• Култура

Књижевност изван паљбе рђаве историје

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Пре него што се похита, надам се са најбољом намером и уверењима која су заснована на поетици и култури а не на идеологији и политици, да свако дода још по неко име којем би вредело потражити место у некој будућој лектири

Пише: Александар Јерков

Пре него што се похита, надам се са најбољом намером и уверењима која су заснована на поетици и култури а не на идеологији и политици, да свако дода још по неко име којем би вредело потражити место у некој будућој лектири – програм српског језика и књижевности и лектира су од изузетног значаја за све нас – ваља учинити још нешто: одрешито и са вољом јачом од свих подметања и злоупотреба тражити да се не квари оно што већ имамо.

1.Зато је прва тачка нашег размишљања о лектири нужно питање динамичног, отвореног, свеобухватног канона српске књижевности заснованог на књижевним вредностима и културно-историјском значају. Тај канон сеже од ремек-дела усмене и средњовековне књижевности кроз све периоде, правце и појаве све до нашег времена и обухвата ремек-дела српске књижевности, али захтева и ремек-дела светске књижевности и најважније представнике оних књижевности са којима смо делили судбину, или имали посебно интензивну размену.

2.Недопустиво је, без обзира на разлоге или покушаје правдања, што се из програма српске књижевности покушавају да уклоне Гундулић или Десница јер се тако трајно сужава поље српске културе и руше мостови који нас повезују са другима. Неподношљиво је насртање на Његоша, то лудило прија само политикантима и бедницима који би хтели да уређују књижевност а ништа у њој не разумеју. Његош је један од највећих европских књижевника не само свог времена, са њим смо стали уз Дантеа и Милтона. Његова највећа жртва је, међутим, Сима Милутиновић Сарајлија који се од Његоша слабо види и којег бисмо морали да сачувамо у свом културно-историјском памћењу. Милицу Стојадиновић Српкињу смо пре неку годину вратили на место које јој припада, ту морају после Орфелина и Венцловића опстати имена Рајића, Соларића и Атанасија Стојковића.

3.Пред проблемом грађанског рата, распада Југославије и сваковрсних злочина, који смо наследили из деведесетих, не вреди затварати очи, то је истовремено и најгори ужас и страшна историјска подвала која ће нас задуго пратити. Није на програму српске књижевности примарна одговорност да на све то одговори, али српска књижевност осим тзв. Исламског хронотопа и ремек-дела Меше Селимовића и Скендера Куленовића има шта да понуди ономе ко би хтео да чита и види њену ширину – рецимо „Рамазанске вечери“ Бранислава Нушића и „Последњег пророка“ Драгутина Илића. Српска књижевност има и једно од првих светских ремек-дела холокауст литературе, драму Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића „Небески одред“, и управо непоновљиви „Пешчаник“ Данила Киша. Бошњачка удружења која насрћу на Киша као на Његоша не знају шта раде, а писац и дружина којима смета како је Киш одлучио да се сахрани нису достојни коментара.

4.Нису беспотребни странци Прешерн и Цанкар, браћа Миладиновци и Конески, нарочито то нису Петар Прерадовић и Мирослав Крлежа, или Београђани Матош и Ујевић, а о Јерговићу нека размишљају они који буду дошли у идућем веку. Нажалост, тек тада ће се моћи нешто рећи и о Прокопиеву, Андоновском и Смилевском и то није никаква срећа ни за њих, ни за нас, као што је никаква радост да тако мало, скоро ништа, не знамо о албанској књижевности. О монтенегринским књижевним духовима нека брине њихов Мило Ђукановић, таман су нашли једни друге и могу се до судњег дана дивити својим величинама у ђукановићевској квазишколској подлектири. Ово није проблем њихових политичких избора, већ напросто што се од малих писаца и безначајно просечних дела не може направити ништа нигде, па неће моћи ни у Црној Гори.

Допустити да ускоро ништа не знамо о „Јами“ Ивана Горана Ковачића, јер је наводно деци јако тешко да читају те страшне и потресне стихове – као да они ваљда треба да буду другачији (???) ‒ то је једна од највећих срамота ове генерације. Или је постала јако незгодна белешка која иде уз овог аутора да су га заклали четници? У српској књижевности, међутим, врло има места и за четника Драгишу Васића, и за недићевца Станислава Кракова, па би се образложена белешка о томе да идеолошка опредељења писаца не одређују место њиховог дела у књижевности морала увек наћи у програмима којима је деценијама доминирала једна готово идиотска прича Антонија Исаковича, она злосрећна „Кашика”, пример пропагандне литературе. Данас полиција мисли да нам свима опет угура у уста по једну такву кашику политичке коректности, али би било добро сетити се на шта данас личи политикантска коректност недавних времена.

5.Најзад, знамо да се од мене није тражило и очекивало да напишем све ове редове, већ да у једној анкети коју треба да покреће стварни интерес за програм језика и књижевности у нашим школама и лектиру коју ће ђаци читати, коју су подстакле и недавне полемике али и декларације стручњака који су се окупили на интеркатедарским скуповима, додам неколико имена. Ако бих их навео по сопственом укусу, то би за мене био брзо решив задатак. Међутим, та имена и наслови се не наводе по личном сензибилитету него са вољом да онолико колико је могуће уочимо оно што је обележило нашу епоху, или оно што је било битно али је остало занемарено. Ипак, уз наслове и дела која сам дао болдом у горњим редовима, ја бих свакако размислио где је место за „Опроштајни дар“ Владе Тасића и „Сабо је стао“ Ота Хорвата, или „Топ је био врео“ Владимира Кецмановића и „Лутајућег Бокеља“ Николе Маловића, за неку песму Карановића и Данилова, Радојчића и Јеленковића, Ане Ристовић и Милене Марковић…

То су дилеме које ће се разрешити већ до краја ове деценије, и колико буде воље да се оне решавају књижевно-критички и поетички, ја ћу у расправи учествовати и као још колико-толико активан критичар и као професор Српске књижевности 20. века који је ушао у седму деценију живота и последњу фазу професорског рада. Дилема коју нисмо разрешили није да ли канон обухвата Рашу Ливаду, јер га поетичка историја обухвата, већ шта је са Милутином Петровићем који је одједном почео да ишчезава. Нове генерације читају поново Александра Ристовића, Ивана Растегорца и Мирољуба Тодоровића, ја им шапнем Синан Гуџевић и Милош Комадина. Нове генерације треба да прочитају Зубановића, Новаковића и Копицла, а ја им шапућем Решина Туцића и Воју Деспотова. Нове генерације треба да поново прочитају Ђога, Нога и Макса, али не само о болу него сонете о животним радостима и тешкоћама, а ја све време мислим ко још зна неки стих поеме краја века која се зове „Не перите ноге” и написао ју је један од најизразитијих авангардних сензибилитета који се поматичио и постао срце и душа Матице, па се мало споримо око тога иако зна колико га волим. „У срчаној ти, друже, склопки заглавило се тане“, каже он кад је најбољи, и онда ми нешто задрхти у грудима и дође ми да заплачем над свима нама који смо убијени још за живота – што није моја мисао него Павићева. Па ипак, ви који читате ове редове који нипошто неће да буду патетични, нити су само поздрав онима са којима и уз које сам провео живот једног читаоца и тумача, да ли понекад размислите о томе ко нас је тако добро погодио усред свега, па би да тај хитац буде чак и усред књижевности? Зато није брига да ли и Хандке и Бернхард и Јелинек, да ли и Пинтер и Грас и Љоса, да ли и Ишигуро, и Рушди и Малуф, да ли и Макин, и Јерофејев, и Довлатов, да ли и Мо Јен, и Сарамаго и мој Итало Калвино, већ може ли књижевност у срцу сваког читаоца да буде без тих хитаца? Слаба је вајда ако понеко мисли да и под хицима држи час, ствар је у томе да нигде не сме да се пуца. А чак и ако се пуца, велика књижевност је изван паљбе рђаве историје.

Извор: Нова.рс

Прочитајте ЈОШ:

У Херцег Новом кодирана приповједачка матрица наше поколебане, смирења жељне духовности: Отворен 19. МСК Трг од књиге

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: