Andrej Akulov: NATO – širenje radi širenja

Presednik Donald Tramp je stavio svoj potpis na pristupanje Crne Gore NATO-u, otvarajući put za širenje ovog vojnog saveza na Balkanu, pošto je američki senat isto izglasao prošlog meseca. Svih 28 zemalja članica NATO je već ratifikovalo pristupanje Crne Gore (čeka se još samo glasanje Gornjeg doma španskog parlamenta krajem aprila – prim. prev.), a SAD su bile među poslednjim koje su to učinile. Konačna odluka o članstvu biće ozvaničena na sledećem samitu NATO, 25. maja. Čemu će to voditi?

Crna Gora nije izložena pretnjama iz susedstva i NATO kišobran joj nije potreban. Član 5 Povelje NATO ovde nije relevantan. Podgorica gaji prijateljske odnose kako sa susednim tako i sa udaljenijim zemljama. Kako nas istorija uči, članstvo u alijansi tu zemlju neće zaštititi od terorističkih napada.

Niko ne stoji na putu razvoja saradnje između Crne Gore i NATO, i sve može da se uradi bez punopravnog članstva, uključujući i doprinos operacijama van granica zemlje, obuku osoblja i zajedničke vežbe, kao i usvajanje viših borbenih standarda.

Sa minijaturnim vojnim budžetom od oko $70 miliona i oružanim snagama koje broje oko 2.000 ljudi, Crna Gora je pre teret nego adut za alijansu. Njen doprinos NATO misiji u Avganistanu broji celih 45 ljudi. Mornarica predstavlja tek simboličnu snagu, sa dve zastarele fregate i dva desantna broda na remontu. Ratno vazduhoplovstvo raspolaže sa 15 aviona koji su uskladišteni od 2012. i 13 lakih helikoptera.

Pripadnici oružanih snaga su obučeni i opremljeni uglavnom za potrebe unutrašnjih bezbednosnih operacija. Vojsci je potrebno više mladih oficira. Prosečna starost crnogorskog oficira je 39 godina, naspram prosečnih 29 godina u većini NATO zemalja. Sve u svemu, crnogorska vojska je daleko od onoga što bi trebalo da bude.

Dostizanje NATO standarda će zahtevati značajna ulaganja, za koje Podgorica nema sredstva. Stoga će poreski obveznici ostalih NATO zemalja morati da doprinesu modernizaciji crnogorske vojske. Postavlja se pitanje zašto je zemlja koja je toliko udaljena od potrebnih standarda toliko brzo postala član saveza. Čemu tolika priča o standardima ako bilo ko može da postane član?

Prema članu 10 Vašingtonskog sporazuma, svaka evropska država koja teži članstvu mora da bude u stanju da „unapredi principe ovog Sporazuma“ i da „doprinese bezbednosti severnoatlantskog prostora“. Na koji načni može Crna Gora da ispuni ovu obavezu?

Njeno članstvo će komplikovati proces donošenja odluka. Što više članova, to je teže. Crna Gora će težiti sopstvenim interesima, koji se možda neće uklopiti sa interesima vodećih zemalja članica NATO.

Ne podržavaju svi Crnogorci ideju o članstvu. Prema anketi iz prošlog decembra, svega 39,5% Crnogoraca podržava članstvo u alijansi, dok je 39,7% protiv, a 20,8% je još uvek neopredeljeno. Nije održan referendum koji bi dao priliku narodu da iskaže svoju volju. Mnogi Crnogorci shvataju da članstvo podrazumeva učestvovanje u dalekim sukobima s kojima Crna Gora nema veze, gde će njeni vojnici rizikovati život za neizvesne ciljeve.

I teško je da se Crna Gora može nazvati demokratijom. Još od 1989. i kraja komunizma u istočno-centralnoj Evropi, vlast je u rukama jedne partije, Demokratske partije socijalista i njenog lidera Mila Đukanovića. Na primer, Fridom haus je kritikovao zemlju zbog lošeg bilansa u borbi protiv korupcije, zaštiti sudske nezavisnosti i obezbeđivanju prava na slobodno izražavanje. Prema ovoj organizaciji, Crna Gora je tek delimično demokratska država, a korupcija je ogromna.

Amnesti internešnal govori o masovnom kršenju ljudskih prava, dok Hjuman rajts voč tvrdi da u zemlji nema slobode štampe. Hteo-ne hteo, NATO će biti odgovoran za podršku režimu koji krši ljudska prava, umesto da je insistirao na demokratskim reformama pre nego što je zemlja stupila u alijansu. Dakle, demokratija i ljudska prava više nisu NATO standardi.

Zemlja je nestabilna, a unutrašnja trvenja česta. Sve to će predstavljati glavobolju za NATO. Prošlogodišnji parlamentarni izbori su imali neizvestan ishod, i bili su praćeni nasiljem na biralištima, zastrašivanjem pripadnika opozicije i navodnim pokušajem puča. Muslimanski geto u Crnoj Gori bi mogao da postane izvor terorizma, a vlada planira da legalizuje članove radikalnih muslimanskih organizacija.

Zapravo, Crna Gora nije ispunila ni jedan kriterijum za članstvo. NATO je dozvolio degradaciju sopstvenih standarda da bi omogućio članstvo jedne nespremne države. Alijansa širi svoj bezbednosni kišobran nad zemljom koja nije u stanju da ponudi bilo kakav bitan doprinos. NATO ništa ne dobija prijemom nove članice čiji su građani uglavnom ravnodušni prema članstvu, a čija je vlast uglavnom disfunkcionalna.

Politika širenja samo radi širenja znači da svako može da bude član NATO! Alijansa će postati slabija, a ne jača. Iskustvo EU pokazuje da je savez država sa značajnim razlikama u stepenu razvijenosti i interesima osuđen na labavljenje i propast. NATO će sam sebi pucati u nogu. Stoga američki predsednik Donald Tramp verovatno ima razloga za svoje izvorno mišljenje o NATO kao savezu kojeg je vreme pregazilo.

Prevod: FSKSRB

Izvor: www.strategic-culture.org/news/2017/04/18/nato-policy-extension-for-sake-extension.html