Насловна Издвојено Ако те заборавим, Петровићу Петре

Ако те заборавим, Петровићу Петре

2

„Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.“
(Псалм 137)

Парола да историју пишу побједници, у савременом свијету, како препоручује Питер Берк, прије би се могла преформулисати на сљедећи начин: ИСТОРИЈУ БРИШУ ПОБЈЕДНИЦИ, што се и те како уклапа у најмодернији црногорски друштвено-политички контекст, о чему свједоче и недавне препоруке да се поштовањем прошлости не може корачати у будућност. (Дабоме, свјесно правим еуфемизам, без намјере да цитирам ријечи, односно појмовни каламбур, извјесне госпође чије сам име већ заборавио).

Међутим, одрицање од прошлости, као и аутошовинистички испади већ дуже вријеме предњаче као гесло политичке колоне „За 21. вијек“ (на политички старије визионаре већ смо огуглали), што изгледа није црногорска ексклузива, будући да је недавно и Александар Вучић цитирао, премда је тачније рећи, истргао из контекста, ријечи из Пекићеве сотије „Како упокојити вамира“: „Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку“, при чему рачунам да је ефекат овог демагошког ноктурна сасвим прозиран, те га не тумачим.

Радије се питам шта можемо учинит данас, крећући се од будућности према прошлости, дакле, у супротном смјеру од модерне политике заборава − како бисмо у садашњости чувањем и његовањем националног, историјског, културног и духовног памћења очували интегралну слику сопственог идентитета. Јер, ако себе изгубимо данас, у будућности нас нико неће наћи. Авај, можда има комике, али могли бисмо установити нешто слично енглеском средњовјековљу: наиме, једно специфично занимање − remembrancer, утјеривач дугова, „чији је задатак био да грађане неког града подсећа на оно што би они најрадије заборавили“ (Алаида Асман).

Цинизам по страни, будући да се још копрцамо у (ново)историјској трауми, ваљало би благовремено схватити да се историјске и друштвене трауме, таман као и индивидуалне, не могу дугорочно лијечити заборавом или брисањем сјећања. „Свјесно заборављање“, као и политичко брисање прошлости опасан је бумеранг; што се сјећање више потискује, то се снажније о главу обије.

С друге стране, важно је имати у виду да се не може „прошлости наредити да се пред нама појави онако као што полиција наређује некоме да се појави пред комесаријатом“ (Хофманстал). Опасност од сваковрсних (полицијских) комесара није случајно тематизована на почетку знамените пјесме Миодрага Павловића, под називом „Научите пјесан“. Пјесму вриједи у цјелости навести. Уосталом, она говори све што сам овдје хтио рећи.

Научите пјесан

Кроз каква друштва треба још проћи,
кроз какве људске видике,
кроз злоходнике, пауке-војнике,
кроз шуме пошасника,
кроз уши доушника,
треба још ићи уз раме дволичника,
с напасником облачити самуре,
с цариником завлачити руке у мошње,
гледати пандуре како бију по кичми!
Свуда се дигли борци против откровења
и јашу велике коње, вребају крв,
заседају праведнике и сваког ко се јави
између човека и бога, на брвну.
Куда ће они што се клоне звери?

Браните се! Научите песму!
Уђите кроз гусле у мраморно око,
певајте, орите се, појте
и стојте мирно кад се зачује питање
ко ће међу вама да затвори врата,
славословите док се храму не пробије теме,
стаклени прозор нек се обрати мору
док не проклија сиње срце,
жаморите, жуборите, роморите,
нека вас нађе светло као срп своје снопље,
као што мученичка крв нађе своје копље,
ускликните, утројте, узхвалите,
док се и лобањи не отвори горњи вид
и песма не покуља на слеме,
попевајте, коледајте,
усред овог рата који сећање брише
научите пјесан, то је избављење!

Пјесма је настала почетком 70-их година прошлога вијека. Иако реферише на друштвено-политички контекст свога, а богме и нашега времена, у свом универзалном значењу она наставља Његошев вапај да не заборавимо ко смо.

2 КОМЕНТАРИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here