Аџић: Грубач би да држи лекције хиљадама километара од свог завичаја

Одговор господину Војину Грубачу

Кад бих кренуо, овога пута, у јавној полемици, и то редом, систематски и разложно, да оспоравам, једну по једну, неосновану тврдњу и квалификације господина Војина Грубача, у његовом одговору на моје реаговање, то би било не само монотоно и досадно, читатељима и читатељкама, него то не би имало генералну и телеолошку сврху, са рационалног становишта.

За разлику од њега, историји ја не приступам на основу copy/paste интернет сервиса и понуде, ни гусларско-лажне и митоманске слике о прошлости, већ критички и истраживачки. И то су наше очевидне и изгледа непомирљиве дисктингвије. Г. Војин Грубач проматра прошлост Црне Горе новијега времена са дневно-политичког аспекта, приступа и дискуса који је неозбиљан и ненаучан, агитационо-пропаганди, а ја сам у научној обавези и то чиним посве друкчије и антиподно од његовог журналистичко-публицистичког лутања: чиним онако како ми струка и наука заповиједају: по критеријумима методологије историјске науке. Сходно томе, зато ћу се задржати, овом пригодом и поводом, на неколико експонираних Грубачевих теза, које су у судару са историјским чињеницама, те се исте, саме од себе, због недостатка јачег темеља, или подумијенте уопште, руше као кула од карата.

Но, да пређем на конкретно оспоравање неких Грубачевих навода, односно, на доказивање и образлагање. Многе су тврдње проблематичне у тексту господина Грубача, али је запањујуће незнање да ријеч „egid“ он преводи као „чизма“, а зна се (оно што Грубач ево не зна, на жалост) да та ријеч означава штит, зашитиника, протектора, покровитеља…Но, незнању господина Грубача никад краја.

Знам ја да је господин Војин Грубач (раније смо већ једном на друге теме јавно полемисали) подријетлом (поријеклом) из Никшића, но га одавно нема тамо, јер су му очито милије кремаљске зидине и кафа на „Црвеном тргу“ у Москви и по која рубља, но родна груда, Црна Гора, његова домовина и отаџбина, за чију државност не само да га драча убола у ногу није, него је напротив, са позиција великосрпског клеро-национализма и експанзионизма хајкао и ујдурише против Црне Горе, њене слободе, самосталности, независности и међународног субјективитета.

Зарађује човјек паре у Москви и претендује да држи лекције далеко хиљадама километара од свог завичаја. Ту нешто није како ваља, боље рећи, игра на трулим даскама и прича трулу историјску и идеологизирану политичку причу господин Грубач, иако се зна, ко чита његове текстове, колико је једностран и пристрасан, а себе покушава представити у огледалу наводне критичке дистанце и објективности у погледу саопштавања факата и чињеница и вриједносних судова, што је неодрживо и лако демантујуће. Њему је ионако важнији интерес Русије него Црне Горе, али свако има право на свој избор. Макар био и погрешан и етички споран. По том основу, г. Војин Грубач се зорити не може, јер нема с чиме, како је радио и што ради, види се и без перископа или двогледа, свеједно.

Не покушавам, ја, направити „вјештачку спону између Броза и Крста Зрновог“ (како ми господин Војин Грубач невјешто подмеће), јер то, напросто, све и кад бих хтио не бих могао, а на памет ми пало никад није да то чиним. Повијесне чињенице садржане у историјским (повијесним) изворима, херуистика и херменеутика у методологији историјских истраживања, односно, њихова међусобна повезаност и њихово кохерентно тумачење (на одсјеку за историју на Филозофском факултету у Никшићу сам асистент/стручни сарадник на предметима „Увод у историју“ и „Историја историографије“ I и II и Историја Југославије 1918-1991, И и II, па ми допустите на квалификованој и стручној обради теме) и у свој својој комплексности указују да су се комунистички-партизански и зеленашки (суверенистички) црногорски војно-политички покрети по много чему разликовали, идеолошки, политички, по начину дјеловања у миру (мислим на период политичке дјелатности КПЈ и Црногорске странке у међуратном периоду) и у рату (1941-9145) и били су на супротним, међусобно антагонистичким, странама. Међутим, упркос томе, имали су и неке додирне тачке и извјесне сличности између њих, поготово у промишљању рјешавања црногорског државног и националног питања. И неке историјске заједничке политичке акције. Примјерице: демонстрације на Белведеру код Цетиња 26. јуна 1936. године и сарадња између њихових кандидата у кампањи за парламентарне изборе 11. децембра 1938. године. Или коалиција Црногорске странке и комуниста у Подгорици на општинским изборима у КСХС 1926. године. Итд.

Комунисти и партизани, припадници НОБ-а су током друге половине 1941. и почетком 1942. године покушали привољети Крста Поповића да пређе на њихову страну, али у томе нијесу успјели. Међутим, од капитулације Италије (1943) значајан дио зеленашких првака, међу којима и начелник штаба Крстове „Ловћенске бригаде“ мајор Димитрије Јовићевић и командант Вучедолског батаљона зеленашке војске мајор Косто Радовић из Бањана, као и бројни зеленашки официри и војници приступили су НОБ-у. Јовићевић и Радовић су постали официри у рангу мајора у НОВОЈ-а. Ето, за ову прилику, два појединачно важна примјера, како су и зеленашки команданти приступили НОБ-у и били од вођства НОБ-а прихваћени са поштовањем и признатим чиновима, угледом и статусом. Али нек се, по ко зна који пут, зна: ја персонално баштиним антифашистичку и антинацистичку традицију; тако ми је из куће и насљедством дато, а, и да случајно није, опет бих, као што јесам, био антифашиста и антинациста. Но, једно је моје лично опредјељење и увјерење, а друго је обавеза објективног сагледавања прошлих феномена и збивања из повијести Црне Горе. Нијесам ја лажов нигда био и нећу.

Довољно јавних лажова, кукавица и проданих душа имамо и то међу првијема типа купљеног јадника Бора Кривокапића, пропалог студента без положеног иједног испита на Правном факултету из Београда, који је добио медијску позорницу да ме блати и износи лажи, како о мени, тако и о Ранку Кривокапићу, само зато што нијесмо хтјели и нећемо да свирамо како неко други рече и замисли. И ово моје реаговање на текст господина Војина Грубача није у име СДП Црне Горе, већ искључиво персонално, односно, само је у моје лично име и ништа мање и више од тога. Извињавам се на дигресији, све што Боро Кривокапић пише против мене, ја према томе имам само презрење и морално гађење. И отпор, надасве.

У ранијем одговору Војину Грубачу навео сам како су и поједини посланици Петровданског сабора приступили партизанима, устаницима и НОБ-у. И то понављати нећу. Поред осталог, ваљда г. Грубач треба да сазна, јер не вјерујем да баш зна, да су два сина Крста Поповића били освједочени партизани, комунисти и родољуби: генерал-мајор ЈНА и народни херој Никола Крстов Поповић и Радован Крстов Поповић (којега су, као партизана, убили четници након битке на Неретви 1943. г.). То је био додатни разлог што Крсто Поповић, између осталог, није подносио четнички великосрпски покрет Драже Михаиловића и структуре његових намјесника и епигона у Црној Гори. А на свог сина Николу, Крсто Поповић није дао длака да падне, односно, није допустио да буде животно угрожен, иако се идеолошки и политички отац и син нијесу слагали, већ битно разликовали.

Напротив, штитио је Крсто свог сина, са својим сарадницима, онда кад је Никола остао у Катунској нахији, након што су половином 1942. године партизани били приморани да се повуку у Босну. О односима Крста и Николе, оца и сина, нека г. Грубач прочита казивање, свједочење Влада Дапчевића у књизи покојног Славка Ћурувије, под насловом „Ибеовац, Ја Владо Дапчевић“.

За господина Војина Грубача историјски феномени су из његовог публицистичког и нестручног угла, заробљеном дневно-политичком манипулацијом и пропагандом, те су далтонистички посматрани и према томе исказујем експлицитну резистенцију. Напросто, то тако не може, јер је такав приступ у науци недопустив, сматра се неозбиљним и шарлатанским, и то испод нивоа почетника-аматера. Ево прилике да господин Војин Грубач сазна како и зашто Крсто Зрнов Поповић, упркос намјери, са својим војним и политичким сарадницима, није, ипак, приступио НОБ-у, иако је хтио то, јер је своју војску, прије тога позвао да приступе партизанима (НОП-у/НОВОЈ-у), што се и догодило највећим дијелом. Нека за ову прилику послуже само неки објављени примарни историјски извори, које овом приликом презентирам.

Кад хоће да се петља у ствари које не зна, нека се г. Грубач додатно образује. Ево му доказа и чињеница.
Таква је промашена прича господина Војина Грубача о узроцима насилне смрти и убиства Петра Пајова Ковачевића из Грахова у родном крају 8. марта 1942. године и позивање на једнострано и пристрасно казивање о томе Драга Кешељовића. Пимјер залуталог у простору, позива се само на извор једне стране. Пиши му објективност и научност. Једна страна и тачка. То има везе са научном истином као г. Војин Грубач са америчком НАСОМ. Требао се још г. Грубач позвати и на Кешељовићу сличан, а из исте матрице и кужине, исказ Стевана Рајковића-Аргуса (алијас Стевана Вучетића), па да, та, исконструисана прича, добије жељени и пројектовани епилог у четничком руху лажног свједочења, а, то значи, супротно ономе што се, како и стварно догодило. Ријечју, Петар Пајов Ковачевић није убијен због „високе пензије“, него због тога што није био идеолошко-политички подобан за комунисте у „другој фази револуције“. Убијен је Петар Ковачевић зато што је био зеленаш и сарадник и пријатељ Крста Поповића и учесник Петровданског сабора 12. јула 1941. године на Цетињу и што, упркос томе, није радио против својих синова, комуниста, али није одобавао „црвени терор“. Он никад није био против својих синова, али је један од његових синова био виновник-саучесник у његовој ликвидацији.

Саучесник, субјективни и објективни, вољни или невољни, по диктату партије или не, ипак, саучесник у оцеубиству. Тако је, на жалост било. Погрешно и неприхватљиво, али је било. И то није био усамљени случај. Могао бих о томе нашироко распредати, али нећу. О томе убиству, поред осталог, требао би прочитати Војин Грубач оно што пише академик др Владимир Дедијер, као и казивање Петровог сина генерала Воја Ковачевића у његовом мемоарском дјелу „Под отвореним небом“.

Но, нека се г. Војин Грубач врати из Моске у Црну Гору, па нек оде у библиотеке и пронађе о томе релевантну историографску литературу или проучи архивске фондове у нашој држави, а не да своје тврдње темељи на основу онога што је пронашао на интернету и то искључиво на мишљењу Драга Кешељевића. А, кад хоће да пише о „лијевим грешкама“, илити „црвеном терору“, што је друго име за ратне злочине, пожељно би било да г. Војин Грубач прочита о томе значајно казивање др Ђура Вујовића у књизи „Црна Гора у НОР-у“, па да о томе још понешто научи.

