• Колумне
• Поглед

Јоксим из Крша Фемића

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Зато монтенегрински Јоксими тако ударнички шпијају свештенике који у току Литургије цјеливају Митрополитову десницу, и денунцирају попа како пред манастирским вратима стоји у друштву калуђера, и разапињу уши иза ћошкова да чују шта се ружно збори о Господару, и цинкаре Владику да по црквеном обреду сахрањује упокојеног православног хришћанина

Жарко Фемић (Фото: cdm.me)

Пише: Рајо Војиновић

„Савјесни грађани“ (како им на тзв. црногорском језику умилно тепа Управа полиције) или шпијуни (како се та одвратна појава именује у српском језику) ових дана су под пуном радном температуром. Размахали су се с краја на крај Ђуканистана како нијесу још од времена Пирција Биролија и Голог отока, кад су тако увјерљиво и ефикасно  посвједочили своју посвећеност, прво Дучеовим, а онда и Брозовим тековинама. Црква и српски народ сада су изложени будној пажњи њихових поганих и лажљивих очију, ушију и језика.

Најновије свједочанство о томе налазмо у тексту печатаном на CdM-у под насловом „Фемић: Неће га Ристо и његови попови узимати моју ђедовину“. У том удбашком сочињенију  један локални ушоња масно, да масније не може бити, лаже како се његово имање на Брзави граничи са мјесном црквом и како Црква хоће да присвоји дио те његове „ђедовине“.

Пазите сад ово шпијунско надахнуће; обратите пажњу на бравуру какву нема ни код Јоксима у „Ђекни“:

“Као и сваког јутра шетао сам кроз село. Срео сам звонара наше цркве који ме питао: Жарко јеси ли добио скицу? Питам: Какву скицу, о чему се ради? Он одговора: Прије неки дан изнад капеле мјерили су, па испада и да дио твог имања припада цркви, неких 15-20 метара. Питао сам га ко је побио колчеве. Рекао је да је то урадио геометер. Изнервиран, штапом који користим приликом шетње, побацао сам оне колчеве, онда и неке бетонске блокове и земљу што су све поставили на улаз мог имања. Питам се ко то може и смије да на своју руку побада колчеве и присваја туђа имања”, приповиједа и масти овај духовни потомак отпремача комшија на Голи оток, а уредно преноси ушати CdM.

А ево шта је у свему томе истина: „Инсинуације Жарка Фемића да је Црква покушала узурпирати његову ђедовину су голе лажи“, саопштио је Црвени одбор храма Светог апостола Томе у Брзави. „Да би свима било јасније о чему се ради, црквено земљиште у Брзави се нигдје не граничи са имањем поменутог Фемића па због тога немамо ни потребе да се са њим разграничавамо нити да због тога ангажујемо геометра“, саопштено је из Одбора.

Елем, какав црни Јоксим при Јоксиму из Крша Фемића!

Наравно, овдашњим Јоксимима је стало до истине колико до лањског снијега. Чуј истина и трице, кад се од тога не живи! Битно је да су они увијек „на линији“ и „за тековине“. А слагати, и то што је могуће масније, то по њиховом закржљалом моралу није никакав гријех. Оданост Вођи и Партији – то је оно што се једино броји и уважава. А та оданост се у наше вријеме најлакше доказује денунцирањем  Цркве и потказивањем Срба. За њих је то једина мјера успјеха. Зато Јоксим из Крша Фемића својим лагаријама придодаје судбу клету и положај тешки свој узрокован чињеницом да живи у већинском српском братству и комшилуку, који га, ето, мрзе због тога што је, чоче, вељи Црногорац и што је за ДПС.

Јоксими су у Ђуканистану свуда исти, као да их је један аутор градио. Чују и виде  једино оно што треба Господару и Партији, а не чују нити виде оно што не желе да виде и чују они који користе њихове државољубиве услуге. За то су и глуви и слијепи. И нарочито нијеми! Зато не зуцкају, рецимо о „Бемаксу“, који своје раднике у јеку заразе корона вирусом држи у буљуцима. И по градилиштима и у аутобусима! То, разумије се, није опасно по здравље монтенегринске нације. Зна се ко је опасан – опасни су Срби. А најопаснија је Црква Христова! Зато монтенегрински Јоксими тако ударнички шпијају свештенике који у току Литургије цјеливају Митрополитову десницу, и денунцирају попа како пред манастирским вратима стоји у друштву калуђера, и разапињу уши иза ћошкова да чују шта се ружно збори о Господару, и цинкаре Владику да по црквеном обреду сахрањује упокојеног православног хришћанина.

Све то су велики, озбиљни и тешки послови. Зато није лако монтенегринским жбировима и  зато их ваља разумјети. Не жели нико од њих да дочека судбину оног Чеховљевог чиновника који је умро због спознаје да није успио да се умили дебелом генералу.

Неће они то, нијесу им вране попиле мозак. Воле и они медаље, но трпе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: