Писма са села којег више нема: МАНДАТОПРЕЖИ

Пише: Емило Лабудовић

Претпостављам да те је збунио наслов и да си, као и што треба, посегао за Речником да му провјериш значење. Не мучи се узалуд, ову „кованицу”, за сада, нећеш наћи тамо, а заслужује мимо многе. Њу је не тако давно „смислио” мој пријатељ Будо, доктор језика српскога, а „доктор” за много штошта када је о анализи стања у којем јесмо ријеч. Да скратим, по Будовом тумачењу „мандатопреж” је она посебна, прилично бројна, фела политичара којима је главни мотив и крунски циљ бављења политиком – мандат. Али, не мандат као средство промовисања политичке идеје и инструмент њене реализације већ као гаранција ухљебљења и свега онога што уз то иде. А тога баш и није мало.

Мандатопрежа има разних. Оних који су на „листи чекања” у самој странци, они који су у странкама које би да коалициону „удају” наплате што скупљом „свадбарином”, они који су изван партијске евиденције и сматрају се „истакнутим ванстраначким личностима”, а свима је жеља за мандатом заједнички именитељ. Страначки „чекачи” за аргуменат најчешће потежу регионалну заступљеност („сјевер је запостављен”, „југ нема представника”, „у овој општини нас је више”), број мандата „старосједелаца” у одборничким и посланичким клупама (у овим другим поготово), итд…. Ту су и „млади јастребови”, модерни јапији који су увјерени да су интелектуалном зрелошћу и образовањем, страначким ангажманом „прерасли” први страначки ешалон. Додуше, на млађима свијет и остаје, будућност припада њима и они су најпозванији да одреде правац политичког курса земље, али… Имали смо на дјелу и тај експеримент и момке у џемперима који су већ на првој политичкој кривини направили заокрет који је све, осим неколико десетина њих који још јашу тога „коња”, избацили из седла.

Представници потенцијалних коалиционих партнера нуде се по цијени која је бар за мандат већа од претходног резултата и као подлогу захтјеву подастиру резултате ових и оних анкета и анонимних истраживања јавног мњења по којима „стоје” толико и толико, али више него довољно за тражено. А ту је и „донт” као аргумент. Убједљиви су и „странци”, поготово универзитетски професори који, лише доказаних „својеглаваца” који никада нијесу крили ко су и гдје су, након деценијског ћутања и климоглавља, из откупљених и проширених станова које су аминовањем „заслужили”, осјећају како дувају повољни политички вјетрови да се из мишјих рупа изађе на јавну сцену. И сви до једног, чврстог су убјеђења да је дошло њихових „пет минута” и да би њихова имена на листама била гарант свеколиког изборног успјеха. Ово се, у највећој мјери, односи на опозиционе странке и листе јер су они на власти вазда у прилици да мандат плате ухљебљењем на некој добро плаћеној директорској или управничкој функцији.