• Колумне
• Поглед

Аксиолошки хабитус Запада

1 min read

11 година ‎ Огњен Јововић

Да би се схватио културолошки контекст Европе, њено пред-стављање захтјева прављење јако битне дистинкције. Наиме, ријеч је о дистинкцији између митотворске и логосне концепције поимања свијета. Говор митотворства има задатак откривања онога што је прво у темпоралном смислу, док. с друге стране, говор логоса је усмјерен ка ономе што је прво у онтолошком смислу. Хронолошки почетак Европе, стога, налазимо у миту, који се односи на кћерку феничанског краља, звану Европа, коју је отео и насилно обљубио Зевс, врховни бог Олимпа. Обљубивши феничанску принцесу, Зевс јој је заузврат подарио скупоцјен накит и копље. Симболика Зевсових дарова Европи говори о задобијању интелигентности и моћи (Гретић, 2008: 206), којима је Европа прикрила изгубљену чедност. Најприје, појам интелигентности, можемо повезати са периодом античко-хришћанске епохе Европе, а појам моћи морамо повезати са нововјековном и савременом епохом Европе. Зашто?

Повезивање интелигентности са античко-хришчанском сликом Европе оправдано је, с обзиром да нас интелигентност асоцира и упућује на логос као на оно ,,подлежеће” Европе. Из овога је примјетан онтолошки контекст да како самог човјека и његову егзистенцију карактерише констатнтност ума. Све што јесте у служби је логоса, како теоријског, тако и практичног. У теоријском смислу задатак логоса је да пружи доказе, а у практичном да направи разлику између добра и зла. Управо на овој разлици и тежњи ка стицању врлине Хелени су развили свој политички наук. Политика као вјештина бриговања за полис јесте аретологија, с једне, и теорија васпитања, педагогија, с друге стране. У складу са овим вриједностима дјеловао је хомо сапиенс (homo europeus), а само дјеловање је красило његов биос политикос. Ипак, безличност античког човјека, његова безсубјективност, односно, подређеност космолошкој хијерархији представљала је његову недовршеност. Тек са хришћанством, логосом љубави и жртве (Шијаковић, 2011: 553-560, 554), добијамо умјесто царства нужности, царство слободе и љубави. Дакле, природа више није та која ће учинити човјека слободним или робом, као што је то случај био у антици. Љубав и слобода постају конституенси личности, а бити личност значи бити посебан, бити различит, али истовремено заједничарити са осталим личностима. Дакле, хришћанство је довршавајући антику уздигло личност на начин постојања (tropos hiparkseos).

У новом вијеку, мађутим, скок од метафизике ка искуственој науци означавао је нови европски почетак, нову слику стварности и заборав онога што су наши преци утемељили. Ријеч је о пресудном обрту у историји европске научности, гдје постаје видљив јаз између философије и науке. Наука постаје искуствена наука и као таква узима примат у обликовању европског идентитета и људске егзистенције. Стварањем нове идеје науке и њеном апсолутизацијом, за посљедицу добијамо да је механицистички материјализам основна философија живота. Главни људски телос јесте ослобађање од свих стега традиције, религијског и природног детерминизма и креирање историје актима човјековог стваралаштва и произвођења. Европа настала на овим основама персонификује Европу моћи што симболизују накит и копље из наведеног мита.