Први део радне наставе на терену, историјским часом на српском војничком гробљу у Битољу, у оквиру пројекта Удружења Срба и Македонаца „Бранко Чајка“ из Тетова, уз медијску и логистичку подршку Споне, протекао је у знаку изузетне посвећености теми свих учесника.
У топло суботње јутро, са полазницима факултативне наставе на српском у Спони и песником Стојаном Арсићем очекујемо нестрпљиво заједнички полазак са групом из Тетова за – Битољ.
Наше одредиште је српско Војничко гробље где је заказан први Историјски час у оквиру пројекта радионице на спомен обележјима погинулих српских војника из Балканских и Првог светског рата на територији данашње Републике Македоније.
Када смо пошли охрабрени нескривеним раздраганијм ишчекивањем свих школараца у групи, из Тетова, Скопља, Кучевишта на Скопској Црној гори, нисмо ни слутили какво нас дружење и ново искуство и додатно знање из историје очекује.
Када смо употпунили групу са члановима Удружења Срба и Македонаца „Бранко Чајка“ са председницом Соњом Андонов и основцима и наставницима из тамошњих школа Лирија и Гоце Делчев видело се да нас чека искрено , срдачно дружење и „настава за памћење“.
Атмосфера је била испуњена спонтаном причом о историским догађајима, колико је ко знао, прочитао, од старијих прихватио.
А, потом је атмосферу у аутобусу „за паузу“, гитаром додатно опустио Горан Фимић уз подршку прекраснихдечјих вокала. Сви су били раздрагани али и поносни што имају част да по први пут посете ово значајно спомен обележје из славне историје.
После окрепљења на Стражи, наставили смо пут уживајући у колориту предивних пејзажа у ово доба на заласку лета који природу дуж пута западном Македомнијом чини просто очаравајућом.
Те слике у пролазу човека просто остављају без даха. На моменте пуца и шири се прекрасан планински видик са безброј боја који нија баш лако описати.
И у ту идилу природе укључује се својом причом искусни педагог, песник Стојан Арсић спајајући све то у једно. Драги професор историје и географије Арсић на свој начин дочарава нам основе и циљ путовања, почевши, са неизоставним подсећањем: ‒„Historia magistra vitae est. ‒ Историја је учитељица живота“.
Акценат његове приче био је Први светски рат и пробој Солунског фронта, страдање ратника, њихова храброст и пожртвовање за слободу и часну победу српских војника. Био је то диван пријемчив увод историјском часу „на терену“ који нас је чекао, чак и за најмлађе основце из групе.
Након тог „скраћеног“ али и веома интересантног часа историје у вожњи, песник нас је почастио и стиховима – својом поезијом. „Хајт ме љуби“, прелепа песма за девојке ‒ како он каже, а што смо и сви једногласно потврдили.
Није изоставио ни најмлађе и открио је његову „Тајну“ и одао нам своју симпатију из времена кад је и он био дечак. И, сви смо се некако ту пронашли.
У Битољу нас дочекује права летња врелина. Време јесте било изузетно топло, „тропско“, како су неки из групе ђака приметили, али то није спречило нашег доброг посвећеног домаћина из Удружења СРМА, Драгишу Страхињића да нас као водич упозна са историјом Битоља. Показао нам је железничку пругу изграђену 1912. аутентичну са линијом Солун ‒ Битољ.
Прошли смо поред Градског парка и упутили се ка српском Војничком гробљу на излазу из града. На прилазима меморијалу међала су нам се различита, неописива осећања.
У групи учесника, различитих узраста, преплећу се туга, понос, поштовање, знатижеља, а највише од свега захвалност.
Почаст, захвалност палим јунацима храбрим прецима, који су своје животе уградили у нашу данашњу слободу.
Почаст, дужна пошта ратницима који ту почивају. Ћутањем одали смо почаст нашим чукун дедама, прадедама, знаним и незнаним рођацима, незнаним херојима који су дали своје животе за отаџбину. Онима који су храбро јуришали у смрт да би сачували своју слободу, веру, своје потомство,свој понос, своју домовину, родну груду…
Страхињић је говорио о књучним историјским догађајима Првог светског рата и условима успешног пробоја Солунског фронта. „Први светски рат је трајао од 1914.до 1918.године.
У њему су учествовале велике светске силе, груписане у два сукобљена војна савеза: Савезника (Русија, Француска, Велика Британија,Краљевина Грчка, Краљевина Србија) и Централних сила (Аустроугарска, Краљевина Бугарска, Немачко царство, Отоманско царство).
У Великом рату подсетио је, учествовало је више од 70 милиона људи. Животе је изгубило више од 15 милиона људи, а директни учесници рата претрпели су огромна разорања држава и привреда“ рекао је Страхиљић, говорећи на историјском часу.
Посебну пажњу код учесника радионице изазвао је објашњењима историјских записа о пробоју Солунског фронта 15. септембра 1918. године.
„Солунски фронт у Првом светском рату формиран је као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915.против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Његова дужина је била 600 километара са учешћем милион и двеста хиљада војника. Потребна је била добра логистика, а и много новца да би све успело. Српска војска је, надчовечанским напорима и великим страдањима, освоила Кајмакчалан, стратешки врх планине Ниџе, после огромних жртава и крвавих борби прса у прса са Бугарима...“ говорио је Страхињић.
