Пише: Дмитриј Дробњацки
У Последње време штаб Хилари Клинтон и њој лојални медији посветили су непристојно много времена тражењу „руског трага“ у Трумповој кампањи.
Питање је: колико је негативан „фактор Путин“ у актуелној америчкој политичкој сезони?
Да ли сте се икада запитали зашто су за упад да сервере Националног демократског комитета оптужили управо руске (па још и „владине“) хакере?
Зашто траг завере није одвео, на пример, у Кину? Или у Северну Кореју? У Иран? У некакву ИД кибернетику, на крају крајева?
Или зашто једноставно не оптужити WikiLeaks и његовог оснивача Џулијана Асанжа, а затим оптужити за сарадњу владу Еквадора, у чијој лондонској амбасади се налази тај аустралијски новинар, и на основу тога им запретити санкцијама због неизручивања Асанжа америчком или британском правосуђу?
И зашто се лидери Републиканске партије, уместо да максимално искористе цурење веома непријатних информација против Хилари Клинтон и помогну свом председничком кандидату, фокусирају на оптуживање Русије, која се наводно меша у амерички изборни процес?
Једана варијанта одговора нам је већ позната из мејнстрим америчке штампе: зато што су то заиста урадили Путинови људи. Постоји, истина, један проблем: нема доказа. Тачније, сви докази објављени у медијима су – карактеристичан пример погрешног логичног закључивања: то одговара руским властима, зато су оне то и урадиле. А пошто су урадиле, то значи да су оне за Доналда Трампа. А ако су за Трампа, онда су то и урадиле.
Друга варијанта је: Трампа покушавају да окриве, да га искомпромитују због „веза“ са Путином. Заиста, Велики Доналд одавно са симпатијама говори о руском лидеру и заговара успостављање односа са нашом земљом. У последње време штаб Хилари и већина медија поклонила је непропорционално много времена, потрази за „руским трагом“ у Трамповој кампањи.
Питање је колико је заиста негативан „фактор Путин“ у тренутној политичкој сезони?
Играње на њега је ризично. И, узгред говорећи, многи председнички кандидати, укључујући и саму Хилари (2008. године), опекли су се играњем на ову карту. Много безбедније би било измислити причу да Трампу на руку иду ИД или Иран. Или Кина, трговинске односе са којом толико критикује Доналд.
Наравно, не смемо заборавити да заговорници гласина о „руском трагу“ одвлаче пажњу бирача од просте чињенице – која је и раскринкана у објављеној преписци демократа – да су Хилари и њене страначке колеге на примарним изборима играле крајње непоштено.
Међутим, да ли Русија скреће пажњу са прљавих радњи Клинтонове боље од других земаља оптужених од стране вашингтонског естаблишмента за „осовину зла“?
Како се испоставило, антитрамповска машинерија је помињањем Путина произвела, најблаже речено, двосмислен ефекат.
Па зашто онда не покушати окривити директно Трампов штаб за сајбершпијунажу? Да, могуће због тужбе за клевету, али то ће имати чисто приватан карактер и њено разматрање ће трајати неколико месеци. И до инаугурације новог председника никакве судске одлуке неће бити.
На крају, шта је у ствари та сајбер шпијунажа? Ако је то урадио Трамп, то ће дискредитовати њега као кандидата, али ако је то урадила нека друга земља – то је чудо невиђено!
САД, као што је одавно познато, прислушкују све редом. Чак и канцеларку Немачке, земље-савезнице у НАТО, и ништа. А сада одједном – оваква галама…
Не галаме само људи из штаба Хилари.
Спикер Представничког дома Конгреса САД, републиканац Пол Рајан, изјавио је у интервјуу Гуардиан-у поводом упада на сервер његових политичких противника: „Русија – је глобална претња. Њом управља нечасни бандит. Путин треба да се држи подаље од наших избора!“.
И ова реч „бандит“ (на енглеском језику – тхуг), веома је важан политички маркер у Вашингтону. Постоји много синонима за ову реч, али када се употреби тхуг – треба очекивати ескалацију конфликта.
Својевремено су овом речју означавали и Садама Хусеина и Муамера Гадафија, и Башара ал-Асада и припаднике Ал-Каиде и ИД, а током 90-их година Медлин Олбрајт је тако „крстила“ српске и сомалијске лидере, оправдавајући војне интервенције Клинтонове ере.
Сама Хилари за сада није користила ову реч за Путина, али њени многобројни спољнополитички саветници и мејнстрим медији се не устручавају да назову Путина управо тхуг.
А то значи да је Русији сада припремљена улога глобалног непријатеља. И то није предизборна технологија, већ формирање програма „председнице Клинтон“.
Наравно, директан и врући рат са нашом земљом је немогућ (бар се тако надам), али интензивирање конфликта и његово довођење до нивоа хладног рата ХХ века – је сасвим могуће.
И управо за то се припремају сви они који рачунају да ће на изборима победити Хилари.
Зато што је у питању много новца. За групу специјалних интереса, за савезнике САД, за војно-индустријски комплекс, за све врсте лобиста и још за много кога. Ратови у Ираку и Авганистану коштали су амерички буџет (по стању са краја 2014. године) скоро четири и по билиона долара. И то су само директни војни и инфраструктурни трошкови. Сума утрошена током инвазије на две блискоисточне земље, како процењују стручњаци, више је него дупло већа.
Као што с правом примећује у својој колумни (на сајту агенције Реутерс) бивши високи званичник Стејт департмента, а сада познати политички коментатор Питер Ван Бурен „превише људи пут до великог новца и велике моћи проналази кроз борбу са пословично лошим момцима“.
Након пада Гвоздене завесе у свету као да је нестало толико опасних „лоших момака“ да би се на њима озбиљно и, што је најважније, константно зарађивало.
Након 11. септембра, њихову улогу су редом добијали „међународни терористи“ – Садам Хусеин, Гадафи и Асад. Сада је новац за њих већ потрошен, и треба рећи, резултат борбе са „лошим момцима“ на Блиском истоку је разочарао америчке грађане. Како и не би! Никакво оружје за масовно уништење није пронађено код Садама, у Авганистану данас има много више терориста него пре петнаест година, а регион је обавио хаос који је постао плодно тло за ИД.
Можете се, наравно, борити са самом Исламском државом, али ту постоје два проблема. Прво, ту нема много зараде – амерички порески обвезници су негативно расположени према великим војним акцијама на Блиском истоку. Друго, ова ниша је скоро у потпуности окупирана од стране Доналда Трампа. И „отети је биће много тешко, поготово након што су неке од драстичних мера које су они предложили биле максимално критиковане од стране њиховог противника.
Управо зато је Русија – идеалан кандидат за „лошег момка“. Питер Ван Бурен пише:
„Пре доласка нове администрације у Белу кућу, Вашингтону је потребан нови тотални непријатељ… Пожељно је да буде са нуклеарним оружјем, којим ће се размахивати, али никада не употребити… Американци се још увек веома добро сећају Хладног рата и поново желе да у Русији виде империју зла… Нови хладни рат са Русијом натераће америчку војску да купује нова скупа оружја. Плус, појавиће се нова места за распоређивање гарнизона у Европи – на пример, у балтичким државама. Може се чак удахнути нови живот Северноатлантском савезу који се налази у растројству откако му је додељен задатак борбе против тероризма“.
Зато се унапред оптужује нови носилац титуле тхуг Влдимир Путин- јер се, наводно, меша у амерички демократски процес. Додајте ту још заштиту Асадовог режима, испоруку система ПВО Ирану, присаједињење Крима, и добићете скоро савршен портрет негативца. С тим, да ће списак оптужби бити много дужи.
У мају ове године, уочи програмског спољнополитичког говора Хилари Клинтон, утицајни Центар за нову америчку безбедност окупио је ради консултација спољнополитичке експерте из обе партије и објавио извештај у којем су формулисане основне тезе америчке спољне политике у наредним годинама.
Треба обратити пажњу на ауторе извештаја. Копредседавајући радне групе били су неоконзервативац Роберт Кејган и бивши званичник Стејт департмента за време владавине Била Клинтона, Џејмс Рубин који је 2008. и 2016. године подржао Хиларину кандидатуру. Међу ауторе се убрајају и бивши чланови Обамине администрације као што су Мишел Флоурној и Курт Кембел.
Уз мало компликованије изразе, извештај понавља програмске документе неоконзервативног центра Нови амерички век, са којим је такође сарађивао Роберт Кејган. Дакле, либерални интервенционисти и неоконзервативци су се удружили и на листу претњи под редним бројем један ставили су Русију. Затим следе – ИД, Северна Кореја, Иран, Зика вирус…
Занимљива је још једна чињеница. Програм Пола Рајана „Најбољи начин“ у свом спољнополитичком делуу многоме подсећа на препоруке тандем Кејган-Рубин.
Лист Тхе Натионал Интерест објавио је један од могућих планова Б неоконзервативаца. Ако се план А састоји у томе да треба промовисати свог председничког кандидата (Џеба Буша или Марка Рубиа), у облику резервног програма може се активирати Рајанов план.
И још један детаљ за општу слику.
Недавно је Хилари Клинтон изјавила, да ће у случају победе сигурно у првој години кроз Конгрес прогурати своју имиграциону реформу. Откуд јој таква самоувереност? Обама то није успео за осам година свог председниковања. Ако се Хилари унапред размеће, то може значити само једно. Републиканци ће заиста бити спремни да изађу у сусрет екс-државној секретарки, с обзиром да ће се у главним цртама сигурно договорити. Ако се већ нису и договорили.
Пропагандна машинерија је већ покренута, за нови хладни рат се припремају меморандуми, стотине чланака, нови стратешки планови обуздавања, кадровски и буџетски налози генерала и разних организација. Своје захтеве припремају и савезници. Ради се пуном паром. Многи већ израчунавају будући профит.
Клинтонова, као представник сви ових интересних група, једноставно их не може одбити – управо за то су је и финансирали. У том циљу су њени дугогодишњи савезници и водили консултације са неоконзервативцима. Ствар је скоро била завршена.
И онда одједном Трамп… А ко је он? Наравно, „Путинов кандидат“. Све је логично: омета људе да зарађују новац у борби против „бандита Путина“.
Велики Доналд је преживео веома тешку недељу. На њега су насрнули са свих страна и морао је да се бори буквално са свима, укључујући и своје страначке колеге. Наравно, није ствар у томе што је увредио неку муслиманску породицу, која је наступала на демократској конвенцији. Брига политичаре и за ту породицу, и за њиховог сина, америчког војника убијеног у Ираку. За то се не секирају ни Хилари, ни спикер Рајан.
Оно што њих брине су њихови политички спонзори, који сањају о новом хладном рату.
У том смислу, Доналд Трамп не мора да има детаљан план акције на међународној арени. Јер, то ће му бити само сметња у приоритетном задатку – да људи, који већ броје новца зарађен у будућем, опасном и скупом сукобу са Русијом, не могу озбиљно утицати на Белу кућу.
А за то му је потребно да сам постане домаћин Беле куће.
Ако успе да победи на изборима, онда ће цео његов први мандат – дај Боже, само први! – бити утрошен на ликвидацију корпорације „Хладни рат“, коју су последњих година интензивно правиле обе партије.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