Војин Грубач, између осталог, ненаучно и неосновано тврди, боље рећи измишља да су др Секулу Дрљевића „ликвидирали ловци на нацисте“. То напросто није истина. Њега су убили они који су колаборирали са окупатором из редова четничког покрета. Организатори Дрљевићевог убиства били су поклисари Драже Михаиловића, који су преговарали и договарали се са поглавником НДХ Антом Павелићем и његовом свитом у Загребу (организатори Секулине ликвидације били су: адвокат Ранко Брашић, генерали Илија Брашић, те генерали Дамјановић и Ђукић и други, а убице Секулине су били Васо Јањић, Војин Џогас и Васо Стеванчевић, све листом четник до четника). Нијесу, дакле, г. Војине Грубачу, то били „ловци на нацисте“, како измишљате у вашој волунтаристичкој опсјени и имагинацији, већ су тај злочин починила лица која су имала квислиншки и колаборантски досије и ЦВ. Дакле, др Секула Дрљевић је убијен од стране преживјелих великосрпских четника побјеглих из Црне Горе 10. новембра 1945. године у Јуденбургу (Аустрија).

Иако су га четници физички ликвидирали, очигледно његов допринос и борбу за Црну Гору нијесу могли и не могу убити, иако би то радо хтјели. Духовна моћ и снага и његовог дјела и црногорске слободарске државотоворне и националне мисли наџивјела је његову биолошку смрт. Зато је у праву Франсоа Волтер када је записао: „да је стварно умро онај ко је заборављен“, а Виктор Иго имао је разлога и повода када је написао: „Само за отрцани позитивизам мртви су мртви“. Ко данас Дрљевића, упркос свим његовим грешкама и промашајима напада мртвога, а нападачи се обрачунавају са њим као да је жив и као да им из незнаног и необиљеженог епитафом опонира? То чине они који би да сруше Црну Гору као државу и да оспоре црногорски народ и нацију и да Црногорци доживе у њиховим наканама екстинкцију. И за научну историографију ријешити проблем што је Дрљевић радио у свом политичком животипису јесте комплексан истраживачки посао, али са становишта мотива и циљева великосрпске политичке идеологије није баш претешко одгонетнути ребус зашто је он предметом напада, и то 71 годину након смрти. Зашто га нападају српски митрополит др Амфилохије Радовић, те др Миша Ђурковић, др Славенко Терзић, али и покојни, за живота великосрпски острашћени др Растислав В. Петровић, те, на срећу и на здравље, живи поланик НСД/ДФ др Будимир Алексић, а и неки фељтониста београдских „Новости“ нашег врлог потуђеника, ухљебљеног у Београду, Манојла-Мања Вукотића, т.ј. аутор који се зове Небојша Богуновић (први пут сам недавно чуо за тај лик, кад сам читао тај одвратни, тенденциозни и приземни политикански фељтон у „Новостима“), те јасно, све по списку, и публициста Војин Грубач (сјетимо се Грубачевог инфантилног колумистичког „остварења“, лошег по људски желудац, који се зове „Секула Забрљовић и његова блудна дјеца“), као и други великосрпски социолози, политиколози, публицистти, новинари итд.- то је одвећ лако спознати.

Ту енигме нема ако се прочитају њихови памфлети против мртвог али за њих духовно живог Дрљевића, чија их хисторијска појава жуља горе од најгорег жуља. Он им смета зато што је рекаода Црногорци нијесу Срби и да Црна Гора треба да буде држава, а не регион и слушкиња Србије и њеног повијесно империјално-асимилаторског пројекта. Знам ја добро, зашто г. Грубачу и његовим самишљеницима смета др Секула Дрљевић, упркос свој његовој контраверзности. Ево једног примјера, због којега су великосрби добијали нервне нападе и хајкали на др Секулу Дрљевића, као браниоца права на опстанак Црне Горе и Црногораца. Читајте г. Грубачу пажљиво, можда нешто и научите. Знам да Вам то мило бити неће, али што ћемо кад нас је запало тако? Заправо, ево вам г. Грубачу једног доказа, па га побијте, ако можете, или бар нешто напишите о крвавом терору и злочинима над Црном Гором и Црногорцима у периоду (1919-1941).

Секула Дрљевић о злочину над фамилијом Петра Звицера (1923)

“Црна Гора претворена је у вјежбалиште злочиначких инстиката државних органа, чега су жалосни свједоци многобројне људске жртве, преко пет хиљада попаљених домова и многа друга поништена имовина, и што је најстрашније: »Крв што леди, очи што затвара, што камени и што поражава« – пепео спаљене мајке са ђецом на сред онога источника слободе, на самом подножју Ловћена! Мјесто, на коме је спаљена мајка са ђецом, остаће свето мјесто док је Ловћена и његове Црне Горе”. (Др Секула Дрљевић о убиству и спаљивању породице Петра Звицера 1923. године у свом говору у Скупштини Краљевине СХС у Београду 16. фебруара 1926. године)

Вођа једне од црногорских устаничких, герилских, комитских чета у борби против великосрпске окупације и анексије Црне Горе, извршене 1918. године, био је млади и храбри црногорски патриота Петар Звицер (рођен 1896. године у Рокочима, у Цуцама, а убијен од стране српске војске и жандармерије 28. децембра 1923. године у Шћепан долу, у Рубежима код Никшића).

Српска жандармеријска јединица, састављена од дванаест жандарма, под командом мајора Кецмановића и бившег аустријског вахмајстора неког Колаковића, 25. априла 1923. године, у два сата послије поноћи, упала је у Цуцима, у селу Рокочи, у кућу познатог комите Петра Звицера. Сву његову породицу, изузев Петровог брата Јагоша Звицера, који се ту није затекао зато што је био у затвору на Цетињу, српски жандарми су тукли, мучили, заклали, односно, окрутно убили. Џелати се нијесу чак ни тада зауставили, него су садистички наставили са својим монструозним, крвавим пиром. Извели су из куће Ђурђу Звицер, старицу од око 100 година, бабу Петра Звицера, завезали је за једну трешњу испред куће, а онда кућу запалили, а њу приморали да гледа у ватри побијену и заклану фамилију. Баба Ђурђа је од призора страве и ужаса полуђела и, доцније, умрла у болници у Даниловграду. Српски жандарми под вођством мајора Кецмановића су те ужасне ноћи 25. априла 1923. године мучили, убили, заклали и спалили: Анђу Звицер, мајку Петра Звицера, која је имала 60 година; Загорку Звицер, стару 23 године, супругу Петра Звицера са троје ђеце; Видака Звицера, старог 13 година брата Петра Звицера и Плану Звицер, стару 20 година, сестру Петра Звицера.

У намјери да вјерно прикаже слику ондашњега стања у Црној Гори, у којему је живио и борио се и Петар Звицер, познати црногорски јуриста и политичар др Секула Дрљевић је, као свједок тог времена и активни судионик у ондашњим жестоким политичким борбама, у својој књизи »Балкански сукоби 1905-1941«, која је први пут штампана 1944. године, а други пут 1990. у Загребу, записао и ово:

»На неуспјеле устанке одговорено је казненим походима војске и јањичара на сва племена, која су судјеловала у устанку. Спаљивале су се куће и уништавала покретна имовина. Вршла су се окрутна насиља над старцима, женама и дјецом. Спаљено је преко 5.000 сељачких кућа. Породице, којих су чланови судјеловали у устанку, односно у каснијим герилским борбама, остављене без кућа и покретне имовине, живјеле су под пећинама, уколико се нијесу могле склонити код пријатеља.

Њихови одрасли чланови били су по затворима, у којима су у највише случајева поубијани. Не само чланови тих породица него и многи други угледни Црногорци поубијани су у затворима. Српски частници и управни чиновници доказали су својим звјерствима у Црној Гори, како су јаки трагови дуге турске владавине на Балкану… Претварајући Црну Гору у гариште и гробље Београд није оставио непочињен ниједан злочин све до спаљивања мајке с дјецом« (ц.д. стр. 108-109).
Др Секула Дрљевић, некадашњи црногорски министар, идеолог и политички лидер Црногорске странке (федералиста) од 1919. до 1941. године и њен посланик у Скупштини Краљевине СХС и Краљевине Југославије између 1925 до 1941. године, објавио је 1926. у Земуну своју књигу »Централизам или Федерализам«, која је скуп његових говора у Народној скупштини у Београду, одржаних у периоду од 22. јула 1925 до 26. марта 1926. године. У тој књизи доктор правних наука Секула Дрљевић објавио је и свој говор одржан у Народној Скупштини Краљевине СХС у Београду 16. фебруара 1926. године, у којему је нагласио, између осталог, и ово:
»Црна Гора претворена је у вјежбалиште злочиначких инстиката државних органа, чега су жалосни свједоци, многобројне људске жртве, преко пет хиљада попаљених домова и многа друга поништена имовина, и што је најстрашније: »Крв што леди, очи што затвара, што камени и што поражава« – пепео спаљене мајке са ђецом на сред онога источника слободе, на самом подножју Ловћена! Мјесто, на коме су Турци спалили, не Св. Саву, него мошти Св. Саве, светиња је.

Мјесто, на коме је спаљена мајка са ђецом, остаће свето мјесто док је Ловћена и његове Црне Горе. (Милутин Томић: То су учинили твоји бирачи). Не, него државни жандарми, они исти који су тебе овамо послали. (Милутин Томић: Имао си свега 700 бирача у том срезу). Тако ти је истина све што говориш (Дуготрајна вика и протести. Радикали дижу заглушну грају. Предсједник звони).

Није ми намјера, да разгребам по ранама прошлости, али сам морао оволико рећи, да јаче истакнем, колики злочин влада не само према Црној Гори него, и то у далеко већем степену према државној заједници, својим одбијањем, да држава накнади проузроковане материјалне штете.

Све посљедице не даду се поправити, јер су многе од њих непоправиве. Немогуће је дићи мртве из гробова, али је могуће испалити попаљене куће и уништену имовину« (ц. д. стр. 42-43), апострофира у томе говору Дрљевић.

У овом говору др Секула Дрљевић прави јасну алузију на страдање фамилије Петра Звицера, на спаљивање његове ђеце и жене у Цуцама. Поводом свирепог убиства породице Петра Звицера, Дрљевић је написао пјесму »Ловћенски поклич«,коју је под преудонимом »Хајдук Перо« објавио у загребачком листу »Хрват«1923. године:

Ловћенски поклич

»Црногорче царе мали«
Не дај да ти дворе пали.
Да слободи копа гробље
Подивљало турско робље,
Нек заблиста хаџар свети,
Кâ некада низ врлети.
Нека брда одзив даду
јуначкоме твоме клику
Нек душмани твоји знаду,
Да си тиран разбојнику.
Нека свијет види снова
Дјела твојих прадједова.
Зар ћеш моћи слушат мирно
Непобједни лаве стари,
Кад те буду робом звали
Јучер турски измећари?
Ил те твоја прошлост славна
Тако брзо оставила?
Ил је храброст опјевана
Измишљена прича била.
Крај гаришта дома твога
Ко кам станац мајка мила.
Твоја сестра понижена,
Синоћ ти се удавила.
Љуба кажу, да је луда
Бришућ с ока сузу врелу
По гаришту гар разгрће
Тражи дјецу изгорјелу.
Нека бомба страх задаје
Завитлана снагом мушком.
Нека око соколово
Смрт разноси танком пушком.
Нек крв ону стару свјетлост
Даде нашој новој зори
Да се овај поклич ори
У слободној Црној Гори!

Емигрантски црногорски лист »Црногорски гласник« (бр. 73, Детроит, САД, 1925. године) у чланку »Говор др Секуле Дрљевића у верификационом одбору«, пише да је вођ Црногорске странке у Београду 1925. године говорио о терору над црногорским народом, којег је проводио режим Радикала, па, између осталог, констатује да велики је жупан Милован Џаковић »ишао у свако окружно мјесто и по селима, и на јавним зборовима говорио је и ово: Ко не гласа за радикале, неће добити пензију, а ви већ знате шта ћу ја с њим учинити. Кад се сјетите да се то говори у отаџбини Мијушковића, убијеног зликовачки у затвору, у отаџбини, у којој су спаљени жена и дјеца на сред Катунске нахије, морате признати да је та пријетња озбиљна и може да упливише на изборе, и кад узмете у обзир да је капетан Калабић, убица Шћепана Мијушковића, послије убиства од капетана друге класе произведен за капетана прве класе«, истакао је Дрљевић.

Потом се суочио, у дебати, са жестоким нападима радикала, којима је одговорио овако: »Када говорим као представник црногорског народа никоме не дозвољавам да даје суд о моме патриотизму сем једино и само црногорском народу«.
Др Секула Дрљевић је 1928. године, у једној полемици са Марком Даковићем, написао и ово: »Даковић је дао себи много труда, да што опсежније образложи режим ватре и крви, којим се владало Црном Гором након уједињења. Добро је што признаје тај режим за свој. То признање треба сви Црногорци да чују и да упамте. Даковић каже да је тако управљао, да би учврстио уједињење, а данас и дјеца виде, да је на згариштима црногорских домова изгорело морално јединство Србијанаца и Црногораца, које је прије државног јединства постојало кроз вјекове… Напосљетку, зар не зна Даковић да нема идеје ни националне ни религиозне ни социјалне ради чијег би се остварења смјеле спаљивати жене и дјеца и палити сељацима куће«. (Виђети: Савић Марковић Штедимлија, »Црна Гора у Југославији«, Загреб, 1936, стр. 68-69)

У овој полемици са Марком Даковићем, др Секула Дрљевић приказује режим који је 1923. године спалио жену и ђецу Петра Звицера, као режим ватре и крви, којим се владало Црном Гором од 1918. године.

Почетком маја 1941. године на Цетиње је стигао из Земуна др Секула Дрљевић и преузео вођство у акцијама и комбинацијама око успоставља независне државе Црне Горе, са чврстим ослонцем на Италију. Своје раније ставове о федерализму био је напустио и опредијелио се за суверенистичку концепцију, правдајући то ријечима:»Мени федерализам није био програм него средство да се оснажи идеја црногорске државности и да се маскирам пред прогонима режима«. (Виђети: Изјава др Сава Башовића, члана Црногорске странке, дата јуна 1945. године О томе виђети и др Радоје Пајовић, “Контрареволуција у Црној Гори – четнички и федералистички покрет – 1941-1945”, Цетиње, 1977, стр. 63).

Када су се 1941. године дешавали погроми Срба у Хрватској и кад је тражено од др Секуле Дрљевића, да интервенише, утиче код усташких власти да се то заустави, знајући за његове везе са Хрватском сељачком странком др Влатка Мачека и Хрватском странком права, чији је предśедник Анте Павелић постао 1941. године поглавник усташке Независне Државе Хрватске (НДХ) он је одговорио:»Кад сам у београдској скупштини протестирао против паљења кућа у Црној Гори и против паљења породице Звицер у Цуцама, нијесам могао доврштити реченицу од заглушне буке и лупања о клупе са старне народних посланика Срба пречана. Ја данас не лупам о клупе да би се прикрио њихов јаук, али не могу се ни убити ради тога«.

Др Секула Дрљевић је био један од главних актера сазивања »Црногорског сабора« на Цетињу на Петровдан 12. јула 1941. године, на којему је, у условима италијанске окупације Црне Горе, под покровитељством и заштитом Италије, проглашена »независна и суверена Краљевина Црна Гора«. На Петровданском Сабору његов званични говорник био је др Секула Дрљевић. У беśеди коју је одржао у позоришној згради »Зетски Дом« на Цетињу 12. јула 1941. годинеДрљевић, као вођа радикалног или тврдог крила црногорских индипендиста, који су пошто-пото шћели успоставу самосталне Црне Горе, и прихватили сарадњу са Италијанима да би покушали да дођу до тог циља, истакао је и ово:

»Црногорски Саборе,

Угодно је говорити о славној прошлости. Али данашњи историјски тренутак намеће ми обавезу, да нешто кажем и о нашој јучерашњици, која је не само тешка него и неславна. Инфандум ме иубес регина реноваре долорем. Говорити о немилој прошлости значи мало не наново ју преживљавати.
Године 1914. Аустро-угарска Монархија напала је Србију. Зна се због чега. Србија је позвала у помоћ Црну Гору. Вјерна својој вјековној готовости на борбу за слободу Црна Гора јој је протекла у помоћ не постављајући никакве услове за улазак у рат. Не само то, него је удовољила и захтјеву Србије, да врховну команду над црногорском војском преда српским официрима.

