Владо Шипчић: Симбол херојства, упорности и оданости
Владо Шипчић
У историји исписаној страдањем и подјелама, појаве попут Владимира Влада Шипчића избијају као ријетки примјери истрајности, личне вјере и оданости завјету. Рођен 12. маја 1924. године у Малој Црној Гори, селу на обронцима Дурмитора, овај скромни планински човјек остао је до краја вјеран идеалима које је прихватио у младости – не ради идеологије, већ ради части, слободе и насљеђа које није желио да изда.
Његова животна прича, у дугом и тешком раздобљу након завршетка Другог свјетског рата, далеко је од хладне хронологије или пропагандне стилизације.
Она се не мјери ни чиновима, ни ордењем, јер Шипчић никада није тражио признања. Његова историја је тиха, скривена по планинским превојима, у гласовима сеоских прича, у избјегавању да се преда, чак и онда када је цијели један свијет већ био срушен.
Владо Шипчић је сматран последњим активним припадником југословенског четничког покрета. Није капитулирао. Није тражио амнестију. До своје погибије у околини Пљеваља, 29. јула 1957. године, остао је у склоништима и шумама, далеко од очију режима, али и јавности. Његов живот након рата био је живот непрестаног гоњења, али и унутрашњег мира са самим собом – човјека који није одустао од онога што је сматрао завјетом.
Један догађај из тог периода остао је запамћен као симбол његове храбрости. Према свједочењима сабораца и архивским подацима, приликом једне потјере на обали Дрине, Шипчић и неколицина сабораца нашли су се у безизлазној ситуацији – окружени од стране Озне, с леђа притиснути литицом, испред њих ријека у пуном набујању. Док су три саборца страдала у пуцњави, Шипчић је одлучио на, за већину незамислив, чин – скок у Дрину са високе стијене. Тај скок, овјековјечен на фотографији коју је, како се вјерује, направио један од официра Озне, постао је симбол једног другог отпора – оног личног, ћутљивог, непопустљивог.
Та фотографија – човјека у лету изнад провалије – не приказује само бијег. Она приказује избор. Избор да се не преда. Да се остане усправан, чак и у моменту кад је све изгубљено.
Коста Пећанац, херој Пр.Св.рара и издајник у Другом Светском рату је ухапшен од стране ЈВУО и осуђен због сарадње са окупатором. Није дочекао стрељање јер је ту ноћ умро од срца.Разумем да не познајете праву историју јер је била и још је сакривена.
Коста Пећанац, херој Пр.Св.рара и издајник у Другом Светском рату је ухапшен од стране ЈВУО и осуђен због сарадње са окупатором. Није дочекао стрељање јер је ту ноћ умро од срца.Разумем да не познајете праву историју јер је била и још је сакривена.
Владо Шипчић је био жива легенда, страх и трепет за комуњаре. О њему су се подносили извјештаји у Београд централи УДБ-е. Није се тај скривао, отворено је изазивао комунистичку војску и милицију, познат је случај кад је код великог моста на Тари постројио милицијски пункт, кад је скинуо голе неке милиционере и послао их на рапорт у штаб, кад је у сред Пљеваља премлатио функционера УДБе…Моји отац и стриц у Пиви су ми причали да су размијенили неколико реченица са Владом док су као дјеца чували стоку. Није праштао издају. Познато је да је убио ђевојку једног његовог саборца која га је издала комунистима па је зато био убијен. Иако су је чували удбаши, Владо ју је убио на неком вашару. Другој жени која га је прошпијала ставио је (буквално) катанац на уста. Док је трајала једна потјера за њим виђен је како прати комунистичку чету. Легенде које се причају о њему, па му се приписује и надљудска снага и вјештина и данас су живе међу народом Пиве и читавог ширег подручја.
Што се тиче његове наводне погибије, многи сумњају да је то измишљотина. Ево зашто, комунисти су парадирали са тијелима убијених краљевих војника, јавно су их излагали и доводили народ да гледа. То се није десило са Владом Шипчићем, а такав “трофеј” они никад не би пропустили да покажу. Зато је остала прича да је Владо емигрирао у Америку, чак се причало да је 1991. посјетио стари крај, да је посјетио рођака у Плужинама. Ко ће га знати је ли истина, ја лично не вјерујем да су га комунисти убили.
Više vredi Šipčić Vlade no titove tri brigade. Inače Vlado je uspio da prebegne u Francusku 1957g. Živeo je u Australiji do 1981g. Tako komunjare vašu priču da ste ubili Vlada okačite mačku o rep.Takav junak se teško ubija.
Moja baba je bila ista generacija kao i Vlado. Zajedno su išli u školu. Baba je govorila da ljepšeg i pametnijeg momka nije bilo od Vlada. Priča o Vladu i majci koja ga je zaklela da se ne sveti i stradanju majke po zatvorima je za film. Samo je Durmitor veći od našeg Vlada. Sklonite ime one tranje Žarkovića sa puta koji vodi ka Maloj Crnoj Gori.
U Indjiji i dan danas zivi Srpko Medenica,da cuveni Srpko Medenica mu je bio dal stric il deda stric nisam siguran,cak je bio visoki zvanicnik DSSa na lokalu .
…..sad ce crkva Srbije u svece da upiše Pavla djurisica ….vlada sipcica…boza bjelicu….Kostu pecanca …. De ce nam biti kraj sa takvim krvavim kolovodjama prošlosti…. Ovo neko treba da sankcionise…
Kakva siti avetinja i tvoje avetne konstatacije.
Da si bolestan koliko si glup, ne bi sjutrošnjeg dana dočekao.tć