Pismo iz Nemačke: Vučić u Berlinu

Piše: Nikola N. Živković

Naša štampa mnogo je pisala o „veoma uspešnoj“ poseti premijera Srbije Berlinu. A šta o tome pišu nemački mediji?

Za razliku od srpske televizije, gde su kao udarnu vest – (a i inače vesti sa svih srpskih televizijskih kanala počinju redovno sa izveštavanjem „o dnevnim aktivnostima premijera Vučića“) – podrobno obaveštavali o susretu Vučića sa Merkel, nemački mediji popratili su taj susret veoma kratko, štampa tek sa svega nekoliko rečenica, a televizija je sasvim ignorisala taj događaj. Ovde pre svega mislim na dve najvažnije TV-kuće, na Prvi (ARD) i drugi program (ZDF). Oni uopšte nisu izveštavali i susretu nemačke kancelarke i srpskog premijera.

Službeni sajt nemačke vlade iscrpno izveštava o tom susretu: (14. März 2017. https://www.bundesregierung.de/Content/DE/Artikel/2017/03/2017-03-14-deutschland-serbien.html)
Odmah na početku teksta stoji da je Merkel „pohvalila reforme u Srbiji“ („die Reformen in Serbien gelobt“). Kancelarka je takođe istakla pozitivnu „ulogu Srbije u vezi krize sa izbeglicama“ (die Rolle Serbiens in der Flüchtlingskrise). Na sajtu nemačke vlade stoji i ovo: „400 000 Srba stalno živi u Nemačkoj. Trgovinska razmena između dve zemlje iznosi godišnje četiri milijarde evra. Nemačke direktne investicije iznose 1,3 ilijarde evra (Die deutschen Direktinvestitionen beliefen sich auf 1,3 Milliarden Euro.). Pregovori oko pristupanja Srbije u EU nalaze se na dobrom putu („EU-Beitrittsverhandlungen auf gutem Weg“). A malo niže stoji sledeće: „Važne nemačke investicije dolaze od firmi kao: STADA, METRO, Henkel, Siemens, Bosch i Messer.

No, taj sajt čitaju samo službenici nemačke vlade, političari i novinari. Dakle,oni koji moraju. Ogromna većina Nemaca to uopšte ne interesuje. Ništa nije drugačije ni sa sajtom srpske vlade. Ko to kod nas uopšte čita?

Na sajtu nemačkog Ministarstva inostranih dela: http://www.auswaertiges-amt.de nalaze adrese nekoliko nemačkih fondacija: Konrad Adenauer, Hajrih Bel, Fridrih Ebert, Fridrih Nauman (Konrad-Adenauer-Stiftung, Heinrich Böll Stiftung, Friedrich Ebert Stiftung, Friedrich Naumann Stiftung).

Sve one imaju svoje predstvništva u Beogradu. Njihova uloga u kreiranju nemačke politike nije beznačajna. Formalno, te fondacije zastupaju nemačke parlamentarne stranke u stanim zemljama. Stvarno, oni su agenti nemačkog uticaja u stranim državama, dakle, u konkretnom slučaju, u Srbiji. Uzeo sam si vremena i truda i pročitao sam izveštaje svih fondacija koje imaju svoje biroe u Srbiji. Kao da prepisuju jedni od drugih. Njihova slika Srba znatno se razlikuje od one, kako stoji na sajtu nemačke vlade. Ukratko, niti jedna fondacija ne pokazuje mnogo razumevanja i simpatija za našu zemlju. U tom pogledu najgora je fondacija „Zelenih“, koja nosi ime slavnog nemačkog pisca „Hajnriha Bela“. Siguran sam da bi se Bel okrenuo u grobu, kada bi znao kako stranački funkcioneri i činovnici iz te stranke govore jezikom mržnje protiv Srba, protiv jednog naroda kome su Nemci naneli toliko zla u poslednjih sto godina. A upravo se Hajnrih Bel angažaovao na polju kulturne saradnje sa Istokom, a naročito je naglašavao potrebu saradnje izmežu Nemaca i Rusa.

Ukratko, fondacija „Zelenih“ o Srbiji piši jednako kao i u vreme najgore hajke na Srbe tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ili između 1990. i 1999. godine. Evo nekoliko ključnih rečenica iz tog izveštaja:

„Balkan je nestabilan. Glavni krivac jeste „Srbija, čija srategija jeste da destabilizuje region“ („Serbien, dessen Strategie der Destabilisierung der Region“). Srbija još uvek radi na velikosrpskom projektu“ („für das großserbische Projekt“), a za ostvarenje tog cilja Moskva daje Beogradu nadu i gotovo svakodnevno podstiče ih („Moskau gibt diesen Hoffnungen beinahe täglich Nahrung“).

Da je ovde reč ne o ozbiljnoj političkoj analizi u Srbiji, već u primitivnoj propagandi čoveka koji upravo patološki mrzi Srbe, vidi se najvolje po tome što on niti jednom rečju ne kritikuje politiku Hrvatske, Šiptare sa Kosova, a ni bosanske muslimane. Za sve su, po njemu, krivi Srbi i samo Srbi.

Pa ipak, i u takvom odvratnom pamfletu može da se nađe neka vredna informacija. Tako autor Polterman (Andreas Poltermann), priznaje, da su Berlin i Brisel dali zadatak srpskoj vladi, da „Dodika drže pod kontrolom“ , odnosno da „spreče Republiku Srpsku da krene u pravcu cepanja“ Bosne („Dodik unter Kontrolle halten…. in Richtung Abspaltung verhindert“).

Nemcima izgleda najveće glavobolje zadaje stav Moskve, jer Rusija je već poslala signale, da će priznati referendum“ Republike Srpske („Russland hingegen hat schon signalisiert, dass es das Referendum anerkennen wird“)

Tako sam autor pritivreči sam sebi, jer sa jedne strane tvrdi da Beograd i dalje radi na projktu Velike Srbije. A sa druge strane, evo, priznaje da je zadatak Vučića da drži prekodrinske Srbe pod kontrolom Nemačke i Evropske Unije.
Srbi, razume se, dobro znaju, da je Vučiću važnije da ispuni svaku želju Berlina ili Brisela, nego da brani najosnovnija prava srpskog naroda na Komsetu, u Crnoj Gori, Republici Srpskoj ili Srbiji.

Pored Rusije, Poletrmana zabrinjava srpsko rukovodstvo i srpska bulevardska štampa, koja „Nemačku posmatra kao evropskog hegemona“ („Die serbische Führung und der Boulevard betrachtet Deutschland als europäischen Hegemon). Nemački autor zaboravlja da tako misle i mnogi u EU. Na kraju nemački službenik fondacije „Hajnrih Bel“, svoj tekst zaključuje podatkom, da gotovo 80 odsto Srba jesu „protiv članstva Srbije u EU, ako je uslov da Srbija morada se odrekne Kosova („Fast 80 Prozent sind gegen eine EU-Mitgliedschaft, wenn sie mit dem Verzicht auf Kosovo verbunden wären“).
(izvor: Dr. Andreas Poltermann, geboren 1951 in Wiesbaden, leitet das Auslandsbüro der Heinrich-Böll-Stiftung in Belgrad, Serbien. https://www.boell.de/de/2016/09/13/ausser-kontrolle-der-balkan-grosser-unruhe)

Najveći nemački i evropski nedeljnik „Špigel“ od 14. marta 2017. godine ovako je popratio ceo događaj: „U utorak Angela Merkel je slobodna. To se retko događa. Šta da radi? („Das passiert selten im Leben der Bundeskanzlerin. Was könnte sie nun alles machen). Zbog snega, u poslednjem trenutku otkazan je susret sa Trampom u Vašingtonu. Umesto u utorak, dogovoreno je da se susretnu u petak. Na brzinu je našla jednog međunarodnog gosta: srpski predsednik vlade Aleksandar Vučić, koga je ona spontano mogla da primi (einen internationalen Gast gefunden, den Merkel spontan empfangen kann: Serbiens Ministerpräsident Aleksandar Vucic). Očigledno da Vučić nije imao ništa u planu, ili on za Merkel uvek ima vremena (Offenbar hatte Vucic gerade nichts anderes vor – oder er hat für Merkel immer Zeit. (http://www.spiegel.de/politik/deutschland/statt-donald-trump-was-angela-merkel-mit-ihrem-freien-tag-macht-a-1138696.html)

Nije samo reč o informaciji koja je, najzad, svima poznata, već o tonu, u kome Nemci izveštavali o tom susretu. Nemačka štampa tretira Vučića, kako smo videli i iz ovog „Špigelovog teksta“, kao nekog nemačkog potrčkala, koji, eto, „uvek ima vremena“. Vučić kao privatna ličnost može da putuje kuda hoće, no on nema pravo da, kao premijer jedne države, ponizuje narod koga predstavlja u svetu.

No, ostavimo na trenutak „veliku politiku“ i vratimo se običnom, svakodnevnom životu. Juče sam posetio jednu od najvećih berlinskih knjižara „Hugendubel“ (ima tri sprata). Nisam uspeo da nađem nijednu knjigu nekog srpskog autora. A od slovenskih našao sam svega dva poljska pisca i pet ruskih. U odelenju za rečnike dočekalo me još veće iznenađenje: video sam da nude na prodaju deset hrvatskih rečnika, raznih veličina i od nekoliko izdavača, a svega jedan srpski i to onaj najmanjeg formata koji stane, recimo, u džep letnje košulje. Svi drugi rečnici naroda sa Balkana takođe su prilično dobro zastupljeni, a naročito rumunski i mađarski.

I ovaj mali primer možda i više govori o odnosu Nemaca prema nama, nego što je Vučićeva poseta Berlinu, ili uopšte svet diplomatije, gde se ipak važi svaka reč, dakle, govori jedno – a misli drugo. Naša kultura u očima većine Nemaca jeste nešto sasvim beznačajno. Ili, da kažem rečnikom beogradskih tinejdžera: „Nemci nas uopšte ne konstantuju.“ Danas je u tom pogledu stanje čak i gore, nego pre sto i pedeset godina. Tada su Gete, Jakob Grim i Lepolod Ranke, – zahvaljujući Vuku, – pokazali veliko interesovanje za srpsku istoriju i srpsku naorodnu poeziju. Nažalost, o njoj ne vode računa ni srpska država. No, to već prelazi granice ovog mog priloga.