Потом је стрпљиво и подробно одговарао на бројна питања младих учесника радионице. Тако је Лука Филиповски питао: „Колико је српских војника овде на овом гробљу сахрањено?“
„Од укупно 3.254 посмртна остатка погинулих војника, 1300 је сахрањено на гробљу, један део у цркви Св. Апостола поред Војничког гробља, а други део у цркви Св.Архангела Михаила“, објашњавао је Страхињић.
Марију Браво је интересовало ‒ „Да ли је долазило неко свештено лице да одслужи помен преминулим војницима“, нашта је Страхињић одговорио да је по благослову тадашњег патријарха СПЦ Павла, српски свештеник посетио је Војничко гробље и овде служио помен погинулима.
Српско војничко гробље је обновљено 1998. године рекао је, уз примедбу да је тада број гробова – измењен. „Поред гробног места 187“, приметио је, „стоји број 200…“
На гробљу су посећени и гробови изван уређеног дела са металним кртачама, са аутентичним надгробним обележјима подигнутим од преживелих војника у част своим палим друговима…
На крају нашег продуженог историског часа у знак захвалности, поште и обећања да неће бити заборављени храбри преци и њихова дела, засадили смо неколико садница. Срца су нам затреперила јер смо и ми на неки начин подсетили на незаборав храбрих предака.
Овим историским часом, како смо заједнички закључили, научили смо кроз само део тек спознатих искушења, да је рат нешто најтеже и најстрашније у животу. Праштамо, али не заборављамо. Никад се не поновило. Слава и хвала свим српским палим војницима. Вечнаја памјат!
На повратку, посетили смо и Француско војничко гробље и одали почаст палим савезничким француским војницима у Првом светском рату.
Заједнички смо приметили да је Француско војничко гробље изузетно уређено, чисто са прелепом оградом, капијом, уређеним гробовима, са импозантним централним спомеником и пуно лепог и негованог свежег цвећа.
Пошли смо сви да се окрепимо. Ручали смо у битољском ресторану „Император“. Деци је било веома интересантно и забавно у „слободним активностима“. Јер, потом су се освежили и у базену. Нису крили одушевљење. Део одраслих из групе искористили су паузу за шетњу Широким Сокаком, централном „штрафтом“ у граду конзула.
Већ уморни али са нескривеним задовољством, што смо имали могућности да младима макар нешто више приближимо из богате историје ослободилачких ратова, заједнички обећавамо да ово неће бити задња посета Битољу.
А, други део радионице у овом пројекту чека нас већ идуће седмице, 12. септембра када ћемо уз историјски час крај војничких меморајала, спомен костурница Удово, на крајњем југу Македоније, затим Доље Карасларе код Велеса и Зебрњак надомак Куманова, спомен крипте храма св. Архангела Михаила на Аутокоманди у Скопљу и код цркве св. Ђорђа у Старом Нагоричану, подсетити на догађаје из балканских и Првог светског рата на просторима данашње Републике Македоније.
У групи учесника првог дела радионице која се спроводи историјским часовима на војничким меморијалима у Битољу и околини, у организацији Удружења Срба и Македонаца „Бранко Чајка“ из Тетова, уз подршку Споне и суфинансирајућу потпору Министарства културе и инфомисања Србије, прозивци су се одазвали по списку у „дневнику“ и ђаци и наставници: Соња Андионов, Вера Јаневска, Стојан Арсић, Јованка Стевановска, Драгица Јовановска, Јелена Брауновић, Драгиша Аврамовски, Ленче Китановска, Миљана Сиљаноска, Андреј Стевановски, Андреј Стојановић, Теодор Јаневски, Стефан Ђорђевски, Емилија Ристовска, Емилија Марковић, Мартина и Предраг Стерјоски, Петар Јанакиески.
Затим, Ангела Ивановска, Теодора Бартон Деспотовска, Стефанка Николвска, Горан Фимић, Александар и Данијел Николовски, Стефи Србиноска, Елена Ћироска, Лука и Неда Филипоски, Матеја Јаневска, Анастасија Ђорђевска, Павел Атанасовски, Филип Тодоровски, Марија, Ана, Теофанија и Гргориј Браво, Мирјана Нешковић, Сандра Шегмановић, Лазар Лукић и Теодора Деспотовска.
По списку, са овог часа изосталих није било.
Јелена Брауновић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Било је крајње вријеме да се Срби сјете своје славне историје коју смо зарад ,,братства и јединства,, заборавили .Спомен 3254 Српска хероја који су погинули за слободу свих нас је још и како тако очуван јер бројна Српска војничка гробља у македонији су запуштана или преорана на срамоту тамошњих власти али и свих нас.Када данас слушам ,,јадиковке,, новокомпонованих,, народа о њиховим жртвама дође ми да се горко насмејем сјећајући се свих Српских гробаља расутих од Битоља ,Куманова до Казерте и Чешке и Аустрије.Нисмо положили испит пред прецима.Свјесно смо заборавили њихову жртву и зато нам се и догађа све ово.