О српском националном питању у Црној Гори

Пише: Предраг Вукић

Српској заједници у Црној Гори прети асимилација и нестајање, што представници власти, а добрим делом и опозиције, у тој републици нескривено и желе.

Паспадом социјалистичке Југославије 1991. године отворено је српско национално питање на целокупном простору који је српски етнос у то време насељавао. Самим тим, неминовно се отворило и српско национално питање у Црној Гори.

Томе је претходило нагло буђење српске националне свести, које је у Црној Гори уследило одмах после смене државног и партијског руководства 1989. и увођења вишестраначког система годину дана касније.

Многобројни историјски извори указују да је српско национално одређење у Црној Гори било већинско до 1945. године. Нова револуционарна власт је то народносно опредељење фактички ставила ван снаге и прокламовала доктрину о црногорској нацији.

Ново национално осећање вероватно не би могло заживети да одређени део популације одиста није био наклоњен новој националној доктрини. Али је необорива и чињеница да је доктрина о новом националном ентитету у Црној Гори промовисана без општег друштвеног и националног консензуса.

Тиме је суштински отворен пут дуготрајном расцепу друштва у Црној Гори с несагледивим последицама. У раздобљу од 1945. године до наших дана све кључне политичке одлуке у Црној Гори које су од виталног значаја за њену будућност донесене су државном принудом или механизмом прегласавања.

Услед непомирљивих ставова сукобљених страна, општи друштвени консензус није могућ. Овакав систем управљања и одлучивања неминовно увећава револт и огорчење које би пре или касније могло ескалирати у грађанске сукобе који би и сам опстанак државе Црне Горе довели у питање.

Управо зато треба рећи да је нерешено српско национално питање извор и темељ већине политичких сукоба, конфликата, омраза и неспоразума у Црној Гори.

Уставно-правни статус Срба у Црној Гори после 1945. године заслужује посебну анализу стручњака за уставно и међународно право. Јер, после рата, Срби су у Црној Гори фактички стављени ван закона. Лишени су и права на сопствено национално име и без своје сагласности сврстани у новоформирану црногорску националну заједницу.

Док су Срби у НР Хрватској и НР БиХ добили статус конститутивног народа, у Црној Гори нису имали ни статус националне мањине.

Они су и данас, суштински, мимо своје воље, искључени из уставно-правног поретка Црне Горе. Њихов уставно-правни статус остао је недефинисан све до наших дана, што није случајно.

Политички челници савремене Црне Горе очекују да ће се дезоријентисана и дезорганизована српска заједница на овим теренима временом асимиловати, биолошки изумрети или се посве иселити са простора Црне Горе у Србију, европске и прекоморске земље.

Лишена реалне потпоре своје матице Републике Србије, Русије и спољних центара моћи уопште, српска заједница у савременој Црној Гори, препуштена самој себи и неповољним политичким стихијама и превирањима, одиста може дочекати управо овакву судбину која јој је фактички намењена још од тзв. народне револуције 1941. године.

У раздобљу од 1946. до 2007. Црна Гора је променила шест уставних аката. У Уставу из 1946. Срби се уопште не помињу, као ни у уставном закону из 1953. Не помињу се ни у Уставу из 1963.

Први пут се помињу у Уставу СР Црне Горе из 1974. У члану 1 истог устава поред осталог се каже: „У Социјалистичкој Републици Црној Гори у свему су равноправни Црногорци, Муслимани, Срби, Хрвати, Македонци, Словенци, Албанци и припадници других народности који у њој живе”.

Исти члан дефинише СР Црну Гору као „социјалистичку самоуправну демократску заједницу радних људи и грађана и равноправних народа и народности”. Према овом члану, СР Црна Гора је држава „црногорског народа и припадника других народа и народности који у њој живе”.

Устав Црне Горе из 1974. реално признаје постојање српске заједнице у Црној Гори у правном смислу, али не дефинише њен уставно-правни статус. Није јасно дефинисано да ли су Срби у Црној Гори један од конститутивних народа или су народност, јер тако су националне мањине правно именоване у том времену.

У новом уставу Црне Горе из 1992. Срби се уопште не помињу, али ни остале националне заједнице у овој републици, осим националних Црногораца.

У преамбули Устава поред осталог се каже да „на основу историјског права црногорског народа на сопствену државу” Скупштина Црне Горе „усваја и проглашава” овај устав.

У важећем уставу Црне Горе, усвојеном 2007. године, Срби се помињу у преамбули, где се поред осталог каже да – „полазећи од … одлучности да смо као слободни и равноправни грађани, припадници народа и националних мањина који живе у Црној Гори: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и други, привржени демократској и грађанској Црној Гори” – Уставотворна скупштина Републике Црне Горе доноси овај устав.

Ни у овом уставном акту правни статус Срба у Црној Гори није дефинисан, па остаје отворено питање да ли је реч о конститутивном или мањинском народу. Статус Срба у Црној Гори тако остаје недефинисан пуних 70 година.

Лишавајући је статуса правног лица, државна власт у Подгорици лишава српску заједницу у Црној Гори и права на постојање. Тој заједници прети асимилација и нестајање, што представници власти, а добрим делом и опозиције, у Црној Гори нескривено и желе.

Да ли ће до овако неповољног исхода по српску заједницу у Црној Гори али и по укупне српске националне интересе на овом простору брдовитог Балкана неминовно доћи, показаће време.

Досадашња искуства, кад је у питању отпорност, снага воље и вештина српског народа да се успешно организује, заштити и одбрани свој народносни идентитет и животни простор уопште, не само на подручју Црне Горе већ и на ширим српским и југословенским просторима, у том смислу не уливају оптимизам.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: