Велики интервју Капетана Драгана: Српски издајници су ме продали Хрватима

Након више од 13 година проведених у притвору и затвору, Драган Васиљковић познатији као капетан Драган у интервјуу за Еспресо.рс говорио је о данима проведеним у затвору у Хрватској, о третману који је тамо имао, али и о плановима у будућности.

Он се такође осврнуо и на коменаре потпредседнице Народне странке, Сандре Рашковић Ивић, али и Соње Бисерко.

Списак ваших пријатеља у Србији је дугачак: Лане Гутовић, Весна Југовић, Бора Ђорђевић, Линда Карађорђевић… Ко вас је први назвао кад сте ослобођени? Ко вас је све звао?

– Прво су се јавили моји ратни другари јер они су имали први информацију о мом доласку, а међу првима од познатијих су били, Весна Југовић, Биг Лале, Дејан Лучић, Вања Булић. Затим готово сви из државног апарата и Српске Православне Цркве. Још увек зову, ево десет дана касније не смањеним интензитетом са свих континената. У помоћ ми је пристигла једна од бивших секретарица из времена Фонда Капетан Драган, моја верна Снежана Вулетић која ми је помогла да овладам технологијом и поставим мало некаквог административног реда.

У самоизолацији сте још 20 дана. Како проводите време у карантину, где се тренутно налазите? Шта вам је на уму ових дана, и да ли се привикавате на слободу?

– На сигурном сам и врло удобном месту, другари су ми обезбедили све што ми треба да преживим изолацију. Телефон са неограниченом минутажом, добар рачунар, гитару, лепу велику каду у купатилу, модерну кухињу где сам могу да спремам себи храну…

Гледате ТВ вероватно, и пратите вести. Шта се променило откад сте последњи пут били у Србији?

– На жалост, баш немам времена да гледам телевизију. Још нисам стигао да одговорим на све пропуштене позиве, преко дана одговарам на позиве из северне, а ноћу са јужне хемисфере. Спавам у етапама и тако ће бити све док позиви мало не утихну. Дајем све од себе да одговорим свима који ме желе поздравити.

Где мислите да наставите да живите?

– Следећих 5 година сам обећао Србима, који невини труну по усташким затворима да ћу остати у Београду, како би упознао Србе о прогону Нацистичке Државе Хрватске над Србима и дан-данас у 2020. години. Успео сам да сакупим неодбрањиве доказе о зликовачком понашању данашњих Хрвата према Србима у тој нацистичкој творевини. Исто тако, сматрам да треба да едукујем примитивне хрватске умове како Србија ипак, није шака јада и да ће узвратити сваки ударац мало јаче и болније него што хрватски нацисти у покушају умеју. Морамо да узвраћамо реципроцитетом на њихове ситне злочине, како нас не би приморали, да једног дана, узвратимо реципроцитетом на њихове крупне злочине и постанемо зликовци попут њих.

Како су поступали према вама у затвору Лепоглава у Хрватској, како је изгледала ваша свакодневница? Да ли сте имали неки начин да се разонодите за време боравка у затвору, и када вам је било најтеже?

– У истражном затвору у Солину су били изузетно коректни и нисам пропустио прилику да то поменем када год сам добио прилику. У нацистичком логору, Лепоглави су се понашали како то зликовцима и доликује наравно, ни то нисам пропустио да поменем када год ми се указала прилика. Константно сам радио у припреми мог правног тима за процес и сваки свој слободан тренутак сам користио у сакупљању информација о невиним Србима осуђених грехом рођења и доказима о нацистичким процесима који се против Срба спроводе у Хрватској. Имао сам два најтежа дана. Други најтежи дан ми је био када сам напуштао усташки Логор Лепоглава, знајући да иза себе остављам на десетине часних Срба који су грехом рођења осуђени на драконске казне у нацистичким монтираним процесима, а најстрашнији доживљај сам свакако доживео у Аустралији када сам спречио педофилски хрватски брачни пар, Антуна и Фатиму Катић да након силовања дванаестогодишње девојчице, убију двоје малолетне деце.

Били сте у самици 11 месеци. Зашто?

– Па зато што усташе не поштују сопствене законе. ЗИКЗ 136 став 6. јасно забрањује да затвореник се не може ни под којим образложењем држати у изолацији дуже од 30 дана. Зликовци не мисле да, када су Срби у питању, да морају поштовати закон. Па једноставно самицу назову другим именом „соба за раздвајање“ као што су њихови очеви променили назив Индустријском погону за убијање деце испод 14 година у „прихватилиште за децу“ или четврту издају своје домовине у једном веку, називају „домовински рат“

Да ли сте некад помислили да се живи нећете у Србију вратити?

– Ја немам намере да живим 1000 година, нисам оптерећен размишљањем колико ћу дуго живети, али док будем живео, живећу свој живот, поносно, часно и достојанствено.

Због чега сте тачно осуђени ? Да ли се кајете због било чега што сте радили у рату у Хрватској?

– Зато што ме Срби сматрају херојем и зато што су усташе добиле зелено светло од српских издајника, да се Србија неће мешати у нацистички прогон Срба. Сва другачија објашњења су бајке.

Да ли сте урадили било шта од тога што вам се ставља на терет?

– Мислите ли да је и теоретски могуће да Капетан Драган почини „злочин“ а да 15 година нико, укључујући и саме тзв. „жртве“ нигде то не помену? Колико би требали бити наивни и глупи да у тако нешто поверујете? Бар толико као Соња Бисерко.

Представљали сте се као тренер голфа у Аустралији. Колико дуго сте тако живели и да ли вас је био страх да ће вас ухватити?

– Ја се нисам „представљао“ као тренер голфа ја ЈЕСАМ учитељ голфа и члан интернационалне учитељске асоцијације голфа. НИКАДА НИСАМ КОРИСТИО ЛАЖНО ИМЕ, већ само моје које сам добио при узимању аустралијског држављанства, DANIEL SNEDDEN. Име које је познато свима који се чак и површно интересују за мој живот. Редовно сам гостовао у радио и ТВ емисијама у Аустралији, под својим Именом или евентуално као КАПЕТАН ДРАГАН.

Која је била кључна разлика између затвора у Аустралији и затвора у Хрвасткој?

– Аустралијски затвори су стерилни, храна је ужасна, али нису нацисти као у Хрватској (част ретким изузетцима).

Да ли се кајете што сте се одлучили на долазак у Србију 1988. и у Крајину 1990. године из Аустралије да бисте, како сте рекли, помогли у њеној одбрани? Да се нисте вратили, ваш живот би био скроз другачији…

– Нисам дошао из Аустралије да би ратовао, нити да би помагао Крајину. Ја 1990. нисам ни знао шта значи реч крајина нити да у Хрватској има Срба. Ја сам 1990. године остварио свој дечачки сан да прелетим Атлантски океан једномоторним авионом што сам и учинио у априлу месецу исте године. Дејан Лучић ме је замолио да му правим друштво како би одвезао некакву хуманитарну помоћ за Книн и тек сам тада сазнао да постоје Срби у Хрватској и шта значи реч „КРАЈИНА“.

Да ли намеравате да се вратите у Аустралију чији сте држављанин?

– Једно време ћу сигурно живети између Сиднеја и Београда и ускоро очекујем да поднесемо оштетни захтев Аустралији за неких АУ$ 40 000 000 (милиона) тако док траје тај процес, сигурно ћу бити у Аустралији.

Потомци медведа Книнџе живе у ЗОО врту у Јагодини. Имате ли жељу да их видите? Кад сте последњи пут видели Книнџу?

– Книнџа је умро 2016. године али је оставио иза себе и синове и унуке, већ сам направио договор да их обиђем чим изиђемо из самоизолације.

Како коментаришете изјаву потпредседнице Народне странке, Санде Рашковић Ивић која вас је саветовала да се не бавите политиком, као и да пустите Србе „да се сами бране“?

– Потпуно разумљиво. Волеле би усташе, нацистички полтрони и издајници Србије попут Хамдијиног унука Вука Јеремића и његових поданика да ми оставимо Србе усташама на милост и не милост, али им то задовољство ја сигурно нећу пружити. Мој кратак одговор дотичној дами је да се ближи време да им утерамо дуг за њихову издају… Онако, исто као кратак, али далеко дуже! Не могу такве пропалице никоме да деле савете.

Такође, Соња Бисерко, оснивачица Хелсиншког одбора за људска права у Србији је рекла како су ратни злочинци, укључујући и вас, у Србији нашли уточиште и топао пријам што како каже, говори у прилог политике порицања којој су Срби склони.

– Нисам видео ни ту пропалицу, да брани моја људска права током десетогодишњег притвора без оптужнице, нити усташких „доказних стандарда“ који се примењују против Срба у Нацистичкој Држави Хрватској. Ја стварно доживљавам те људе као издајнике и нацистичке слуге, без морала и части, који једино имају за циљ да подрже кршење људских права над Србима. Не прихватам никако да та жена без обзира како изгледа, може да буде толико глупа, да верује хрватском правосуђу у који не верује 98% Хрвата и да верује да сам ја злочинац, а да не уме да покаже баш ни један једини проверљив оптужујући доказ који се не заснива на „часну хрватску реч“ документованих лажова у процесу или „квантних сведока“ који истовремено окупирају међусобно удаљена места у простору.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: