• Политика

Лазански: Они који су против набавке „мигова“ не желе добро Србији

1 min read

9 година ‎ Политика

Мирослав Лазански

Пише: Мирослав Лазански

Да би нека држава имала реално неутралну војну позицију мора да има, између осталог, и диверзификовану политику набавки и куповине наоружања. То значи да не сме да набавља модерно оружје, наравно оно које код куће не може сама да произведе, само из једне земље, без обзира на то да ли је то економски и најбоља опција.

Држава која се одлучи само за једног иностраног испоручиоца наоружања и војне опреме подложна је уценама и политичким притисцима са разних страна. Могу је испорукама резервних делова уцењивати они који су јој продали оружје, или они други на неки други начин јер јој нису продали наоружање, а очекивали су и хтели.

Како продаја, односно куповина модерног оружја, посебно авиона, тенкова, ракета, бродова није само техничко-технолошко питање, већ примарно политичко, то се и куповина, односно донација руских „мигова 29”, за војску Србије може посматрати у том контексту.

Које поруке шаље овом приликом Москва, а које Београд?

Србија жели борбену ловачку авијацију ради заштите свог ваздушног простора, жели да јој српско небо чувају српски авиони. Такође, жели и обучене пилоте за авионе четврте генерације, жели и да у старту обесхрабри све авантуристичке планове у свом окружењу. Дакле, превенција и упозорење.

Са своје стране Москва настоји да традиционални корисници њене војне технике и даље то остану, има ту и нешто бизниса, али и политичког и војног маркетинга. Кроз испоруке наоружања ствара се и негује и братство по оружју.

Тамо далеке 1987. СФРЈ је купила од Совјетског Савеза 16 авиона „миг-29”. Први пут су југословенској јавности приказани за Дан РВ и ПВО, 21. маја 1988. на Телевизији Београд. Била је то моја репортажа о тим авионима, будући да сам у „Старту” први и писао о њима, тек што су се појавили на међународном аеромитингу у Финској.

После Индије били смо прва земља ван Варшавског уговора која је добила те борбене летелице. Укупна вредност те куповине, заједно са резервним деловима и убојним средствима, тада је износила око 120 милиона долара.

То је била и пословна тајна, јер је Москва имала различите цене за различите купце. Наиме, добри пријатељи имају добар попуст, мање добри пријатељи слабији попуст.

Влада Србије и премијер Александар Вучић набављају прве ловачке авионе за ову земљу после 1987. године.

Оне који у томе виде нешто лоше треба подсетити да данашње земље чланице НАТО-а, а некада чланице Варшавског уговора, још увек лете на  совјетским „миговима 21 и „миговима 29”, на „сухојима 22” и возе совјетске тенкове Т-72: Пољска, Словачка, Румунија, Бугарска…

Ако јавност у тим земљама нема примедби на то, ако НАТО нема примедби с тим у вези, онда и ми у Србији морамо признати да је куповина–набавка–донација авиона, тенкова и ракета из Русије одличан пословно-војно-политички потез.

Онај ко не жели да то призна или је будала, или аматер. Или не жели добро овој земљи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: