• Поглед

Kривци наших пораза

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Велики рат, детаљ

У празничном издању дневног листа Вијести је изашао чланак аутора Маријана Маша Миљића под насловом „Лабудова пјесма класичне Црне Горе“, који је посвећен прослави стогодишњице Мојковачке битке. У тексту се, поред величања црногорске војске и свих њених побједа у I свјетском рату (!), баца велика љага на тадашњу српску власт, њене официре на служби у црногорској војсци, и уопште, на српску војску.

Пише: Радомир Божовић

Чланак је пун нетачних и произвољних констатација, селективног коришћења литературе и података са тенденциозним формулацијама и закључцима. То није ни чудно ако се зна да Маријан Машо Миљић није историчар, већ професор српског језика (дипломирао у Београду), а сада библиотекар у библиотеци Историјског института Црне Горе, и прије свега истакнути Монтенегрин, који зарад данашњих политичких ставова тражи оправдање у историји.

О првом свјетском рату, црногорској војсци и Мојковачкој битци су доста писали историчари, официри и сами учесници у I  свјетском рату, и мени, као лаику, није намјера да дајем допринос овој теми са стручне и научне стране, али неке погледе поменутог аутора је тешко прећутати.

На почетку текста, након уводних хвалоспјева о црногорској војсци и њеној „пировој побједи“ на Мојковцу, аутор каже: „Зна се да је, под руским притиском и осталих савезника, краљ Никола морао да у штаб врховне команде прими, зарад заједничких операција, српске официре и тако судбину своје војске и своје земље ставио у туђе руке“.

Краљ Никола је невољно ушао у рат. Земља му је била економски слаба, војска малобројна, технички и тактички превазиђена и необучена, слаб и недовољно школован официрски кадар, без стајаће (касарнске) војске, са малобројним и застарелим наоружањем, са врло мало новца у државној каси и без залиха хране, одјеће и обуће. С друге стране је стајао непријатељ који је бројно, технички и тактички био супериоран. Једино што је добро било код црногорског војника и војске, по мишљењу свих историчара, је био морал. Али он сам није довољан за побједу.

Црна Гора није имала план за рат почетком августа 1914. године, а ни план за мобилизацију. Врховни командант је био краљ Никола, а начелник штаба сердар Јанко Вукотић, који је поред тога био предсједник Владе, министар војни и командант Херцеговачког одреда. До доласка војне мисије из Србије, Црна Гора није имала своје врховне команде у правом смислу. Поврх тога имала је војну конвенцију са Русијом из 1910. године. Чланом 3. те конвенције Црна Гора се обавезала да ће на први позив руског цара ставити своју војску њему на располагање, а чланом 5. да начелник Врховног штаба црногорске војске буде руски официр, којег ће именовати и изабрати руски цар. Врховн командант би остао краљ Никола. Црној Гори није ишло на руку ни то што су је савезници сумњичаво посматрали због сарадње краља Николе са аустријским званичницима, непосредно пред избијање рата, као и за сво вријеме рата. Наиме, шпекулисало се у војним и дипломатским круговима, као и у народу да Краљ неће хтјети да уђе у рат, већ ће тражити неутралност, а касније да је спреман на сепаратни мир са Аустријом ради очувања династије. Можда најзначајнији фактор да Црна Гора објави рат Аустроугарској је био народ, који је вршио огроман притисак на Владу и Краља. По изјавама Риста Поповића, бившег министра и Краљевог блиског сарадника, (видјети Јанко Тошковић: Истина о капитулацији Црне Горе, Цетиње 1957. или С.

Петар Пешић

Богдановић: Како је Црна Гора заведена за Голеш планину, Њујорк 1917.) „…стање у црногорском народу је било узаврело као у казану. Да се Влада није повела за Србијом, хтјело је доћи до крвопролића у Црној Гори, да Црна Гора остане без Црногораца. Многи би прелазили границу и као добровољци ступали у српску војску. Ми нијесмо били господари ситуације, и морали смо објавити рат Аустрији“. У прилог овоме су и дискусије свих народних посланика са засиједања скупштине 1.8.1914. Занимљива је дискусија др Секуле Дрљевића. „Давати изјаву о солидарности са Србијом, значило би вријеђати јединство српских Краљевина, јединство одбране српских интереса“.…“Монархија не напада само Србију, већ преко ње напада уједињење српских земаља у једну српску државу“….“Жалим само што право није још створило такву одредбу, да објава рата Србији одмах повлачи са собом и објаву рата од стране Црне Горе. Али, обије су српске краљевине сада једно, и црногорски народ извршиће своју дужност, жртвујући све за отаџбину, за спас и уједињење Српства“.Скупштина је, без изузетка иједног посланика, императивно захтијевала да Влада одмах објави рат и тако се солидарише са братском Србијом.Расположење о уједињењу двије српске краљевине је тих дана било огромно, јер се у то вријеме није правила разлика између Срба и Црногораца. Срби и Србија нијесу доживљавани као непријатељска земља и народ, већ напротив,као један и јединствен народса Црногорцима. Рат Аустрији је објављен 6. августа 1914.године.

