13. јул: Дан устанка или дан политичког циркуса?
1 min read
Јово Пејовић
Пише: Јово Пејовић
Преломни тренутак у обељежавању Дана устанка народа Црне Горе у новијој историји догодио се 13. јула 1997. године на централној прослави на Марези, познатом подгоричком излетишту. Пред спомеником на Марези окупио се велики број грађана међу којима и Предсједник Момир Булатовић. Са закашњењем се појавио и тадашњи предсједник Владе Мило Ђукановић. Како је раскол унутар јединственог ДПС-а већ био у подмаклој фази, то су и тензије међу присутним грађанима присталицама једне и друге струје биле присутне, али је скуп завршен мирно како заслужује овај празник.
Присталице Ђукановића су наставиле славље у ресторану Мареза, а присталице Момира Булатовића се разишле својим кућама. Од тог датума 13. јул је свако прослављао у сопственој организацији и на свој начин. Остаће забиљежено да је руковоство борачке организације на челу са предсједником професором Милом Марковићем остало на изворном програму ове организације, а да су присталице Мила Ђукановића, обиле просторије Удружења бораца и брутално отели печате и документацију која се чувала у каси. Од тада па све до данас се покушавају фалсификовати тековине 13. јула и то искључиво у функцији политичких партија и њиховог прилагођавања сопственим интересима.
Међутим, оно што се дешавало 13. јула 2025. године пред спомеником партизану борцу на Горици је незапамћен скандал у историји ове државе. Само нецивилизовани људи воде идеолошке ратове пред гробовима хероја и ремете њихов вјечни мир. То је лекција која се у цивилизацијским друштвима наслеђује од предака. Умјесто одавања почасти палим херојима за слободу ми смо 13. јула пред спомеником партизану борцу на Горици свједочили скрвнављењу тековина празника који је златним словима уписан у историји наше државе и ремећењу вјечног мира херојима 13. јула. Из повика који су одјекивали Горицом случајни пролазник није могао закључити да ли су били упућени Градоначелнику Мујовићу или палим херојима за слободу јер против неких урлика који су се чули, они су устали 13. јула. Никада ријечи Њемачког филозофа Ничеа нијесу биле прикладније за опис политичара, као за ове који су режирали представу 13. јула: ”Политика је мјесто гдје су све душевне болести заказале састанак. Ту не постоји ни једна узвишена идеја и ни једна позитивна личност.
Књижевник Меша Селимовић је говорио: „Лакше је наговорити људе на зло и мржњу него на добро и љубав. Зло је привлачно и ближе је људској природи. За добро и љубав треба израсти. Треба се помучити.“
Када грађани окупљени око неких назови политичара, буду схватили поуку народне мудрости да овца читав живот проведе плашећи се вука, да би је појео онај коме највише вјерује – пастор, тада ће са много више промишљености одлучивати за ким ће ићи и коме вјеровати, али и схватити да много тога што им политичари сервирају нема благе везе са истином. Као неко ко је деценијама са истинским борцима за слободу непосредним учесницима 13. јулског устанка деценијама учествовао у организацији 13. јула, одговорно тврдим да би многима који се данас представљају њиховим поштоваоцима, од стране истинских бораца којих данас више нема међу живима био забрањен приступ обиљежавању овог, али и многих других историјских догађаја.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