То Србији и тим њеним официрима ипак није сметало да за вријеме цијелога рата припремају уништење црногорске државе. Како су то припремили познато је. Након рата, при крају године 1918, српска војска под командом ондашњег пуковника, а данашњег генерала и потоњег претсједника југословеснке владе окупирала је Црну Гору. Пуковник, командант окупационих трупа позвао је извјестан број српских агената у Подгорицу и прогласио их Великом Народном Скупштином. Међу њима је био не мали број србијанских држављана. Они су изгласали резолуцију, коју је написала српска влада на Крфу и којом се прихваћа окупација Црне Горе проглашењем припојења Црне Горе Србији. Подвлачим, да је у том тренутку постојала редовна црногорска народна скупштина, која је по црногорском Уставу једина, у заједници с Краљем, могла располагати судбином Црне Горе. Након те окупације настало је мучење Црне Горе, коме нема равна у историји. Попаљено је на хиљаде црногорских домова и поубијено, по подацима београдске владе, преко 2000 Црногораца, вјерних црногорству и његовој државној слободи. Десило се је и нешто, што историја није забиљежила да се десило за вријеме 500 година владавине турске над Балканом. Спаљена је мајка са ђецом у својој кући у Цуцама. Тај злочин извршили су службени органи, жандармеријски мајор са 12 жандарма«, беśедио је тада Дрљевић.

Др Секула Дрљевић у књизи »Балкански сукоби 1905-1941«, описујући злочин у Рокочима у Цуцима, над фамилијом Петра Звицера, који се збио у ноћи између 25 и 26. априла 1923. године, уз остало, наводи и ово:

»Цуце тврде, да од тада сваке зиме, те ноћи у два сата послије поноћи, лети жена с крилима од пламена над мјестом, на коме је била кућа Петра Звицера. Спаљена мајка обилази пепео своје спаљење дјеце. То мјесто је постало црногорско светиште. Ниједан Црногорац не прође покрај њега, да не остане пред њим, гологлав, по неколико минута у молитви… Кроз цијело вријеме тих звјерстава, која не могу наћи себи узора чак ни у дугој турској владавини над Балканом, није се нашао ни један Србијанац, који би осудио београдску владу због њих. Није се нашао ни тзв. Србин пречанин, који би то учинио. Не само то. Кад сам ја у своме говору, који сам држао у Београду у Народној скупштини 16. фебруара 1926. године, напао Владу због злочина у Цуцама, народни заступници дигли су заглушну вику, не против Владе, него против мене. У тој срамотној вици, натјецали су се са Србијанцима Срби пречани. То вриједи запамтити«.

Четничке снаге тамо Вашег и вама блиског Дражиног војводе Павла Ђуришића и његових потчињених официра током 1944. године су намјеравали да убију бројне прваке Црногорске странке и у том плану њихове « црне тројке » су погибуле бројне зеленаше. Четничке « црне тројке » у Црној Гори под диригентском палицом Павла Ђуришића намјеравале су да убију и Душана Вучинића, вишедеценијског генералног секретара Црногорске странке. У намјери убистава истакнутих црногорских зеленаша, комуниста и њихових симпатизера, послије погибије Ђорђија Лашића, по налогу Павла Ђуришића, истицао се четнички мајори Алекса-Леко Лалић (Алекса –Леко Лалић, жандармеријски поручник у доба Краљевине Југославије, родом из Андријевице и команданта андријевачке четничке бригаде од половине 1943. године, који је потом наименован за команданта четничке Јуришне бригаде. Алекса Лалић је приликом повлачења четничких трупа Павла Ђуришића из Црне Горе био Командант оперативних трупа и потом командант четничке В дивизије) и Саво Вукадиновић и други. Они су намјеравали да ликвидирају истакнуте зеленашке вође из Подгорице адвоката Душана Вучинића, пуковника Блажа Марковића и командира Благоту Мартиновића, који су успјели да избјегну четничку каму и да се склоне неко вријеме током 1944. године у Скадар. Шеф у штабу Павла Ђуришића мајор Саво Вукадиновић безуспјешно је од скадарских власто тражио екстрадицију Душана Вучинића, који је остао скривен у Скадру све до слома четничког покрета крајем 1944. године и ослобођења Црне Горе од стране партизана, након чега је дошао на Цетиње, те био ухапшен од стране нових партизанских и комунистичких власти, исљеђиван, споведен у истражни притвор и суђен и осуђен на казну затвора у трајању од 6 година. Адвокат Душан Вучинић је о томе како су четници из штаба Павла Ђуришића намјеравали да га убију говорио је на свом саслушању 29. XИИ 1944. Године. У том смислу записнички је констатовао сљедеће:

«Почело се са тајним ноћним убиствима недужног становништва жена и дјеце. Оквалификовали су свакога, њима непожењнога, као комунисту или симпатизера а у крајњем случају опасног зеленаша. Међу неком од ових категорија и ја сам пао и осуђен на смрт. То ми је открио један официр из околине околине Лалић-Ђуришић и савјетовао ми бјекство јер да Лалић још није дао пристанак али ће га морати дати. Побјегао сам у Скадар. Ни ту ме нијесу оставили на миру већ је шеф штаба Ђуришића кап. Вукадиновић тражио моју екстрадицију коју на моју срећу или несрећу није добио. У Скадру сам дочекао четничку пропаст, долазак партизана и дошао сам на Цетиње да за своја дјела, уколико бих било одговарам“ (Цитирано према: Мр Славко Бурзановић, „Исљеђење Јова М. Поповића и Душана Вучинића“, Матица, бр. 17, Цетиње-Подгорица, прољеће 2014, стр. 390-391).
‘ Четничке « црне тројке » ставили су на списак за ликвидацију (убиство) током 1944. Године бројне вође Црногорске странке, међу којима и предсједника Црногорске странке Михаила Ивановића, који је био стално настањем у Херцег Новом, а који је повремено долазио на Цетиње. Током 1944. године Вукан Мијушковић је упозорио Новака Бошковића у Херцег Новом « да се чува и пази с ким се дружи и том приликом рекао да ће четници ликвидирати Мих. Ивановића. Новак је пошао код Михаила, пријатељски му скренуо пажњу на опасност која му пријети и савјетовао га да се из Новога изгуби, најбоље у Дубровник. МИхаило му је одговорио : « Нећу да тражим од Павелића заштиту па да знам да бих, не једну него десет глава изгубио !. Ово је Новак Бошковић лично испричао 1. марта 1945. године на Цетињу Саву Милуновићу, а овај то забиљежио у свом дневнику. (ДАЦГ, Цетиње, Дневник Сава Милуновића 1941-1946, биљешка за 1. март 1945, стр. 11-12.)
Ево мало приче и о неким битним елементима из политичког животиписа Крста Зрнова Поповића, па Ви, г. Војине Грубачу, ако хоћете, широко вам поље било, то ме, дакако, погодити неће, заједно са Вашим идеолошким »сијамским близанцем«, а бившим комунистом и публицистом, новинаром Светигоре, конвертитским бијелим (бјелашким) светосавцем са Цетиња г. Јованом-Јоцом Маркушем и осталом братијом, крените у акцију, да то демантујете. Али, учтиво апелирам, баталите ступидне приче и наклапања, но чињенице и доказе дајте на тавулин. Ред је. Елементарни. Ево неких, с моје стране. Предсједник црногорске владе у изгнанству генерал др Анто Гвозденовић, на чијој је страни био и потоњи командант црногорске војске у егзилу (Италији) Крсто Зрнов Поповић у његовом спору са Јованом С. Пламенцем, у вријеме расцјепа у црногорској политичкој емиграцији у Италији, се из Рима 23. децембра 1922. године, обратио писмом »Господину Крсту Поповићу и Друговима из Буенос Ајреса« које гласи овако:

»Дужност је свијех правијех родољуба да према Отаџбини врше све дужности које се од њих траже.
Могу вас увјерити да Ваше мишљење дијеле сви родољуби црногорски у земљи и ван ње, као и сви пријетаљи наше мученичке Отаџбине. Излишно је дакле улазити у претрес поступака г. Пламенца и квалификовати их, будући их је цио свијет осудио.

Свако се мора сложити с Вама да само сложан и патриотски дар свију Црногораца може појачати наш тежак положај и омогућити нам борбу до побједе и да нам је то једини спас.
По Вашој жељи изручена је Ваша свагдашња оданост краљевском дому, нашта се Њ. В. Краљица, намјесница краљевске власти, ганута Вашим патриотским осјећањима и ваздашњом вјерношћу, извољела топло да захвали.
Захваљујући Вам у име краљевске владе и свих правих Црногораца, шаљем вам топле жеље за успјех у свему и добро здравље.

Треба да се још много и много трпи док Бог поможе!

Предсједник министарског савјета
генерал Анто Гвозденовић«.

У Аргентини је Крсто Поповић као политички емигрант остао до 1929. године. Крсто Поповић је желио да напусти Аргентину и да пређе у Русију или неку другу европску земљу, али да то није било реално могуће извести, што је јасно види у писму којег је послао генералу др Анту Гвозденовићу, предсједнику црногорске владе у егзилу у Риму, од 15. маја 1924. године. У томе писму, које је одговор на Гвозденовићево раније упућено писмо од 1. фебруара 1924. године, Крсто Поповић наводи:

“ Господине Предсједниче,
Примио сам Ваше писмо од 1. фебр. тек. год. и добро разумио.
Ја и кад бих могао, поред свега осталог, не бих свог самог пасоша, нити у Русију нити пак и у коју другу државу из ове поћи; пошто, као што знате, нашег политичког представника овђе немамо, који би односни пасош могао овјерити на основу чега, разумије се, ни мјесне државне власти и зато су сви овамошњи из оквира данашње Југославије принуђени обраћати се њиховом конзулату овдје.

Лако би било могуће да за нас Црногорце не само за иностранство већ и за унутрашност ове Републике буде ограничено кретање, који не би имао пасош потврђен од својих и ових власти.

Усљед наведеног, као и усљед важнијих разлога Вам познатих, а пошто се Црна Гора стварно налази у рату са Србијом од окупације 1918. год., моје је мишљење да се ради на томе (ако то већ није почело) да се помоћу руске владе њиховом политичком заступнику у Југославији повјери заштита црногорског народа, исто тако и осталим руским представницима да се налазе Црногорци нарочито у двије Америке, тијем би се унеколико у исто вријеме ометао ма какав евентуални споразум између Русије и Србије нашто треба радити.