Имајући све ово у виду, српски официри долазе у Црну Гору на позив краља Николе, и 23.8.1914. образују штаб Врховне команде са генералом Божом Јанковићем, и замјеником Петром Пешићем, пуковником. Са њима је дошао и знатан број нижег официрског и подофицирског кадра (углавном артиљераца распоређених на фронту) који је био одлично примљен и од народа и од војске. Дакле, Краљ је, увиђајући ситуацију у земљи, стање у војсци и расположење у сопственом народу, те дипломатске савјете и међународне обавезе према Русији, ушао у рат и пристао да своју Врховну команду препусти српским официрима, али он остане врховни командант. И поред тога је многе одлуке доносио на своју руку без знања Врховне команде, попут заузимања Скадра 1915. године, пребацивања појединих одреда из реона у реон, неизвршавање наредби Врховне команде појединих команданата батаљона уз одобрење Краља, именовање појединих старјешина, итд. (Видјети др Новица Ракочевић: Црна гора у I свјетском рату 1914-1918, или др Никола Шкеровић: Црна Гора за вријема И свјетског рата 1914 – 1916.) Тако да не стоји оцјена Маша Миљића да је војску ставио у туђе (већ у пријатељске)руке, а још мање да је исто урадио и са земљом. Он је у сваком тренутку могао да откаже гостопримство српским официрима и узме ствар у своје руке. Све вријеме уочи и током рата краљ Никола је водио политику која је требало да обезбиједи династију Петровић.

Поред ове могућности, односно заједничког ратовања са српском војском,краљ Никола је могао да прогласи неутралност (ова опција је била у игри до последњих дана пред рат, јер се аустријска Влада надала да ће Црна Гора прогласити неутралност) што би довело до грађанског ратау Црној Гори и масовног одласка Црногораца у српску војску; или да самостално води рат, који би био изгубљен врло брзо, а Црна Гора нестала под Аустријом. Више су га тренутне околности натјерале на сарадњу са српском војском, него ли Русија и савезници, а понајмање Србија.Из овога закључујемо да не стоји оцјена да је Краљ под притисцима прихватио српске официре, мада нико не тврди да их није било.

Надаље, Машо Миљић износи сљедеће квалификације за Петра Пешића, начелника штаба Врховне команде: „…који је свој посао обављао нечасно и на штету Црне Горе. Он је, намјерно, смишљено и систематски радио да црногорску војску, по сопственом признању, доведе у очајан положај да она капитулира и да је дискредитује у очима савезника“. Ово су све произвољне, тенденциозне и злонамјерне констатације аутора, које нијесу његове оригиналне, већ преузете од претходних тумача црногорске историје, све неисторичара, смишљене да сву кривицу за капитулацију црногорске војске свале на српске официре и српску Владу, а аболирају краља Николу. Зато аутор у свом чланку за краља Николу каже да је „кривац без кривице“.

Неспорно је, и ту се сви историчари слажу, да је Пешић био способан официр. Нико му не може приписати да је због његових погрешни хнаредби или стратегијских грешака изгубљен макар један живот, или нека битка. Водио је рачуна о сваком црногорском војнику, али и о политичким циљевима своје Владе. Једино на основу чега се може тврдите да је Петар Пешић намјерно онемогућио повлачење црногорске војске за српском, те да је крив за капитулацију, је његово хвалисање у листу Ратник из 1925. да је он најодговорнији зашто се црногорска војскa није нашла са српском на Солунском фронту. Међутим, та изјава не одговара чињеничном стању са терена. Истина је да је Пешић радио у интересу српске Владе, чији је био изасланик (Петар Пешић је био особа од повјерења и Николи Пашићу и регенту Александру), али и у интересу црногорске војске којом је командовао, а и у интересу краља Николе. Другим ријечима, у интересу цијелогсрпства. Он се није питао за све ни код краља Николе нити код своје Владе. Чак се дешавало да неке његове идеје које је прихватио краљ Никола, попут заузимања Боке Которске, или пробијања пута од Пећи преко Чакорака Андријевици није прихватила српска Влада. Што значи да Пешић није могао сам да одлучује о свему.

Наравно, српска Влада је знала у ратним дешавањима да донесе и погрешне одлуке. Или његово убјеђивање краља Николе, што је овај одбио, да се црногорскa војска повуче заједно са српском преко Скадра. Такође му је одбијен приједлог да се смијени књаз Петар, главнокомандујући Ловћенског одреда. Често су и он и генерал Јанковић имали низ опструкција од краља Николе попут именовања командира, распореда изадржавања војних јединица, изненадних пребацивања трупа са мјеста на мјесто и сличних радњи. Пешић је краља Николу задњи пут наговарао да се са војском повуче преко Албаније 13. јануара 1916. год. Тада је та акција још могла да се изведе. Што значи да је он радио баш супротно од онога што му се приписује од стране Монтенегрина. Краљ Никола је био свјестан неминовности уједињења Србије и Црне Горе, а и чињенице да му се не пише добро у наредном периоду. Зато је све чинио да очува своју династију. Тако да његово непристајање на повлачење црногорске војске треба посматрати у свијетлу његових политиканстава за очувањем личне власти. Чак постоји његова изјава да му је важан положај династије у будућој заједничкој држави док је он жив, а после може и другачије. Да су Краљ и Влада били за повлачење војске не би то могли да промијене ни Пешић ни Пашић.

Иако је понекад због малодушности или панике имао лоше мишљење и изражавао сумње о могућностима црногорске војске, ипак послије рата у листу “Ратник”, Пешић износи ријечи хвале како на војску тако и на црногорски командни кадар изражавајући јој дивљење за испољену храброст у изузетно тешким тренуцима.

Стога су констатације да је Пешић радио нечасно и на штету црногорске војске потпуно нетачне и у историографији неутемељене.

“Међутим ако наши интереси захтевају да се Црна Гора доведе у очајан положај, боље је користити другу прилику а не Скадар, На пр. кад се краљ почне мешати у војску и операције мимо мога одупирања да ја дам оставку и да српска мисија буде опозвана”. Тачно је да је ове ријечи Петар Пешић упутио својој Влади након заузимања Скадра од стране црногорске војске 1915. године. Међутим, ко хоће поштено да тумачи Пешићеве ријечи, и зна за његов однос према Црногорцима, јасно му је да је он мислио на краља Николу и његову Владу. Тражење повода да би Пешић и његов штаб поднијели оставку и тако се у неповољну ситуацију довео краљ Никола и код Црногораца и код савезника, а никако народ и војску.

На основу овога се види да је тенденциозна и из контекста истргнута изјава да је Пешић хтио војску и народ да “доведе у очајан положај”. Аутор, даље у тексту, износи за Петра Пешића „да је, по суду објективних историчара и учесника у рату, главни и највећи кривац за слом Црне Горе почетком 1916. године“.

Истина је да има историчара који Пешића оптужују да је једини и искључиви кривац за црногорску капитулацију. Међу њима је др Никола Шкеровић (Црна гора за вријеме I свјетског рата), који је био учесник у И свјетском рату и повукао се преко Албаније за српском војском. Он сву кривицу зашто се црногорска војска није повукла за српском сваљује на Врховну команду и пуковника Пешића. Тврди да се Врховна команда није енергично заузимала за повлачење војске, и у свим одлукама команде он препознаје опструкцију и одуговлачење. Међутим, нигдје не постоји писани траг да су Краљ или Влада инсистирали на повлачењу војске, а пуковник Пешић одбио или опструирао те одлуке. На том трагу је био и др Димитрије Вујовић (Уједињење Црне и Србије, Титоград 1962.). Слично су након рата тврдили и неки српски официри попут генерала Живка Павловића и пуковника Бојовића и Маринковића, који су водили полемику у листу „Ратник“ са пуковником Пешићем. Међутим, рекло би се да је то био наставак сукоба између штабних официра српске Врховне команде са једне и Пешића са друге стране, који је почео још у вријеме повлачење српске војске преко Црне Горе. С друге стране генерал Милан Зеленика у књизи „Рат Србије и Црне Горе 1915.“ не баца сву кривицу на Пешића. Зеленика констатује да „кривица за њену трагичну судбину лежи код оних који јој нису дали леба и муниције, али пре свега до издајничког сопственог руководства. Наше је убјеђење да је црногорска војска и после потписивања уговора (са Аустријанцима), па чак и све до њеног кобног распуштања могла укочити непријатељу надирање и сачувати слободу за њено повлачење“. Овако размишља и др Новица Ракочевић у већ поменутој књизи. Ракочевић кривицу за капитулацију види понајвише код краља Николе, који није хтио да изда Влади или Врховној команди наредбу за припремање плана за повлачење војске. Кривицу налази и у Влади Лазара Мијушковића, која је остала у земљи након одласка Краља из земље. Кривица за пад Ловћена након којег је настало расуло у Ловћенском и Херцеговачком одреду пада и на књаза Петра, који је био командант Ловћенског одреда. Кривице за капитулацију историчари налазе и код Јанка Вукотића јер се није супроставио капитулантској политици краља Николе и владе Лазара Мијушковића, а једини је тада за то имао ауторитета. Наравно, кривицу сноси и пуковник Пешић са комплетном Врховном командом. Из овога видимо да поред савезника (укључујући и српску Врховну команду и Владу) због лошег снадбијевања храном и муницијом, кривицу за капитулацију црногорске војске сноси понајвише њен врховни командант краљ Никола заједно са Владом и Врховном командом.

Дакле, Пешић сноси диокривице за капитулацију, али никако није једини и искључиви кривац за такво њено стање, како то тврди Маријан Машо Миљић. Чак је Пешић у рапорту Краљу од 14. јануара 1916. предлагао да услед тешке ситуације на фронту Влада понуди Аустрији мир, али да се истовремено Двор, Влада и дипломатска представништва повуку у Скадар, гдје би се од расположиве војске која би се повукла из Црне Горе под заштитом утврђења и Дрима „продужила борба у случају да непријатељ не прихвати частан мир“.
Рекло би се да су се аутори за „кривце“ добрим дијелом опредјељивали према личним симпатијама. Ко је симпатисао краља Николу или Црну Гору, он је кривце налазио „споља“. Они којима је више стало до српске војске, кривицу су углавном проналазили код краља Николе и његове Владе. Прилично објективна, по овом питању, су гледишта др Новице Ракочевића.

Посебно пада у очи једна злонамјерна и ничим изазвана констатација о српској војсци током повлачења кроз Црну Гору. Аутор текста наводи „Док из црногорске војске упркос очајном стању, тих дана нико није дезертирао, из српске војске се то чинили масовно, непријатељу су се предавале читаве јединице“.
Истина је да је тих дана била хаотична ситуација у српској војсци. Али, тај период се у историји српског народа и војске назива Голгота. Тада је Србија, а са њом и њена војска пролазила кроз Губилиште, повлачећи се преко Црне Горе и Албаније. Гладни, голи и боси, промрзли, остављени од савезника, војнички поражени,српским војницима је морал био на дну. Стога не чуди што су појединци, па и читаве јединице дезертирале, вођене једино инстиктом за преживљавање.Међутим, истицати те слабости у одсудним тренуцима је веома злонамјерно.

Овакво поређење, истргнуто из контекста, између српске и црногорске војске има за циљ да код неупућеног читаоца деградира српску, а велича црногорску војску. Да покаже како смо ми, Црногорци, супериорнији од њих, Срба,и људски и војнички у тешким и одлучујућим тренуцима. Док се ми боримо и гинемо због њих на Мојковцу, они одступају и дезертирају. Аутор не помиње славне побједе српске војске на Церу, Дрини и Колубари, или не дај Боже, пробој Солунског фронта. Битке које су Србију и Србе издигле на највиши степеник људске храбрости. Не помиње ни дискутабилно понашање црногорских одреда на Пљеваљском фронту 1914. и бројне примјере дезертирања црногорских војника током читавог рата услед политиканства, глади и недостатка муниције. Или пад Ловћена, гдје је за два дана пало оно што је брањено претходне двије године. Тада се скоро читав Ловћенски и Херцеговачки одред повукао скоро без борбе. Због тога, а рекао бих грубо, Ћоровић, Ђорђевић и остали српски историчари замјерају црногорској војсци. Слабости је било у свим војскама, али селективно хваљење и уздизање једних, а куђење и омаловажавање других највише говори о самом аутору и његовим намјерама.

Црногорци нијесу бранили сопствено спасење, спасавајући друге, него свој образ и историјско достојанство, али и право на васкрснуће и будућност, вели аутор. Он као да жали што су Црногорци гинули на Мојковцу, зарад других. А ти други су тада били исто што и први – Срби. Срби из Србије се повлачили, а Срби из Црне горе им штитили одступницу. Данас један дио тих потомака Срба са Мојковца више не припада српском народу. Они су данас Црногорци (Монтенегрини, Дукљани или Зећани – неправедно запостављени назив) који би мирне душе посматрали како Срби страдају, гледајући искључиво свој интерес.

Аутора текста, Маријана Маша Миљића, за овако тенденциозан и селективно сачињен текст, оправдава то што није школовани историчар, већ историчар – аматер. Али то што је библиотекар у Историјском институту Црне Горе га ставља у повлашћени положај у односу на остале историчаре – лаике. Њему је доступна скоро сва литература о I свјетском рату. Међутим, он то злоупотребљава, сервирајући нам само изводе из литературе који потврђују данашња политичка гледишта њега самог и кругова којима он припада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: