Слободан Владушић у сазвежђу Црњанског (Нови роман „Омама“)

Постоје две врсте људи који пишу. Они, за које су речи само средство за изазивање пажње, за добијање ситног ћара у виду скупих телевизијских минута и јефтине „овлаж“ препознатљивости – и они други: који у речима виде прилику за предање и завештање; за остављање трага – макар и на тврдом и трусном тлу; трага којег неки сметови будућег времена неће избрисати са лица земље. Први, својим писањем отварају прозоре наше дневно-политичке знатижеље – можда и наше фрустрације; док други, својим писањем отварају врата историје, постају део наслеђа, део културне баштине; постају прича и култ за себе. Уз имена првих „лепимо“ колоквијалан и помало ижвакан термин „списатеља“. Док други, временом заслужују оно и даље цењено и поштовано звање књижевника. Он припада овој другој врсти!  Слободан Владушић; књижевник, професор крижевности; господин наше праве, или боље речено – једине исправне културне сцене, у разговору за наш портал: говори о књижевности и књижевној критици – и пре свега, говори о свом новом роману „Омама“; роману који је најављен као Берлинска сага великог Милоша Црњанског.

• Слободане, Ваш нови роман „Омама“ управо је објављен од стране Лагуне! Радња је смештена у 1928. годину; место дешавања је Берлин, а као главног лика – имамо никог другог, до Милоша Црњанског!? Кажите нам нешто више о томе.

С. Владушић: За Берлин из доба Вајмарске републике, заинтересовао сам се, очекивано, преко Деблиновог романа Берлин Александерплац. После тога сам налетео на путопис Црњанског о Берлину тог времена, под насловом Ирис Берлина. Тај путопис је штампан у Књизи о Немачкој (1931) која, наводно, у уметничком смислу, стоји много слабије него познатија књиге путописа под насловом Љубав у Тоскани. Читајући оба та путописа, овај о Берлину и онај о италијанским ренесансним градовима, ја сам схватио да се преда мном појављује једна битна разлика: то је разлика између града и Мегалополиса. Мегалополис није само велики град, то је посебно стање свести, посебан склоп вредности. Црњански ми је послужио као поуздани водич кроз тадашњи Берлин зато што је био довољно модеран да разуме и види круцијалне ствари у Берлину с краја дведесетих година прошлог века. Са друге стране, био је и личност што значи да није био превише очаран свим оним што је тамо видео.

• Колико ће Црњански из Вашег романа, за публику бити нов и другачији?

С. Владушић: Ја се надам да ће бити. Заправо, то је и један од разлога зашто сам написао овај роман. Сви ми који се бавимо српском књижевношћу или је једноставно волимо, имамо свог Црњанског. Имам га и ја. Мој Црњански у великој мери зависи од два момента из његовог живота који, чини ми се, нису довољно наглашена: један је утицај његовог оца, односно начина на који је он умро, а други се тиче чињенице да Црњански није ратовао на српској страни у Првом светском рату. Тачније, када се погледа његова биографија из доба Великог рата, види се да он готово уопште није ратовао. Наравно, нико га не оптужује због тога. Аустроугарска војска је била туђа војска за Србе из Аустроугарске – била је туђа и за Црњанског. Проблем је у томе што је Црњански од смрти оца и под утицајем те смрти, желео да буде међу првима, а у рату није био међу њима. Уместо тога, био је међу последњима. То много што шта објашњава у животу и делу Црњанског, после Првог светског рата.

• Година 1928. је по много чему занимљива, а можда негде из прикрајка и преломна година. Флеминг је пронашао пеницилин, Ататурк је спровео велику реформу у Турској, Пуниша Рачић је у Народној скупштини, урадио – шта је урадио; а баш те године, у којој иначе није додељена Нобелова награда за мир, потписан је до тада највећи мировни споразум у Паризу, познат као Брајан-Келегов пакт – којим су се земље потписнице обавезале да рат више никада неће бити средство решавања међудржавних спорова. Сви знамо шта се недуго потом десило! Но, да ли је неки од ових догађаја утицао на конструкцију радње, или на конструкцију ликова Вашег романа?

