• Колумне
• Поглед

Амаркорд

1 min read

6 година ‎ Дарко Прелевић

Исто као што се без најаве појавио, тако је после годину дана егзотични кунф фу мајстор изненада и нестао. Филм без главног јунака и није филм, па се у неколико сљедећих мјесеци односно кадрова угасио сам од себе.

илустрација: odt.co.nz

Сваки град, кварт или улица имају неки свој “Амаркорд”. Превод који се најчешће наметао као логичан за наслов чувеног Фелинијевог филма је био: „Сјећам се“, па чак и „Горко сјећање“.

Фелини је написао :„Једнога дана, у ресторану, док сам жврљао по салвети, изашла је на видјело ријеч амаркорд. Па да, рекох сам себи, људи ће је одмах поистовјетити са сјећам се. А ја сам хтио да избјегнем да мој филм протумаче као аутобиографски“.

Памтим фрагмент амаркорда из наше улице, у којем сам имао сасвим пасивну улогу.

Тог љета, негдје крајем 70-их у улицу се из чиста мира доселио младић у својим двадесетим годинама. Остала је непознаница зашто је уопште долазио из Њујорка у град са тада мање од сто хиљада становника.

Иако је говорио напорно, са тешким акцентом, разумјели смо га сасвим довољно. Као нова фаца и доста старији од нас, брзо је привукао пажњу. Кад су момци из улице схватили да је притом и мајстор кунг фуа, ту више ништа није било исто.

После неколико дана је спонтано стекао статус „учитеља“ а код млађе мушке популације је пресахла свака жеља за фудбалом и осталим занимацијама. Природно, почели су да га опонашају, па је постало сасвим нормално да се један другом обраћају са „мен“.

У сусједном дворишту је експресно направљена филијала храма Шаолин, а полазници су се са запањујућим ентузијазмом посветили савладавању тајни древне борилачке вјештине.

За подсјећање, храм Шаолин основан је крајем петог вијека нове ере, али је заправо почео у потпуности да функционише када је индијски будистички мисионар Бодидарма у шестом вијеку посјетио Кину и утемељио зен будизам. Развио је вјежбе за свештенике којима су опонашали покрете животиња.

Несуђени кунг фу мајстори из улице нису претјерано марили за “књигу”, али су зато “На змајевом путу” и “У змајевом гнијезду” били њихова омиљена филмска литература а Брус Ли идол са божанским атрибутима.

Сваки разбијен нос или аркада у спаринг борбама нису доносили бол већ једва чекану иницијацију.

Истурено одељење Шаолин храма на драчкој адреси је функционисало беспрекорно и радило 24 сата на дан, на огромну радост свих полазника. Најпосвећенија фракција су били ученици који нису испуштали “чакље” из руку по вас дан.

Тврдим да би макар неколико њих ушло у најужи избор на евентуалним кастинзима за епизодне улоге нунчаку мајстора, али су на њихову жалост, били превише далеко од очију холивудских продуцената и редитеља.

“Учитељ” са већ оспособљеним помоћницима није занемаривао ни духовну раван обуке, па су вриједни ученици убрзано улазили у свијет источњачког мистицизма.

Начин на који су драчки „мајстори борилачких вјештина“ развијали свјесност, концентрацију и мирноћу је посебна тема. Њихово упражњавање медитације као дијела пута према просвјетљењу и нирвани је било поприлично гротескно и одметнуло се у малу, идиотску будистичку деноминацију.

Исто као што се без најаве појавио, тако је после годину дана егзотични кунф фу мајстор изненада и нестао. Филм без главног јунака и није филм, па се у неколико сљедећих мјесеци односно кадрова угасио сам од себе.

И да завршим Фелинијем: „Амаркорд је требало да буде збогом једном раздобљу у животу, тој неизљечивој адолесценцији која пријети да нас има заувијек и с којом ја и даље не знам што да радим. Да ли да је вучем до краја, или да је одложим у архиву? Уосталом, тај моралистички циљ да се одрасте… Што он заиста значи? И под претпоставком да је могуће одрасти, што дакле бива кад се одрасте? Да ли сте икада срели одрасле? Ја нисам. Додуше, можда одрасли избјегавају овакве као што сам ја.”

Прочитајте још:

Глодари историје

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: