Антић: ДФ једини прави противник Ђукановићевог режима

Пише: Чедомир Антић

Лоше је када у једној држави само избори представљају нешто ново. ДПС је на власти четврт вијека (и још пет деценија прије тога), а све државне установе заједно нису пружиле ни најмању могућност да му неко на фер и поштеним изборима макар озбиљно конкурише.

Ту тиранију подржавају међународне околности, нечасно властољубље вођа ДПС-а које их је водило ка промјени политике, идеологије, увјерења и идентитета. Међутим, на руку им иде и стање у друштву чије су елите корумпиране.

Народу је, наизглед, пружен некакав избор. Дворска опозиција се ујединила. Настала је коалиција „Кључ“. Шта ће да откључају бивши Милошевићеви другари који су открили шта су по националности уочи прошлог пописа, заједно с избјеглим лидером Демократског фронта и организацијом Ура јасном колико и слика високозаштићеног свједока на Хашком трибуналу? Рачуна се, међутим, на то да у ауторитарним друштвима опозиција блиска властима често има добре изгледе да се наметне и потисне истинску опозицију.

Таква заблуда, коју смо ми овдје имали са радикалима па после и са њиховим отпадницима напредњацима, у Црној Гори је само српска. Национални Црногорци су нација једне партије ДПС-а. Онај ко је међу њима љут на Ђукановића, увијек у резерви има Кривокапића или неког сличног. Да је Црна Гора била демократска, таква партија не би могла да постоји ни да према себи моделира једну читаву нацију, колико год нова она била. Остале нације су јединствене око своје националне партије…

Све осим Срба. Нова српска демократија и са њом читав Демократски фронт, преузела је на себе не само одбрану права Срба већ и демократизацију Црне Горе. Није било друге. Изостала је, међутим, подршка Србије и Европске уније разумном политичком уједињењу само у случају јединог народа Црне Горе. НСД и Демократски фронт су једини прави противници режима Мила Ђукановића. Режим их као такве види и прогони.

Настављен је судски прогон Андрије Мандића и Славена Радуновића. На дан када су прошле године почеле велике, историјске демонстрације заказано је прво рочиште процеса на коме се двојици српских вођа и бораца за демократску Црну Гору суди за рушење уставног поретка. Суде им они који не виде да је Ђукановић током протеклих година систематски кршио законе, узурпирао власт и рушио државу.

Видјећемо како ће се режим носити са отпором који неизбјежно настаје. Срби су у Црној Гори трећина становништва, а српски језик и коријене прихвата апсолутна већина. Није то Македонија, гдје Срба више нема, тоталитарни режими су одавно угасили религиозност становништва па власти могу једног митрополита да некажњено годинама држе у затвору насупрот праву и правди.

Црногорски режим навикао је да обмањује народ. Заборавили су на Србе на Косову и у Херцеговини, а наводно бранећи прве су.дошли на власт, а око других су се нешто обавезали у Дејтону (није само Србија потписник овог уговора и Подгорица дугује нешто и својим грађанима Србима, а не само Црногорцима). Црногораца на Косову 1999. више није било. У муци и страдању тамо су сви, као и увијек у историји, били прије свега Срби. Уосталом, одакле идеја Ђукановићу да у иностранству треба да штити само сународнике својих грађана Црногораца, а не и грађана Срба?

Да би лакше издали Србију, своје претке и истинску Црну Гору, нешто су Ђукановић и његови саучесници петљали 2008. године. Признали су међу првима лажну државу, али су тврдили како очекују да и црногорска мањина у „Репубљик Косова буде заштићена. Сада Ђукановић најављује да ће послати амбасадора у Приштину, иако није испуњен захтјев да и Црцогорци буду уписани у репубљикин устав.

Чекамо још једне намјештене изборе, на које диктатор излази тако што је поткупио дио опозиције. Ипак, ничија није „горела до зоре“. Чак ни у Ђукановићу некад без сумње блиској Сјеверној Кореји чују се гласови које тамошња власт покушава да угуши насиљем. Да ли Ђукановић заиста мисли да су измишљање „колашинске“ и „бомбашке афере“, па прогон слободара какав је био Марко Даковић били знаци снаге књаза Николе? Или је то можда била слабост? Када дође вријеме, слично ономе када је прошле године полиција напала народ, онда сви ти политички полтрони, страначки конвертити и прелетачи без крила напусте господара. Са задовољством се сјетим како су брзо побјегли од Милошевића. У својим мемоарима Мирјана Марковић тврди да су их напустили чак и они који су се годинама гурали да са владајућом породицом у приватном кругу славе Нову годину. Тако ће бити и са Ђукановићем и ДПС-ом.

Када је 2000. године Милошевић покушао да уведе закон о борби против тероризма (читај: политичких противника) нама у Србији није помогао ДПС, ни нека УРА, Позитивна, да не говоримо о СНП-у који је догађаје увијек разумио са пет година закашњења… Помогли су нам посланици Српске народне странке који у ондашњој савезној скупштини нису дали кворум за формализовање диктатуре. То је подстакло Милошевића да промијени устав и стави себе на изборну пробу. Да није тако учинио, побиједио би на изборима.

Да ли Ђукановић мисли да у Србији сви продају вјеру за вечеру и да нашој браћи нећемо вратити дуг?

(Аутор је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: