• Поглед

Румија

1 min read

6 година ‎ ИН4С

У данашње вријеме, које називамо модерним, древна мудрост и приче из давнина се сматрају превазиђеним, а медијски простор је попуњен безначајним и празним личностима, које као да имају циљ да попуне саму празнину модерног човјека последњих времена.

Илустрација

Пролазимо кроз уснула црмничка села, која приповиједају причу села уопште. Кућишта и понеке нове куће као слике два времена, двије приче заправо. Како је записао познати пјесник „градови прождиру градине и њиве“. Кроз мисли ми пролазе слике једног романа који се бавио темом давног устанка у Зети, а ликови из романа као да су однекуд са измаглицом израњали из далеких планина. У даљини језерске воде назирале су се слике манастира који су донедавно били обрасли у коров, као симболична слика последица једног времена и  система. Али и нас као народа који је спреман да се одрекне сопствене традиције и заоставштине…

Уским асфалтним путем приближавали смо се Румији, том древном светилишту.  Одувијек сам се питао колико је ходочасника, вјековима уназад, пролазило истим путем којим ћемо проћи, идући ка врху планине Румије. Легенда, али и документи казују да се на врху Румије некада налазила црква. Цијела ова област препуна је предања и легенди. Легенда о љубави кнеза Владимира и Косаре. У близини Румије је и Врсута која је у предању народа позната као света планина. На Суторману је, на локалитету Асприце, сачувана легенда о неприступачној вилиној пећини. Предање каже да су виле када су пред људима и свему што они са собом носе, напуштале ове крајеве, остављале новац, а да би оног који би неки од новчића пронашао, пратила срећа…

Помислио сам на те приче док смо ходали стазом ка врху Румије. Питао сам се гдје се налази граница маште и реалног у свим тим причама, схватајући да се она негдје током свих силних вјекова изгубила, али и да заправо и није толико битна. Постоје људи који гордо гледају на те приче из давнина, мислећи да су превазиђене и да припадају неким другачијим временима. Полако схватам да те приче, са свом својом чистотом и мудрошћу, брушене вјековима, никада нису биле потребније данашњем човјеку, баш као да су у правом тренутку, позване или не, дошле однекуд из дубине времена.