С. Владушић: Јесте. У роману се спомиње Брајан-Келегов пакт путем кога сам желео да дочарам атмосферу умора и страха. Наиме, они који су ратовали и победили у рату, били су уморни од тог рата. Они су на све начине покушавали да побегну од будућег кога, тада, 1928. године, управо почињу да слуте. Отуда и тај пакт, који сте врло лепо издвојили. Као, забранићемо рат и онда га више неће бити. Тај страх од будућег рата највише је био изражен управо у Француској и није случајно што је пакт који  сте споменули био потписан управо у Паризу. Данас знамо да су све то биле будалаштине. Наравно да рат и даље постоји, само што се данас води на друге начине. Постојаће и у будућности и зато треба имати на уму једну истину: они који су највише бежали од рата, најбрже су у њему капитулирали. У Другом светском рату то се односи на Француску. Такође, тај замор је био присутан и у српском народу који је у Првом светском рату изгубио око милион и двеста хиљада људи. Узмите у обзир да је Краљевина Србија имала око 4 милиона људи и биће вам јасне размере страдања. Та атмосфера је присутна и у роману. Црњански је јунак овог романа управо зато што је већ те 1928. године, наслутио да се Немачка спрема за реванш. Дакле, пре Хитлера. О томе он пише у својим Ембахадама. Плус, он није био уморан, зато што практично није ни ратовао.

• Своју реч о Вашем новом делу, између осталих дали су и Дејан Стојиљковић и Владимир Кецмановић. Други наведени је рекао, цитирам: „Није лако написати бољи роман од овог“! Верујем да ове речи пријају, али, да ли стварају и одређени пристисак – поготово у тренуцима када и сами чекате прве реакције публике на „Омаму“?

С. Владушић: Тачно је да речи мојих другара и писаца пријају, али притиска нема. Ја сам наиме, у књижевност ушао као критичар. Мислим да могу да разликујем добро књигу од лоше књиге, а то посебно важи за моје књиге. Јавност за то не зна, али ја знам колико сам романа започео да пишем, а онда престајао, јер нисам био задовољан темом, причом, оним што сам написао. Дакле, испод мог радног стола такође има смећа. Можда и превише смећа. Међутим, исто тако добро знам да када неки роман понудим за штампу онда стојим иза тог рукописа. Знам зашто тај рукопис постоји. Тако је и са овим романом. Његов имагинарни свет представља тоталитет једног Мегалополиса, тоталитет једног света. Ја сам тај тоталитет желео да пренесем и на читалачку публику, на различите типове читалаца. Зато мислим да моји романи могу да се прочитају и за 24 сата и за 24 месеца: неко прати причу и жели да види шта ће се догодити на крају; неко више воли да открива смисао света у коме се та прича дешава. Мени су драги и једни и други читаоци и зато је овај роман тако и написан. За једне и за друге.

• Ви сте се ликом Црњанског, већ бавили, у иначе награђеном делу „Црњански Мегалополис“. Питање је можда сувишно, али шта за Вас лично, као писца, књижевника и професора књижевности, значи Милош Црњански?

С. Владушић: Црњански је за мене пре свега личност. Он је располагао непоновљивим квалитетима. Нико никада неће поново написати нешто слично Стражилову или Ламенту над Београдом, или почетку и завршетку Друге књиге Сеоба. Свако ко има осећај за језик, прецизније за српски језик, не може да остане хладан када то прочита. То су непоновљиве реченице у српској књижевности. Друго, Црњански је имао невероватну способност креације: писци могу да неки лик прикажу тако да се читаоцима чини као да је жив, односно као да је збиља постојао. Али Црњански је ишао и корак даље: он није стварао само илузију да су његови јунаци живи људи, већ и да су важни за читаоца. Зато је немогуће заборавити јунаке Црњанског. Читалац слути да у њима има нечег битног и непроцењивог. Најзад, када читалац прочита Црњанског, његове романе, поезију, путописе, есеје, политичке текстове, остаје запањен пред пуноћом живота тог човека: пред оним што је Црњански видео, чуо, прочитао, измислио, открио… Ускоро читалац схвата да та пуноћа не значи да је Црњански више видео, чуо, прочитао или пропутовао од нас. Ради се о нечем другом – о способности тог човека да доживљаје, који код већине људи просто нестају у забораву, претвори у искуства која остају незаборавна.

• У каквом су односу ваш прошли роман, Велики јуриш и Омама?

С. Владушић: Велики јуриш и Омама имају своје хотимичне континутите, али и разлике. Рецимо, у Омами се појављује породица Де Грот, којима је јунакиња Великог јуриша, Фани де Грот, далека рођака. То је један континуитет, а има их још, само не бих хтео да их откривам. Са друге стране, Омама се дешава десет година након пробоја Солунског фронта, то јест, после онога што је Краков на једном месту назавао нашим последњим победама. Та деценија разлике је важна: Краљевина Србија се у утопила у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца. То је имало огромне идентитетске последице и да би предочио величину тих последица, већи део Омаме је штампан на латиници. Писмо дакле, упућује на разлику између времена пре и после Великог рата у Србији.

