Поводом његове нове књиге „Догодине на мору“, Никола Маловић, најчитанији и највољенији српски писац из Боке Которске, открива нам да Србија има историјско право на море, шта је право значење речи ФУЦК, са ким је прекратио време чекајући бившег председника у Андрићевој кући у Херцег Новом и зашто је баш од те особе тражио писмено одобрење да буде лик у његовој књизи у настајању.
Колико је књига угледало светло дана у издању херцегновске Књижаре Со? Да ли су све те књиге плаве боје?
Херцегновско књижарство, занимљив је податак, старије је од књижарства Геце Кона у Београду. Књижара Со, по дозволи насљедника Јова Секуловића (1879-1950), првог српског обалног књижара (од 1898), има право да баштини традицију дугу 123 љета. За 17 година постојања издали смо 17 наслова са морском, поморском и бококоторском тематиком, и заиста, многи наши наслови имају стога плаве корице. Због мора, али и због неба.
Никола Маловић (Фото: Лагуна)
Коју од поменутих књига бисте ви купили, да уђете први пут у Књижару Со?
Свакако фотомонографију „Историја бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића, јер је то уједно и својеврсна историја Боке Которске. Илустрована је с преко 100 страница мапа, гравира, портрета капетана, бродова у уљу…
По чему је Ваша нова књига „Догодине на мору“ у издању београдске куће Цатена Мунди специфична?
Занимљива је то књига јер додатно утврђује везе нас Примораца са нама континенталцима. Подијељена је у три цјелине: Непознато море, Море Србије и Црне Горе и Море Боке Которске.
Да ли ће вјештачке пчеле замијенити природне, да ли 0.666% људи посједује свијет, да ли ће умирући Запад дати Истоку шансу да поентира, шта подразумијева Агенда 2030, да ли једемо пилетину из живинарских Аушвица, да ли је Колумбо био Јевреј, шта је спорт, да ли је могуће јединство Православне цркве са осталим хришћанским деноминацијама и да ли се свијет креће ка пројектованој глади и новом Великом рату – читамо у првој од три цјелине, под називом Непознато море.
Можете ли за читатељке Она магазина да одбраните свој став да је поздрав „Догодине на мору“ заправо доказ да Србија ипак излази на море?
Србија има историјско право на море као што и Бокељи, који су се 1918. године директно ујединили са Србијом, без претходног уједињења са Црном Гором, имају право да им је залеђе шире од прилично мале Црне Горе. На крају, Котор, као главни град Боке, био је и главна лука средњовјековне, немањићке Србије. Догодине на мору, и као наслов и као поздрав, изражава жељу за природном Србијом и Црном Гором.
Да ли је Херцег Нови последњи српски град на мору?
Јесте, јер је настао последњи, у шали каже ли се. Тек 1382. Основао га је краљ Твртко Први Котроманић, због трговине сољу.
У најави за књигу „Догодине на мору“ открили сте да знате право значење речи ФУЦК. Можете ли да нам шапнете о чему је реч?
Ријеч ФУЦК је заправо акроним, и потиче из доба када су Енглези увели Шкотланђанима закон по коме се младенци нису могли вјенчати (в. филм „Храбро срце“ са Мелом Гипсоном) док локални велможа није спавао с туђом младом. Закон се звао „Форницатион Ундер Цонсент оф Кинг“, што у преводу значи – Обљуба под одобрењем краља.
<
Ето како је настала најпознатија шпорка ријеч на свијету.
Као бившег просветног радника, боли ли вас што неко намерно уништава школство. Ко?
Не доживљавам себе као бившег просветног радника.
Некадашњу катедру на Поморској академији у Котору замијенио сам, временом, другим катедрама, такође јавним, премда мање институционализованим.
Школство уништавају послушничке владе, тиме што усвајају злонамјерне туђе препоруке за реформу школства.
Зашто се усијао ХелмЦаст када сте ви гостовали у емисији „Кота 17“ код Вука Росандића? Да ли се некад уплашите да ћете сносити консеквенце за изговорено?
Изненадила ме, право да кажем, реакција публике. По први пут је неки мој интервју имао преко 40.000 прегледа у мало времена.
Не плашим се, јер све што сам казао, или написао, јесте истина.
Данас знам да није исто грчко не и јеврејско не, што би рекао Павић, или није исто грчко не и латинско не, што бих додао ја, јер ми је тако порастао кљун. А свака птица пјева онако како јој је порастао кљун.
Недавно сте избацили на тржиште и свој први вербални сувенир – „Бокешку борсу“, тј. цегер, са 59 заливских речи и израза, листом романизама. Шта би ваљало убацити у тај цегер, пре него што се напусти Херцег Нови?
Бокешка борса илити бокељски цегер постао је заливски сувенирски хит љета 2021.
Осмишљаван је двије године, током којих сам дуго вагао које су то ријечи које детерминишу једнако Котор, Херцег Нови и Тиват, потом Будву и Паштровиће.
У Бокешку борсу је најбоље ставити Бокешку борсу, као поклон, а онда поћи на зелену пијацу.
Да ли је ваша супруга Викторија прихватила Бокешку борсу као обавезни аксесоар приликом куповине?
Бокешка борса, сувенирски хит у издању херцегновске Књижаре Со
У Бокешкој борси са печатом херцегновске Књижаре Со, директорка Књижаре Со сваког дана кући са зелене херцегновске пијаце носи памидоре, баланцане, маслине и рибу са пешкарије…
На Бокешкој борси реч гвера написана је са знаком узвика. Зашто?
На Бокешкој борси двије су ријечи написане са знаком узвика! Гвера – јер рат не престаје. И аморижати – као глагол иза кога настају дјеца.
Ко је Глиго Бјелица?
Коначно да и њега неко опази.
Глиго Бјелица је новинар који под другим именом пише за медије а само под својим прати интензивне активности херцегновске Књижаре Со.
На насловној страни вашег „Бокешког хумора“ објавили сте слику Воја Станића? Када и како сте се вас двојица упознали? Да ли је привилегија бити комшија генијалног Станића?
У вријеме оно, кад је предсједник Србије био Борис Тадић, позвали су ме из Кабинета и питали да ли бих, као српски писац, имао ишта против да заједно са Црногорцем, Војом Станићем, дочекам Председника у Андрићевој кући – приликом Тадићеве посјете Херцег Новом. Рекао сам да, наравно, немам ништа против, па смо се Војо Станић и ја поштено испричали, јер је Тадић мрвицу каснио, како се то дипломатски каже.
Иако у годинама, Војо Станић ми је дао писмено одобрење да се може наћи као лик у мом новом роману.
Да ли и слике Бориса Шуберића, чија је продајна изложба у Књижари Со у току, врцају од бокешког хумора?
Како да охи, што би на српко-грчком рекао генијални хумориста и сатиричар Драгољуб Љубичић Мићко (коаутор ПЉИЖ-а), како да не: на Шуберићевом акрилу на платну „Моја драга“ један Приморац пред свима штипка своју драгу за гузу.
Испричајте нам за крај један бокешки виц, који није ушао у књигу бокешког хумора.
Пазимо…
Вратио се поморац с брода и пожелио да се мало проведе са друштвом јер се нису видјели шест мјесеци.
Много иза поноћи, улази поморац у стан, гдје га сачекује супруга:
