Епоха коментара

*
Шта ради Господар, као фигура кроз коју се моћ разгранава?
Присваја и задржава право на ријеч, ограничавајући поље говора тако да се оно увијек већ односи на њега који, притом, никад на ништа конкретно не даје одговор.
Тако да Господар успоставља анонимни простор брбљања у којем смо се затекли, не разабирајући како смо далеко од слободе говора.
У ствари, тек смо послужили као ехо, празно мјесто у којем његов недодирљиви говор одзвања, кројећи судбине, од политичке до структуре индивидуе, појаве која је садржај ригорозне дисциплинарне процедуре.
На трагу тога, слобода је болни мањак жеље коју још не умијемо фомулисати.

*
Епистеме 21. вијека је Интернет: велики (анонимни) Други, отворени простор у којем се о свему и свачему подастире лично виђење, доживљај и сматрање, док се то најчешће, у нашем случају, односи на идентитет и традицију, два завршена (али у бити жестоко супростављена) нивоа, идеална за политичко рециклирање и систематско потчињавање, уопште манипулисање (идентитет као жеља, традиција као моћ), дочитавњем у додавању и одузимању (од) прошлости, и кад се сав тај бућкуриш којег нико не кусајући напсолетку поквари и убајати, воњ надалеко заудари.

Подразумијева се, „мишљења“ се обликују и износе говором који је подгријан мржњом, на ивици ерупције, више него тензичан, таман колико и површан, неријетко се прибјегава позиву на јавни линч, па опет, јавност је мочвара са размрцваљеном маглуштином у којој увијек исте политичке фаце тешу причу стару три деценије… И?
Ништа, након краткоепизодног урлања, све се враћа на старо, добро утабано и сигурно, и тако укруг. Ко о чему, ми о нама, дакле, ни о чему!
Да, тај јавни – читај: ничији – простор увијек је отворен и служи у сврхе колективног пражњења оних набоја која се у јавности, дабоме, стриктно суспендују. Тако да, у основи што агресивнији, ти ставови су, суштински, мање лични: отприлике, они су нека врста прилагођавања, афектирања које настоји да се уклопи, напросто слијепо имитирајући свецијелу атмосферу на коју се без остатка угледају.

Умјесто размјене мишљења, конструктивног које се аргументовано излаже, на дјелу имамо испразну буку и бијес, анонимно надвикивање, урлање набијено затуцаним радикализмом рођеним из најнижег облика свег онога што се с правом може тумачити као јефтини рад популизма.
Није нужно да увијек долази с десна, иако тако најчешће процјењују одвећ теоријом накљукани овдашњи „љевичари“, којим у моду још прешло да се представљају као „меланхолични аналитичари“, довољно трезвени да буду реални, и храбри да ствари сагледају онаквим какве оне јесу, а добре, веле, нису.
И? Ништа, метаинтерпретирање се унедоглед наставља, на тему еманципације, демократизације, европеизације, са акцентом на форму.
Жижек има пуно право кад савјетује да треба више мислити а мање дјелати. Свакако мислити, но на коју тему која већ није докраја вулгаризована и присвојена од стране најпростије биомасе?