• Поглед

Бруто НАТО

1 min read

9 година ‎ Дан

Пом­но сам пра­ти­ла де­ба­ту ко­ја се у днев­ним но­ви­на­ма ‘’Дан’’ не­дав­но во­ди­ла на те­му ‘’За и про­тив НА­ТО-а’’. На­рав­но да ми је дра­го што је би­ло мно­го ви­ше оних ко­ји су би­ли про­тив (што је и нор­мал­но), јер да по­сто­ји ије­дан раз­лог за при­па­да­ње оној дру­гој стра­ни мо­жда бих по­ку­ша­ла да ра­зу­ми­јем њи­хо­ву по­тре­бу да ми­сле дру­га­чи­је од ме­не. Ова­ко, ја не да ни­сам има­ла, ни­ти имам ди­ле­му ‘’за’’ или ‘’про­тив’’ не­го сам вр­ло свје­сно, по­но­сно и ис­кљу­чи­во про­тив.

Још ми у гла­ви бру­ји си­ре­на ко­ја ука­зу­је на опа­сност, и ко­ја на­го­вје­шта­ва још је­дан на­пад на на­шу зе­мљу.

Та не­под­но­шљи­ва бу­ка ави­о­на, ти лов­ци и коб­ци на на­ше ду­ше и жи­во­те, та оп­са­да све­га што смо ство­ри­ли, сва­ко­днев­но ме под­сје­ћа да мо­је до­сто­јан­ство не сми­је и не­ће до­зво­ли­ти да ове зло­чин­це по­сма­трам дру­га­чи­је. Онај ко­ји је не­ми­ло­срд­но уни­шта­вао мој на­род, кри­ју­ћи се ку­ка­вич­ки и ли­це­мјер­но иза име­на ‘’ми­ло­срд­ни ан­ђео’’, у ме­ни не мо­же ни­шта дру­го да иза­зо­ве, осим огор­че­но­сти и оча­ја.

Мр­жњу не осје­ћам, јер је сма­трам по­губ­ним осје­ћа­јем, ко­ји чо­вје­ка пре­тва­ра у све оно што му је су­прот­но. У звер, у уби­цу, у мон­стру­ма. Пи­там се шта су дру­го мо­гли да осје­ћа­ју НА­ТО агре­со­ри док су вр­ши­ли сво­ју уоби­ча­је­ну ми­си­ју?

Од­го­вор, на­жа­лост, ипак знам- осје­ћа­ју упра­во мр­жњу.

Ја сам од оних ко­ји не вје­ру­ју да је на­ша та­да­шња власт мо­гла из­бје­ћи бом­бар­до­ва­ње. По­ста­вља­ње ра­зних ул­ти­ма­ту­ма од стра­не агре­со­ра да би се на­вод­но из­бје­гао на­пад би­ло је са­мо пер­фид­на игра иза ко­је су се (не)вје­што кри­ли, јер је њи­хов по­чет­ни и ко­нач­ни циљ ипак био бом­бар­до­ва­ње. Они су од пр­вог мо­мен­та би­ли си­гур­ни и свје­сни да ће на­па­да сва­ка­ко би­ти. На тај на­чин су се­бе ста­ви­ли у уло­гу ‘’спа­си­о­ца’’, по­твр­ђу­ју­ћи то кроз тај ро­го­бат­ни на­зив ‘’ми­ло­срд­ни ан­ђео’’.

Та су­ро­вост у име ‘’пле­ме­ни­то­сти’’ је стра­шна, она па­ра­ли­ше, за­је­дљи­во угње­та­ва. Бо­ља је су­ро­вост ко­ја по­чи­ва на си­ли, он­да ба­рем мо­же­мо да јој су­ро­во и су­ди­мо.

Да јав­но ‘’про­збо­рим’’ о свом ста­ву на ову те­му под­ста­као ме је и не­дав­ни чин пред­сјед­ни­ка Ср­би­је ко­ји је пот­пи­сао за­кон о по­твр­ђи­ва­њу спо­ра­зу­ма са НА­ТО. То је са­мо до­дат­но рас­пи­ри­ло и мој, и гњев гра­ђа­на. Мо­рам при­зна­ти да ме ње­го­во обра­зло­же­ње уоп­ште ни­је за­ни­ма­ло, јер уна­при­јед знам да су још је­дан ко­рак по­ни­зног при­ми­ца­ња За­па­ду и Европ­ској Уни­ји. Мно­го сам по­но­сни­ја на оно ‘’НЕ’’ ко­је је Ср­би­ја из­го­во­ри­ла 1999. го­ди­не, не­го на ово да­на­шње ули­зи­вач­ко –ДА.

По­ред оног кру­ци­јал­ног, а то је бом­бар­до­ва­ње на­ше зе­мље, а ко­ји би мо­рао би­ти и је­ди­ни, раз­ло­зи да се да­нас по­но­сно ка­же –’’НЕ у НА­ТО’’ су још и сле­де­ћи: НА­ТО, ап­со­лут­но у се­би не­ма ни­јед­ну мо­рал­ну цр­ту. Ње­гов мо­рал­ни кре­ди­би­ли­тет је на ну­ли. На­и­ме, у по­след­њих пе­де­сет го­ди­на не по­сто­ји ни­јед­на њи­хо­ва ин­тер­вен­ци­ја ко­ја је би­ла ху­ма­но ор­јен­ти­са­на. Њи­хов обра­зац дје­ло­ва­ња: Ви­јет­нам, Ко­ре­ја, за­тим Ирак, Ав­га­ни­стан, Ср­би­ја и Цр­на Го­ра, ап­со­лут­но не­ма ни исто­риј­ско, ни мо­рал­но, ни по­ли­тич­ко, ни прав­но уто­чи­ште. Њи­хов на­чин по­на­ша­ња је ка­ба­да­хиј­ски, на­си­лан и си­ле­џиј­ски ко­ме је основ­ни циљ пре­ла­зак из жр­тве у џе­ла­та.

Па­три­јарх Па­вле је го­во­рио и та­ко ду­бо­ко под­сје­тио на су­шти­ну на­шег по­сто­ја­ња: „На­ма је бо­ље да не­ста­не­мо као љу­ди, не­го да оп­ста­не­мо, би­о­ло­шки да пре­жи­ви­мо као зло­чин­ци и не­љу­ди’’.

Бес­крај­но вје­ру­јем у ове му­дре па­три­јар­хо­ве ри­је­чи и же­лим да им оста­нем вјер­на. То же­ли и огро­ман број гра­ђа­на Ср­би­је, ко­ји су прије не­ко­ли­ко да­на то јав­но по­ка­за­ли и до­ка­за­ли на ули­ца­ма Бе­о­гра­да. Још уви­јек ти љу­ди чу­ју си­ре­не, сје­ћа­ју се да­но­ноћ­ног бо­рав­ка у по­дру­ми­ма и скло­ни­шти­ма. Још уви­јек осје­ћа­ју ми­рис га­ре­жи, мно­ги још но­се цр­ни­ну за сво­јом дје­цом. За­то не сми­је и не мо­же би­ти вре­мен­ске дис­тан­це ко­ја мо­же за­ци­је­ли­ти ра­не.

Би­ти ра­ци­о­на­лан и ре­а­лан ка­ко би то хтје­ли они ко­ји­ма је је­ди­ни циљ оп­ста­нак на вла­сти, ни­ма­ло ни­је ре­ал­но. О ху­ма­но­сти да и не го­во­ри­мо.Оно што ни­ка­ко не сми­је­мо за­бо­ра­ви­ти је­сте и чи­ње­ни­ца да је НА­ТО бом­бар­до­ва­ње 1999. го­ди­не из­ве­де­но без до­зво­ле УН.

Још је­дан до­каз агре­сор­ског, бес­кру­пу­ло­зног и су­ро­вог од­но­са пре­ма чо­вје­ку. Све ове не­људ­ске осо­би­не ко­је их чи­не зло­чин­ци­ма, на­жа­лост , на­чин су њи­хо­вог и по­сто­ја­ња и оп­стан­ка.За­то, ка­жи­те- НЕ у НА­ТО.

Оста­ни­те вјер­ни сво­јој зе­мљи и оно­ме што вам је по­да­ри­ла, а то је сје­ме људ­ско­сти и до­сто­јан­ства. Не мо­же се и не сми­је са они­ма ко­ји то уни­шта­ва­ју. Ја не­ћу про­тив исти­не. Ни ја, ни мој бич. Јер, НА­ТО је кич.

Аутор: Маг­да Петер­нек

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: