• Поглед
• Политика

Будимо несложни

1 min read

9 година ‎ Драган Мраовић, Дан

Али, не­ће се ује­ди­ни­ти са­мо на осно­ву по­зи­ва до­бро­на­мјер­них по­ли­тич­ких и вјер­ских до­сто­јан­стве­ни­ка, јер је то „са­мо го­вор­ни по­зив“ ко­ји ни­је ја­чи од „уро­ђе­не ин­ди­ви­ду­ал­но­сти и не­по­кор­но­сти“. На­ши не­при­ја­те­љи на­сто­је да по­слу­шне љу­де по­ре­ђа­ју као до­ми­не да мо­гу све да их сру­ше са­мо оба­ра­њем пр­ве до­ми­не. То се ви­дје­ло у слу­ча­ју Ми­ло­ше­ви­ћа и Та­ди­ћа, ка­да се по­сли­је па­да ли­де­ра све рас­па­ло, од њи­хо­вих пар­ти­ја до др­жа­ве. То че­ка и Цр­ну Го­ру ка­да пад­не Го­спо­дар и опет Ср­би­ју ка­да пад­не Го­спо­дар­чић.

Али, та так­ти­ка не про­ла­зи ду­го­роч­но код Ср­ба, нај­при­је „за­то што има мно­го ин­ди­ви­ду­а­ли­ста, а дру­го што не­сло­жни­ма не мо­жеш ни­шта. Нај­ва­жни­ја од све­га је спо­соб­ност да се не­сло­жне гру­па­ци­је Ср­ба по по­тре­би бр­зо сло­же око за­јед­нич­ке опа­сно­сти, а за­тим опет раз­дру­же, те их не мо­жеш ухва­ти­ти ни за гла­ву, ни за реп, што је нер­је­шив про­блем за сва­ког го­ста ко ни­је до­бро­на­мје­ран…

Сви ве­ли­ки свјет­ски цен­три мо­ћи без­у­спје­шно су по­ку­ша­ва­ли да ри­је­ше срп­ску ениг­му. У Ср­би­ји не по­ма­же чак ни из­дај­ство, јер у мен­та­ли­те­ту Ср­ба не пре­­вла­да­ва по­ја­ва зна­на као емо­ци­о­нал­на ре­ак­ци­ја ко­ја је мај­ка стра­ха, већ, су­прот­но њој, до­ми­ни­ра емо­ци­о­нал­на ак­ци­ја ко­ја бр­зо и чвр­сто по­кре­ће све рад­ње по­треб­не за за­шти­ту и од­бра­ну“. Да­кле, ови на­ши да­на­шњи из­дај­ни­ци не­ће про­ћи. То се ви­ди и по огром­ним сред­стви­ма ко­ја ула­жу да „про­ми­је­не сви­јест“ на­ро­ду, али и да­ље је огром­на ве­ћи­на про­тив евро­а­тлант­ске оку­па­ци­је.