Ако те заборавим, Петровићу Петре

„Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.“
(Псалм 137)

Парола да историју пишу побједници, у савременом свијету, како препоручује Питер Берк, прије би се могла преформулисати на сљедећи начин: ИСТОРИЈУ БРИШУ ПОБЈЕДНИЦИ, што се и те како уклапа у најмодернији црногорски друштвено-политички контекст, о чему свједоче и недавне препоруке да се поштовањем прошлости не може корачати у будућност. (Дабоме, свјесно правим еуфемизам, без намјере да цитирам ријечи, односно појмовни каламбур, извјесне госпође чије сам име већ заборавио).

Међутим, одрицање од прошлости, као и аутошовинистички испади већ дуже вријеме предњаче као гесло политичке колоне „За 21. вијек“ (на политички старије визионаре већ смо огуглали), што изгледа није црногорска ексклузива, будући да је недавно и Александар Вучић цитирао, премда је тачније рећи, истргао из контекста, ријечи из Пекићеве сотије „Како упокојити вамира“: „Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку“, при чему рачунам да је ефекат овог демагошког ноктурна сасвим прозиран, те га не тумачим.

Радије се питам шта можемо учинит данас, крећући се од будућности према прошлости, дакле, у супротном смјеру од модерне политике заборава − како бисмо у садашњости чувањем и његовањем националног, историјског, културног и духовног памћења очували интегралну слику сопственог идентитета. Јер, ако себе изгубимо данас, у будућности нас нико неће наћи. Авај, можда има комике, али могли бисмо установити нешто слично енглеском средњовјековљу: наиме, једно специфично занимање − remembrancer, утјеривач дугова, „чији је задатак био да грађане неког града подсећа на оно што би они најрадије заборавили“ (Алаида Асман).