Сирија – поглед иза кулиса трагедије једног народа

Сиријска криза која ових дана улази у своје финале са пуним је правом заокупила пажњу свјетске јавности. Трагедија једне земље и једног народа несумњиво изазива емотивно реаговање и потребу да се нешто предузме како би се сукоб што прије, ако не окончао онда барем локализовао на мјеру подношљивог за нашу „преосјетљиву“ европску сензибилност. Владе западних земаља сукоб у Сирији свом јавном мњењу представају као ужасни унутар-сиријски грађански рат, у којем је посматрачу лако заузети став подршке „народу“ који је устао на „крвави режим“ Башара Ал Асада у жељи да оствари слободу. Истина о сиријском рату не може бити даље од оваквог описа. Најприје од првих немира у Сирији, сукоб о којем је ријеч је постао дубоко интернационализован, а од исхода овог рата у великој мјери зависи констелација односа моћи на подручју Великог блиског истока у годинама, а можда и деценијама које долазе. Сервирањем слика трагедије и ужаса „унутар-сирисјког“ рата, медији просјечном евро-америчком ТВ гледаоцу управо желе да замагле сву ширину и озбиљност овог сукоба, релативизујући га на „устанак потлаченог и обесправљеног народа“ против „у крви огрезлог режима“ и личне Асадове диктатуре. Ризикујући да будем окаракрерисан хладнокрвним и несензибилним, покушаћу овдје да дам свој поглед на дубину сукоба у Сирији, намјерно прескачући слике гасом потроване дјеце, избјегличких кампова и тешком артиљеријом разрушених градова.

Да би се суштина сиријског рата објаснила са геостратешке тачке гледишта, за почетак се морамо вратити на локални ниво. Влада Башара Ал Асада и једнопартијски секуларни режим БААТ (социјалистичке) партије која деценијама влада Сиријом, су блиски, и уз либанску милитаристичку партију Хезболах, једини савезници Ирана на подручју Блиског истока. Са друге стране, фундаменталистичким начелима сунитског ислама задојена, ослоњена на идеологију Ал Каиде, сиријска опозиција за главне финансијере и савезнике има арапске монархије Персијског залива, прије свега Саудијску Арабију, Катар и Бахреин. Суштина сиријског рата се да препознати управо кроз ова савезништва. Покушавајући да свргну Асадову владу у Сирији, Арапски нафтни шејкови имају за циљ да, што је могуће више изолују Иран и онемогуће га да на подручју Блиског истока пројектује своју моћ и идеје на којима је успотављена „Исламска Република“. Управо са „идејом Исламске Републике“ на подручју Сирије арапске монархије желе да се обрачунају, држећи је смртно опасном за систем владавине који им је донио толико богатства. А шта то бране од Ирана арапске нафне монархије? Средњовјековно државно уређење апсолутне монархије, гдје као нпр. у Саудијској Арабији, не постоји ни устав ни писани закони! Бране своје незаслужено стечено енормно богатство које расипају и троше на позлаћене Ролс-Ројсове, палате од слоноваче, хареме жена итд… док је народ којим владају на цивилизацијском нивоу развоја 14-ог вијека. Често се испушта то нагласити, да је Саудијска Арабија по извјештајима Human Rights Watch-а, земља на најнижим степеном поштовања људских права на свијету, знамо да је овдје женама забрањено да возе аутомобиле а да не говоримо о неким дометима височијег нивоа. За разлику од арапских морахија, Иран је устројен на начелима „исламске демократије“ која заправо функционише, омогућавајући земљи стабилне унутрашње односе, изборе, смјењивост и одговорност влада. Уређење „Исламске Републике“ почива на идеји да национално богатство припада управо нацији и да се може трошити само на потребе нације. Зато Иран нема басносновно богатих нафрних шејкова са разгранатим породичним стаблима који у својим рукама посједују 95% националног богатства као у арапском свијету, већ има врхунско образовање и универзитете, систем здравствене заштите, велике фондове за потребе научног и техлошког напретка (Иран је и сателите лансирао сопственом технологијом), популацију свјесну своје 5000 година дуге државотворне традиције, са чим се њихови арапски сусједи не могу похвалити. Уз то Иран је парламентарна демоктатија у којем вјерске мањине (јерменски Хришћани, Заротустијанци па чак и Јевреји) имају загарантоване представнике у нациналном Меџлису. О стању људских права у Ирану као репер даћу податак да само из ове земље Блиског истока није дошло до масовног исељавања Јевреја послије формирања Државе Израел, него и данас Персијски Јевреји живе у својој земљи са својим сусједима Персијанцима као што су живјели вјековима. Постојање овако устројеног Ирана је најозбиљнија могућа опасност за арапске монархе и њихове породице, јер такав какав је, Иран преставља идеју водиљу за арапске масе у њиховим сопсвеним малим феудима од држава, и они неће штедјети богаство и милијарде долара како би га, ако не уништили онда му ограничили његов „штетан“ утицај. Кад већ помињем потрошњу милијарди на рушење Ирана и његових савезника, прави је тренутак да покушам објаснити улогу и мотиве Запада у цијелој овој ситуацији. И Запад и „арапске монархије“ на истовјетан начин гледају на будућност исламског свијета и највећег противника својих пројекција виде управо у Ирану. Западу савршено одговара да доминантни носиоци политичке моћи међу исламским народима буду прегојени, себични, полуцивилизовани, хедонисти и развратници који ће држати свој народ уздама шеријатског закона изигравајући смјерне правовјерне муслимане. На овај начин, конплетан стваралачки потенцијал велике исламске цивилизације остаће блокиран и на периферији свјетског развоја и у вјековима који долазе. Иран управо нуди алтернативу томе. Нуди, за исламски поглед на свијет, модерно друштво, али које стоји на исламским стабилним основама, које се труди да омогући људима услове за стваралаштво и прогрес сваке врсте (ко је читао персијску поезију зна о чему говорим).

Западни човјек ово дубоко осјећа у себи и рат у Сирији не доживљава као свој, и из тога је дошло до потребе да се сукоб престави мњењу управо на раније описани начин. Међутим, ако западни човјек рат у Сирији не доживљава као свој, то се не може никако рећи за западне политичаре, чије се изборне кампање финасирају нафрашким парама, чијим банкама ликвидност одржавају зилиони арапских долара, у чијим земљама шејкови по басносновни цијенама купују све од кланица и робних кућа до фудбалских клубова. Комерцијални односи помеђу арапским богаташима и западним моћницима су одвећ сложени и важни да би Запад могао одрећи помоћ својим арапским финансијерима. Истина, и сама Америка веома невољно улази у ову авантуру, држећи се двије године по страни. Разлог за ово оклијевање лежи и чињеници да су и на Капитол Хилу и у Бијелој кући, изванредно свјесни коме треба да пруже подршку из ваздуха – заклетим непријатељима Америке! У притиску на акцију у овом случају, као и код Либијске катастрофе предњаче Француска и Уједињено Краљевство и то из два разлога. Прво, Европа не осјећа толико непосредно пријетњу од Ал Каиде и сличних организација, па је у стању да лакше прогута „савезништво“ са Ал Нусра фронтом и другим фундаменталистичким организацијама којима треба да дају подршку у њиховој борби са Асадом. Друго, Европа је због своје финансијске кризе у далеко већој зависности од арапских инвестиција и новца, па су више него САД принуђени да за исти дају у размјену вискоко-технолошке војне капацитете потребне за рушење Сирије, које нафташке државе не посједују. У суштини ми у питању имамо највећу корупционашку аферу у историји, и то на глобалном нивоу. Западни политичари ће за прљави нафташки новац, наредити својим пилотима, војницима и морнарима да за туђ рачун ратују, у савезништву са онима који се заклињу у смрт Америке и Запада, а против виталних интереса својих земаља.

Ако нафташко-западна коалиција доживи успјех у Сирији, положај Ирана ће бити веома сложен, а његова изолација конплетна. Уз непријаеље међу Арапима, америчку војску на свим својим границама (Ирак, Персијски залив, Авганистан…) Иран би био доведен у критичан положај. А Блиски исток би се могао надати новој катастрофи у наредним годинама, изузев ако у међувремену Иран не дође у посјед нуклеарног науружања. Што би будућу катастрофу могло или спријечити или учињети катаклизмом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: