ратове, и године више — и мање лијепог живота, и године закона. Али најљепше ми је кад сједнем овдје, под трешњу, и гледам своју дјецу, унучад, госте, пријатеље. Није то што је моје — него што је живо. А заслужује Прилужје да буде много живље. Као што је и било. Али, даће Бог…

Живописан је он. Некада фудбалер, спортски радник, данас баштован, домаћин, дјед, човјек који и даље, у деветој деценији, обрађује башту, храни кокошке, пече ракију. Остало му је срце велико као двориште, а поглед јасан као да је тридесет година млађи.

Често код њега бораве и синови Горан и Ацко, који живе у Косовској Митровици, а редовно долази и ћерка Бисерка, иако је удата у Подгорици. Ништа мање присутни нису ни бројни унуци, који у дворишту испод трешње налазе и игру и коријен.

Срећан је што је унук Лука одличан фудбалер, а сви кажу да нико од унучади тако не личи на њега.

Црква преко пруге

Преко пруге, узвисује се црква Преображења Господњег. И она, као и све у овом селу, има у себи нешто смирено и вјечно. Као да бди над селом и његовим житељима. Као да је симбол опстанка, коријена и наде.

Сунце се полако спушта над равницом, божури се љуљају на благом повјетарцу, трешња ће тек да црвени, а ми полако крећемо даље. Са укусом ракије и мирисом земље што рађа. Са сликама Јорданових руку, тек мало испуцалих али снажних. Са осјећајем да Космет живи — у баштама, у двориштима, у људима попут Јордана.

И да неће никуд, док год има ко да под трешњом сачека госте.