Друго, Омама је написана другачијим стилом од Великог јуриша. Та промена одражава разлику између књижевности српске Модерне, са Дучићем и Ракићем у главним улогама (и подземним ликом Диса) на коју алудира Велики јуриш, те међуратне књижевности, књижевности авангарде на коју се наслања стил и поетика Омаме.

• Питање које се у разговору с Вама намеће само од себе: Како оцењујете домаћу књижевну сцену данас? И у склопу тога: Како се књижевност као уметност сналази у друштву којем је тржишна, да не кажем либерално-капиталистичка оријентација једина звезда водиља?

С. Владушић: Мислим да претпоставка о доминантном тј. негативном утицају тржишта на српску књижевност није тачна. Звезда водиља је и даље идеологија: конкретно, иделогија либерализма. При том мислим на дефиницију либерализма коју је дао Бурдије, а то значи: систематска борба против колективног идентитета. Ако у том контексту посматрате српску књижевну сцену, видећете да постоји снажна тежња ка разбијању колективног идентитета. Писци аутошовинисти који томе доприносе, добродошли су; писци који се томе противе, баш и нису. Најочигледнији пример је ова празна љуштура од Нинове награде коју иначе бојкотује неколико српских писаца – међу њима и ја – баш из тог разлога: зато што то више није ни књижевна награда, а ни награда за роман на српском језику. То је инструмент за промовисање једне идеологије. Ништа више. Дакле, ми, које треба избрисати, постојимо још увек само захваљући тржишту и законима тржишта, односно, Лагуни која не само да објављује српске писце без озбира на њихове политичке ставове, већ им даје идентичан третман. Парадоксално, тржиште је последња оаза слободе у овој култури.

• Књижевна критика?

С. Владушић: Ја сам ушао у књижевност као књижевни критичар и ту сам мислим, урадио све што је требало урадити. Писао сам критике за Политку и Вечерње новости, био сам члан Ниновог жирија, пре него што је приватизован. Знам колико је тешко оцењивати вредност књига након што се појаве. Књижевна историја често исправља критичаре, који опет греше и онда када имају најбоље намере. То је просто тако. Међутим, ако књижевну критику схватимо шире, као анализу и тумачење савремене српске књижевности, онда се суочавамо са питањем  за какву ће књижевност таква критика показати разумевење: да ли за ону политички коректну, у којима доминирају мањинска односно партикуларна питања, или за ону која има храбрости да се суочи са тоталном сликом света, држећи се једноставне истине да и ,,мањине” и ,,већина” живе у истом свету.

• Да се дотакнемо још једном Милоша Црњанског… Замислите да је Црњански наш савременик и да је, условно речено „јуче“ објавио „Сеобе“!? Шта мислите, како би њега, са свим специфичностима које је имао, дочекала данашња критика?

С. Владушић: Мислим да би га добрим делом игнорисала.

• За крај, један мој лични став и још једно питање. Став: Ви сте својим радом постали озбиљно и реномирано име наше савремене књижевности. Место у историји вам је загарантовано – али, чини ми се, да романом „Омама“ тек почиње, друго и плодоносније „полувреме“ Ваше каријере! Питање: Какав је Слободан Владушић када се „не дружи са пером“? Шта Вас опушта, где проналазите инспирацију?

С. Владушић: Одмах да кажем да нисам оптерећен местом у историји. Видео сам како је књижевна вредност повезана са концептом књижевности који је опет ствар распореда моћи у друштву. Рецимо оне писце које данас сматрамо класицима, можда ћемо за једну деценију потпуно заборавити. Или ћемо бар да променимо начин њиховог разумевања, па нам се неће чинити толико великим. Хоћу да кажем: нисам више толико млад и видео сам како се све претвара у водену пару неколико пута до сада. Стога више нисам сигуран да је у историји било шта осигурано, а посебно не моје место. Што се тиче вашег релаксирајућег питања о опуштању, одоговор на то питање не знам, будући да сам целу пандемију провео без опуштања. Тренутно сањам о времену током којег не бих написао ништа што ће бити штампано, било где и било када. Е, то би било опуштање, али сам тренутно далеко од тога.

– Слободане, велико Вам хвала на разговору! Желим Вам све најбоље у даљем животу и раду!

(Разговор водио: Никола Трифић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: