Недавна веома успешна промоција књиге „Не(о)правдано заборављени – досије о генералу Мајстеру и његовим Србима, избрисаним из историје“ београдског писца Предрага Савића у Љубљани, била је изузетна прилика да током боравка у главном граду Словеније, аутор књиге Предраг Савић и издавач књиге Миодраг Јакшић, реализују и неколико важних сусрета и састанака, са циљем додатнох упознавања са историјским чињеницама из периода Првог светског рата и након њега и унапређењу веза између српског и слованачког народа у области заједничке историје, кроз сарадњу са историчарима, писцима, хроничарима, уредницима и другим интелектуалцима, са обе стране.
Сусрет са Душицом Кунавер
Један од тих важних и емотивно најјачих сусрета, био је и онај са доајеном словеначке књижевности, госпођом Душицом Кунавер, ауторком више од 200 књига и уредницом више од 800 књига и публикација, ћерком Андреја Злобеца, борца српске војске у Првом светском рату, у јединицама генерала Рудолфа Мајстера.
Захвалност за овај сусрет Савић и Јакшић, који су боравили на састанку у пратњи историчара Николе Милованчева, дугују госпођи Даринки Богдановић дипломаткињи из Љубљане, сестричини госпође Кунавер и унуци Андреја Злобеца.
Душица Кунавер је велика словеначка књижевница, уредница, преводилац, етнолог и публициста. За свој рад добила је бројна признања, међу којима се истиче престижна титула „Словенка године“,. Такође, добитница је државне награде за животно дјело у области школства (1995) и Медаље за заслуге за очување културне баштине (2024). Ауторка је и капиталног дела „100 најзнаменутијих Словенаца“, које је нашло своје место у бројним школама и библиотекама као драгоцен приручник о словеначкој културној и националној баштини. Осим тога, ова велика књижевница је текст о Савићевој књизи прочитала на српским порталима ИН4С и Тамо далеко, а своју породицу овластила је да аутору достави фотографије њеног оца Андреја Злобеца и његова сећања на генерала Мајстера и његове Србе добровољце.
Душица Кунавар своје пензионерске дане проводи у старачком дому Шишке, радећи неуморно на читању и сређивању бројних текстова за штампу. У зеленом врту старачког дома, насмејана и одећи јарких боја, примила је писце из Београда. У срдачном разговору разјаснила је много детаље из живота свога оца Андреја Злобеца и дала пуну подршку објављивању књиге о генералу Рудолфу Мајстеру у Србији, и предложила њено превођење на словеначки језик, у којој аутор Савић цело једно поглавље посвећује Андреју Злобецу. Гости из Београда су поклонили примерак књиге госпођи Кунавер, која им је пожелела срећу у даљем раду и понудила сву подршку и помоћ.
Госпођа Душица Кунавер је упутила и поруку учесницима и посетиоцима промоције књиге „Не(о)правдано заборављени – досије о генералу Мајстеру и његовим Србима, избрисаним из историје“ у епархијском дому храма Светих Ћирила и Методија у Љубљани, која гласи:
„Као ћерка Андреја Злобеца, борца Рудолфа Мајстера, ја не могу да говорим о томе из сопственог искуства, када мене није још било на овом свету. Пошло 40 година и од очеве смрти… Ипак, заједничка жеља нас свих је, да историја, данашња историја, буде што више представљена тачно тако, како се и догодила, и како је у овој књизи написано. И опростите ми, што више не могу мислити и причати као што сам то некада могла.“
Ко је Андреј Злобец?
Андреј Злобец оставио је непроцењив траг у словеначкој војној и мемоарској литератури својим делима која осветљавају кључне догађаје с краја Првог светског рата и борби за северну границу, нарочито кроз детаљно сведочење генерала Рудолфа Мајстера. Рођен је 8. новембра 1899. у селу Поникве на Красу, као најстарије од деветоро деце крашког земљорадника Андреја Злобеца (1872–1950) и домаћице Ане Злобец (1874–1961). Основно образовање стекао је у Авберу, а пет разреда ниже гимназије завршио је у локалној школи. У Првом светском рату мобилисан је у аустроугарску војску. Након рата, 1919. придружио се Маистровим борцима у борбама за северну границу. Убрзо потом, услед сукоба са италијанским фашистима у Авберу, био је принуђен да напусти родни крај.
У Краљевини СХС похађао је пешадијску подофицирску школу, а затим се прикључио борцима на јужној граници између 1921. и 1924. године, учествујући у борбама у Албанији и Грчкој. Након тога служио је у команди града Београда, студирао на Војној интендантској академији у периоду од 1925. до 1928. године и радио као активни квартирммајсторски официр у Загребу и Марибору. Године 1932. учествовао је у војном пучу у Марибору, због чега је по казни премештен у Прилеп. Накратко је учествовао у издавању месечника Европа, стручног часописа за наставу дванаест језика, а 1933. објавио је приручник Прирочник интенданта (Постетник) за војну академију у Београду. Службовао је и у барутани у Камнику 1935, а потом у Љубљани као високи официр Генералштаба Триглавске дивизије. У том периоду засновао је породицу са супругом Беницом, рођеном Жагар, са којом је имао троје деце. Њихова ћерка Душица Кунавер постала је истакнута словеначка књижевница.
После априлског слома 1941. присилно је пензионисан и придружио се Ослободилачком фронту. Године 1942. интерниран је у логоре Гонарс, Монте Малле, Падову и Тревизо, где је помагао другим затвореницима и због тога био додатно кажњаван. У Љубљану се вратио 1943. и наставио рад у ОФ, укључујући задатке и у Приморској области. У јануару 1945. ухапшен је од стране домобрана, тешко мучен и остављен као инвалид. Након рата, од септембра 1946. радио је као рачуновођа у разним предузећима до пензионисања 1965. Пред крај живота приредио је мемоарску књигу За благор очетњаве (Љубљана, 1981), која је објављена постхумно. Умро је 23. септембра 1981. у Љубљани.
Његов живот обележило је пет ратова. У Првом светском рату био је мобилисан у аустроугарску војску. Одмах након тога, 1918–1919, прикључио се Маистровим борцима и учествовао у преузимању Марибора и борбама према Корушкој. Потом је између 1921. и 1924. ратовао на јужној граници Краљевине СХС у Албанији, а као добровољац је учествовао и у грчко–турском рату 1922–1923. Најзад, у Другом светском рату био је активиста Ослободилачког фронта, затим интерниран у италијанске логоре, а 1945. тешко мучен након хапшења.
Према сведочењу његове унуке Даринке Богдановић, још као млади војник краљевске војске, Андреј Злобец је био својеврсни курир и пријатељ генерала Рудолфа Мајстера. Сваког месеца доносио му је пошту и пензију у кућу на Унец. Маистрова супруга би им кувала чај, а двојица ратних сабораца би до касно у ноћ разговарала о борбама за северну границу. Мајстеру је било посебно драго што је Злобец преживео рат и напредовао до Генералштаба. Посебно је волео да говори о Србима који су ратовали раме уз раме са Словенцима. Говорио је да су српски добровољци били „изузетно храбри, домољубни и велики патриоти“ и да је њихова присутност уливала сигурност и словеначким саборцима. Бележио је и њихову реченицу која га је пратила читав живот: „Наш живот припада отачбини.“ Ове речи понављао је као доказ њихове непоколебљиве посвећености. И приватно је имао дубоко поштовање према Србима; његов зет, Даринкин отац, био је Србин из Лесковца, кога је увек бранио и волио.
У књизи За благор очетњаве оставио је драгоцена сведочења. Бележи атмосферу у Љубљани крајем 1918. године: „Љубљана је тих дана имала право војничко табориште… Народне страже распоређене су да обезбеђују прилазе граду… Италијани су већ напредовали… носили смо пушке уз себе… у касарнама се делила опрема и муниција… имали смо помажу српски официри.“ Пише и о борбама за Марибор и Корушку: „1. новембра 1918. генерал Мајстер је преузео власт… 23. новембра стигли смо у Марибор… чета је обезбеђивала линију према Корушкој… магле и ровови, Италијани нападали, али су одбијени… речи Мајстера: ‘Држите се чврсто! Ова линија мора остати наша.’“
Његова издавачка заоставштина сачувана је захваљујући раду његове ћерке Душице Кунавер и унуке Даринке Богдановић. Објављене су четири књиге: В бојих за северно ин јужно мејо, војноисторијски приказ борби за обе границе Краљевине СХС; За благор очетњаве, мемоарско дело са личним и историјским описима; збирка ратних бележака и писама сабораца; и фото-монографија са оригиналним снимцима и причама из свих пет ратова. Два наслова су објављена уз институционалну подршку, а два приватном иницијативом породице. Породица и данас чува документа и фотографије, укључујући и плакат „Слава Видовдану“. На промоцији књиге „Не(о)правдано заборављени – Досије генерала Рудолфа Мајстера и његових Срба избрисаних из историје“ аутора Предрага Савића, Душица Кунавер је послала управо овај плакат „Видовдански завет“, нагласивши да га је њен отац Андреј Злобец држао на видном месту у свом радном кабинету као симбол личног завета, везаности за српску традицију и сећања на борбе које је прошао.
Андреј Злобец био је сведок и учесник преломних догађаја, човек који је у срцу остао Крашевец, али кога је судбина водила на многа бојишта. Његова сећања, рукописи и породично сведочанство његове ћерке и унуке данас представљају неизоставан извор за проучавање улоге Рудолфа Мајстера, храбрости словенских и српских добровољаца и искушења словеначког народа у првој половини 20. века.
Захвалност Даринки Богдановић
На промоцији књиге „Не(о)правдано заборављени – досије о генералу Мајстеру и његовим Србима, избрисаним из историје“ аутора Предрага Савића, у Љубљани, поред аутора, говорили су и историчар Никола Милованчев и издавач Миодраг Јакшић, а као посебан гост говорник својом беседом придружила се Даринка Богдановић, унука Андреја Злобеца, а уз бројну публику, била је присутна и висока делегација Савеза друштава Рудолфа Мајера на челу са председницом Лучком Лазарев Шебец, затим и представници Савеза српских друштава Словеније, као и угледни појединци српске и словеначке заједнице, Нани Пољанец, руководилац музеја у Рогашкој Слатини, генерал Милан Аксентијевић, др Драган Митић, Никола Тодоровић и многи други.
Даринка Богдановић је на самом почетку ове књижевне промоције поклонила гостима из Београда, копију слике под називом „Косовски завет“ на којој се налазе српски борци са својим заставама и датумима битака које су водили у Првом светском рату. Ову реликвију, постер „Видовдански завет“, је официр Андреј Злобец поносно чувао након ратова и урамљеног га изложио у својој кући, да би данас ту традицију наставили и његови потомци.
Говорећи, узбуђено и емотивно, на промоцији књиге, госпођа Богдановић је подржала одржавање ове промоције, на којој су били и изложени портрети њеног деде Андреја Злобеца, и подсетила присутне да је Злобец био учесник пет ратова и да је своју оданост генералу Рудолфу Мајстеру испољавао, не само у ратним операцијама и биткама, већ и у оним ситним и обичним људским стварима, својим понашањем и лојалношћу према команданту, али и свом пријатељу, у ког је гледао као врховног ауторитета, носећи му пензију, која му је стизала из Београда и пошту у његов стан и разговарајући са њим до дубоко у ноћ. Прочитавши неколико реченица записа свога деде Андреја Злобеца, у којима он са одушевљем прича о оснивању државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, госпођа Даринка Богдановић истакла је важност сећања на великане из прошлости.
Помен Мајстеровим борцима
Треба, изнова поменути, како би се додатно дало на важности објављивању и промоцији књиге „Не(о)правдано заборављени – досије о генералу Мајстеру и његовим Србима, избрисаним из историје“
да је пре промоције ове књиге, која је побудила велику пажњу, о чему говори чињеница да је трајала дуже од два и по сата, одржан је и помен у цркви Ћирила и Методија у Љубљани, српским борцима, јунацима Мајстерових јединица, по први пут до сада, уз присуство више од петстотина верника.
Текст Миодраг Јакшић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
