• Поглед
• Политика

Заборав као избављење и заборав као издаја свијести

9 година ‎ Дан

Заиста је велика тајна шта свијест узима да је битно и шта памти. Некада догађаји за које мислимо да су незаборавни лагано ишчезавају и падају у заборав. Исто тако дешава се да разне тривијалности остају неугасиве у нашој свијести. У том погледу прошлост је умногоме садашњост. 

Некада нас прошла увреда више боли неголи мука данашњег дана. Памћење онога што је било прати човјека и испуњава дио његове свијести. У једној православној молитви наилазимо на молбу Господу да нас избави од злих сјећања. Зла сјећања када се уселе у човјекову душу у стању су да породе меланхолију и човјек тада хита ка забораву као врсти избављења. 

Када би човјек све памтио, почео би губити себе. И тада долази заборав као ослобађање и олакшање. Стваралаштвом је могуће, донекле, побиједити зла сјећања из прошлости, растеретити човјека од траума и утисака наталожених у подсвијести. Једино је у Хришћанству могуће препознати став да се суштински прошлост може побиједити. 

Наиме, оно је једино проникнуло у тајну заборава и брисања прошлости кроз свету тајну покајања. Грчка ријеч за покајање је „метаноиа“ или преумљење, што у ствари представља промјену самога ума који се разумијева као мјесто у коме се интегрише читаво људско биће. Ријеч „преумити“ у извјесном смислу сугерише заборав и суштинску побједу над промашајима и гријеховима прошлости. Самим тим мијења се унутрашњи човјек, и у извјесном смислу то је побједа над прошлошћу.

Али заборав у извјесном смислу представља и врсту издаје свијести. Код Гогоља је могуће наићи на мисао да је најжалосније у животу ништа добра невидјети у добру. Наиме, када заборављамо на љубав, на доброчинство, на жртву, на оданост, ми издајемо. 

Врло је индикативан и колективни заборав. У том погледу најилустративнији је однос Црногораца према Русији. Сјетимо се само најпознатијих изрека Светог Петра Цетињског: „Проклет био да је сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије“ или „Бог на небу, Русија на земљи“. Да не цитирамо његов тестамент који је више него децидан. 

Поједини историчари наводе податак да је једна од ставки буџета царске Русије још од Петра Великог била помоћ Црној Гори и која је скоро непрекидно стизала до 1916. године. Чиме је Црна Гора заслужила толику љубав.толико дубоку оданост? Навешћемо само пар најкарактеристичнијих примјера те очинске брижности. 

Наиме, у мемоарима Гавра Вуковића наилазимо на податак да је царска Русија својим каналима послала тешко наоружање које је умногоме помогло да Никшић више не буде турски град. На Берлинском конгресу руски делегати су запријетили напуштањем конгреса уколико се Бар не припоји Црној Гори и Црна Гора не добије излазак на Јадранско море. 

Приликом посјете књаза Николе царској Русији 1889.године, руски цар Александар Трећи, дижући здравицу је рекао: „Дижем ову чашу у здравље књаза Црне Горе Николе Првог Петровића Његоша, јединог искреног и вјерног пријатеља Русије.“ Цар Александар Трећи изградио је, у народу познат, Царев мост. Ктитор Саборне цркве у Никшићу био је руски цар Николај Други Романов. Царев мост и Саборна црква у Никшићу само су нека од најзначајнијих здања које је Царска Русија изградила у Црној Гори. 

Исто тако немогуће је заборавити да је цар Николај Други, не оклијевајући ушао у Први свјетски рат да би заштитио своју православну браћу на Балкану. Његова немјерљива жртва коштала га је и престола и живота. Сама чињеница да се велики број наших људи примио на идеју комунизма у знатној мјери дугује чињеници да је бољшевизам тријумфовао у Русији. 

Сјећам се разговора са нашим кумом, голооточанином, који је годинама био заточен у казаматима Голог отока, када је на питање зашто га је привукла идеја комунизма одговорио да је главни разлог што је Русија дисала том идејом. Да је којим случајем идеја комунизма дошла из било које друге земље,чисто сумњам да би јој се приклонио, рекао је тада. 

Иако је марксизам западноевропски изум, сама чињеница да да се примила на руском тлу многима као да је сугерисала да се у тој идеји крје истинска жеђ за праведношћу, преокупација тако карактеристична за словенски дух. Међутим, наступа доба када више ништа не треба да буде важно! Спиноза са својим ставом „негација негације“, као да постаје претеча свих релативизатора, свих оних који са невјероватном лакоћом заборављају све. 

Наиме, ставом „негација негације“, Спиноза сугерише да ништа није савршено и добро да не би било замијењено нечим бољим и савршенијим. Став којим се персонификује промишљање од сваке свака генерација треба да се понаша као да живот почиње од ње. Природна консеквенца овога става је да све треба довести у питање и да апсолутне истине нема. А када промишљамо на тај начин, и сама љубав према Русији тумачи се као нека тренутна еуфорија давно заборављених предака. 

Нашим прецима као да је у срцу одзвањало „Ако те заборавим Русијо, нека ме заборави десница моја“, међутим охладњелим људима свакодневице, склоних забораву и релативизацији, тај однос према Русији дјелује илузорно и магловито тако да ћемо често чути промишљање: Па зашто је то толико важно? Што је било било је. Или пак: Молим вас, допустимо да историчари раде свој посао. 

Изгубљени и дезорјентисани човјек суморне свакодневице неминовно ће се запитати: Да ли је то икада и било? Заиста, није све ни у прошлости било вриједно и за незаборав. Али вријеме свједочи да када се одричемо оног вјечног и неуништивог из прошлости, почињемо градити непостојану и ништавну будућност. 

У том смислу најилустративније су ријечи Николаја Велимировића: “ Садашњост је судија прошлости, а будућност садашњости. Само глумци очекују аплауз у току представе.“

Пише: др Миодраг Чизмовић 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: