Vesnik zlih slutnji – Dis

Sve o čemu je pevao, i život i ljubav i sreća – sve tone u noćnu tamu i sve pokriva koprena smrti.Smrt je ta koja se objavljuje na razne načine: njeni oblici se reflektuju kroz pohode mrtvih, kroz mrtve ljubavi, kroz tamna snoviđenja, kroz pritajena zračenja noći i mrtvu svetlost koja sija kroz mrtve oči i teške suze. Pesnik kog „zaboravilo je nebo“ (da se poslužim stihom Danila Harmsa, Disovog sabrata po hudom udesu!) vlastiti život i vlastitu sudbinu sagledavao je kroz snovidovnu stvarnost, te otuda i ne čudi što je njegova crna pesma potpuno upila svaki dah njegovih kletih dana.

Tragično poetsko načelo, pesimizam , metafizička tajanstvenost, moderna misao- sve to čini Disa velikim pesnikom srpskog modernizma. Njegove pesme “Nirvana“, „Tamnica“, „Možda spava“ nagovestile su neslućene lepote i poetske mogućnosti i samim tim spadaju među najlepše pesme moderne srpske lirike. Svet o kome je pevao izranjao je iz najdubljih snova; doživljaj koji je oblikovao njegov san nastajao je tamnim ponorima slutnji, u nagonskom i natčulnom  snoviđenju, u doživljavanju i proosećanju života kao tamnice, u ekstatičnim mističnim traganjima za poreklom sna- pesme i pesme- sna.

Vladislav Petković Dis, jedno od trinaestoro dece u porodici  Petković, rođen je 10. marta 1880.godine u selu Zablaću kod Čačka. Njegov otac Dimitrije , poreklom iz Kumanovas, imao je mehanu u Zablaću i bio je u velikim dugovima, a posle smrti njegve dugove morala je da vraća pesnikova majka. Tužan, usamljen i povučen Dis je celog života klecao pod teretom bede i nemaštine. U Zablaću je završio osnovnu školu i prvih šest razreda gimnazije u Čačku, a sedmi razred upisao je u Zaječaru, gde je dva puta pokušavao da položi maturu, ali bez uspeha. Zaposlio se u selu Prliti, ispod Vrške Čuke kod Zaječara. O tom periodu njegovog života ne zna se mnogo, osim anegdota, koje kazuju da se  igrao zajedno sa svojim đacima, i da je u jedinoj kafani igrao karte i pio sa  meštanima. Tu je ionako malu platu trošio, a hranio se onim što su mu donosili roditelji njegovih učenika. Nakon kartanja odlazio bi u svoju sumornu sobicu i dugo, uz svetlost sveće, pisao i čitao. U tom periodu su nastale pesme koje će se prvi put pojaviti u beogradskim časopisima 1903. godine.

„Ne marim da pijem. Al kad priđe tako/Svet mojih radosti, umoran i moli/za mir za spasenje, za smrt ili pako, Ja se svemu smejem, pa me i sve boli.// I pritisne očaj sam bez moje volje, / Ceo jedan život i njime se kreće;/Uzvik ga prolama:“Neće biti bolje, /NIkad, nikad bolje, nikad biti neće.“

Pesme su bile potpisane pseudonimom Dis.     

Dolaskom u Beograd upoznaje Simu Pandurovića koji će mu postati odan i doživotni prijatelj. Sa njim uređuje časopis “Književna nedelja“.    

„Tada sam ga često viđao – piše Nikola Trajković – prolazeći Makedonskom ulicom, koja je u to vreme i sve do posle Prvog svetskog rata, imala više kafana nego kućnih borjeva, onako kosmatog, razbarušene duge kose sa filcanim šeširom dubokog oboda natučenim na oči i uvek u crnom zgužvanom odelu, kako spava  naslonjene glave na ruke za nekim stolom. Dok su oko njeg žurili prolaznici.“  

Suprugu  Hristinu – Tinku  Pavlović, devetnaestogodišnju devojku,  sreo je na kalemegdanskom šetalištu. Ona je bila devojka koju je sanjao u stihovima.

“Tvoj kostim je bio lak kao mesečina, / Na tvom nežnom licu, osmeh, vedar , smeo, /U bujnoj ti kosi spava pomrčina, / A na glavi šešir pomodan ibeo:/Kraj mene kroz graju, /Prošla si u sjaju.

Venčali su se posle četiri meseca poznastva, umesto burmi za koje nije imao novac, poslužila je žica iz kišobrana, od  kojih je napravio dva prstena. Venčali su se u crkvi Svetog Marka.  U braku su imali dvoje dece kćer Gordanu i sina Mutimira.   

Uz pomoć prijatelja objavljuje zbirku “Utopljene duše“ koju oštro napada Jovan Skerlić. Najuticajniji nacionalni i književni  glas  toga vremena, čija se kritička reč i kad se nije o volela s respetkom slušala, svojom surovom osudom, prikazao je Disove stihove kao primtivizam i pomodarstvo, kao mesečarsko buncanje, kao poeziju „ne bola duševnog, nego bolesti duševne.(…)Petković je Prorok, Prokletstvo, Zlo, Fatalnost, Pakao, Kajin i Sotona…“

Nasuprot Skerliću , u odbranu Disove poezije javili su se Isidora Sekulić,
Dimitrije  Mitrinović, Stanislav Vinaver, Svetislav Stefanović, Miloš Crnjanski. Crnjanski piše da se Disu odbijala čak i ljubav prema svojoj zemlji.(…). Ja pamtim Disa i jedan stih kojim počinje jedna njegova lepa rodoljubiva pesma:“ Izrasli grobovi sad se lepo vide/Ko daleka brda kroz podneblja plava.“

Jedan od slabo plaćenih poslova, kojima se Dis kratkotrajno za bedne honorare bavio, (osim kokreture i lekture i saradnje u dnevnim novinama) bilo je i mesto pisara – dnevničara opštinske trošarine i merača šljiva. Ali, ubrzo ostaje i bez tog posla i porodica ponovo tone u tešku nemaštinu.  Na  predlog prijatelj a Rista Odavića,  Srpska kraljevska akademija dodeljuje mu  godišnju nagradu u novčanom iznosu.  

Povlačeći se sa srpskom vojskom 1915. Stiže na Krf, a potom u normandijsko mestašce Pti Dal, gde je bila smeštena srpska izbeglička kolonija. Neuhranjen, izmučen i stalnoj brizi za porodicu koja je ostala u Srbiji,  počinje da poboljeva od tuberkuloze. Zagledan u sliku dece i Tinke, koju uvek nosi sa sobom, piše:

“ U mom srcu ponoć. U njoj katkda tinja/Mis`o da još živiš, moj predele mladi./Moja lepa zvezda, majka i robinja/Bože, šta li noćas u Srbiji  radi?!“  

Krfske Srpske novine objavljuju njegov novi rukopis“Nedovršene pesme“ 1916.
Saznaje da je prijatelj koga je opunomoćio da njegovoj porodici šalje novac sa Krfa kako bi preživeli, taj novac potrošio, odlučuje da iz ponovo krene na Krf. Pred odlazak iz marsejske luke poverava se: „U snu sam se borio sa ogromnim talasima“, a supruzi Tinki piše:“ Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.“

Nemačka podmornica je 18. maja 1917. torpedovala lađu „Italija“ na kojoj se nalazio.  Dis je prvo drugim putnicima pomagao da se spuste u čamce, a kad je on ušao  pretovareni čamac je nestao u vrlozima.

Njegovo telo su izvadili francuski mornari. U džepovima su našli naočare i jednu drahmu i pedeset lepti.

Dva dana posle Disove smrti pesnik Stevan Bešević, piše oproštajne stihove:

“Dok ti na dnu ležiš u carstvu sirena,/I školjka Tritona kroz bezdane trubi,/ja razmišljah noćas ukraj morskih stena,/O crnome glasu tvojoj vernoj ljubi//A pitaće opet “Šta moj Vlada radi?“/I čekaće s čežnjom, šta ću da joj javim…/… Da li da napišem:“Jadna siročadi,/Tata večno spava pod Egejom plavim.“  

Disova Tinka je ostala sama. Njihovo dvoje dece nastradalo je( baš kao što je on to i doslutio pesmama) kćerka Gordana umrla je od opekotina, sin Mutimir nestao je 1944. godine kao pripadnik jedinica Draže Mihajlovića.   

Tako se na najtragičniji način zaokružila Disova poetika smrti, poetika i život pesnika -zlokobnika,  ona zemna stopa na koju je pao“sa nevinim srcem, sa očima zvezda“ i poput“boje prolaznosti stvari“ odbegao  u predele „izvan svakog zla“, a njegova metafizička pesma noćnih viđenja veličanstveno antologijska.     

Milica Kralj