Што се тиче нашег посла овдје и поред неуморног рада још нијесмо успјели створити ма какву Јавну организацију, јер не можемо доћи до средстава пошто је овђе раднички живот управо скитачки. Да бих што боље могао радити макар из Русије ако не друкче, а оно помоћу Бугарских и Македонских организација, стога сам Вам и писао раније о мом поласку за Русију, те за све наведено вјерујем у Вашу активност.
Добро бисте учињели, ако се може, да нам пошаљете слова Ћирилична и остало потребно за штампу, да би се у своје вријеме могао издавати један лист што би имао знатну важност, јер овђе то не можемо набавити.

У осталом примите г- не
Предсједниче
израз особитог поштовања.
Крсто Поповић”.

Неке секвенце из емигрантског живота Крста Зрнова Поповића и његових сабораца у Аргентини илустрира и сљедећи документ:

Већа група Црногораца у Аргентини се током 1925. године политички организовала и основала огранак »Црногорске народне (слободне) странке сељака и радника« са претензијама да омасове идеолошко-политичко језго у борби за обновом црногорске државности. Чланови »Црногорске народне странке« из Аргентине о свом организовању и политичким амбицијама обавијетили су страначку управу, која се тада налазила у САД, у Детроиту (Мичиген). То њихово писмо гласи у цјелости:

»ГЛАС ИЗ ЈУЖНЕ АМЕРИКЕ«

Зарата (Аргентина) , 24.августа 1925.године.

Управи ЦРНОГОРСКЕ СЛОБОДНЕ СТРАНКЕ СЕЉАКА, Детроит, Мичиген.

Овамошњи Црногорци су са највећим одушевљењем пратили од самога почетка оснивање наше Странке. У њеном стварању и њеном програму су поздравили рад поштеног и витешког прегнућа, патриотске борбе – онакве каква доликује Црногорцима – за част, право и слободу Црне Горе. Још са вишим одушевљењем ми пратимо рад Управе, који иде часним стопама жеља и наде нашег народа и по туђини и у домовини.
Ми признајемо и видимо, а сматрамо за дужност то јавно рећи, да највиша заслуга за то припада предсједнику Странке, господину Милу Вујовићу, освједоченоме патриоти и борцу, који стоји и остаје чврст и непомичан као стијена, који нам је уздана гаранција поштене борбе и побједе, он је први, уз сарадњу колега и припомоћ црногорских колега, ставио чврсти темељ Странци.

Кад смо овамо отпочели уписивање које је због удаљености и расутости по малим и забаченим селима и крајевима ишло споро, црногорски патриоти и Црногорци су се натицали, ко ће први бити уписан. Имамо примјера, ђе се нијесу повјеравали, да нам упуте писмену изјаву већ су по три дана пјешице и с коњем долазили, јер хоће да очима види, да је његово име забиљежено. Ово је доказ поимања да су Црногорци свјесни да нам је сада као икада потребна чврста, братска и јака организација, као једини начин за могућност борбе и за побједу.

Уз раније вам послате спискове, и данас вам шаљемо неколико новоуписаних имена, са којим у овом мјесту достижемо број 351 члана, те према жељи свију ми вас молимо да публикујете наш списак. Као што напоменух множина су по далеким и усамљеним мјестима простране Аргентине, али вас увјеравамо да неће изостати ни један који се неће уписати чим дознаде за уписивање, и досадашњи списак можете сматрати само као почетак. Ни један неће изостати из братског јата организованих бораца, као што ни један Црногорац није никад изоставао из јуначке борбе бојних пољана, на којима га је позивала одбрана домовине. Тако исто, ми смо сви чврсто увјерени да се неће наћи ниједног Црногорца, па ма ђе се он налазио и ма којему друштву припадао што неће приступити овој црногорској – правој црногорској организацији. Бар онај, који се још поноси са именом Црногорца, неће заборавити на своју прошлост и на своју дужност: на наше традиције и најславнију историју. Сваки онај, који избјегава ову нашу организацију – ако таквих има – он није више достојни син наше витешке домовине; он не жели слободу, правду и срећу наше земље, наше отаџбине; значи да жели бити роб и туђи измећар, а то не може и не смије бити Црногорац – јер Црногорац не љуби окове.

Жалосно би и прежалосно било, а при томе кукавички и ништаво за велико име Црногорско, кад бисмо дозволили, да се наша вјековна слобода стечена само крвљу и мукама удави у глибу личних интереса неколико београдских цинцара и српских изрода који не знаду што је част, понос и слобода наше славне Домовине. Црногорци су научили моћну турску Царевину, лукаву Венецију и опијену Наполеонову Француску да поштоју наша права и нашу слободу. То су радили наши ђедови и наши очеви, а зар ћемо ми бити толики изроди и кукавице, да не научимо ону гомилицу дојучерашње турске раје, циганске и цинцарске крви, да поштују наша права и нашу Домовину, већ да нас бришу са географске карте? То није могуће, јер на нас би пало проклетство и ми би остали презрени од наше рођене ђеце!

За ово нам је потребна јака и чврста организација.
Господине Предсједниче!

Увјерени у Ваш искрени и патриотски рад, увјерени у одушевљење и сталност, којом водите борбу, увјерени у ваше непоколебљиво родољубље, и сигурни у пут части и побједе, којим водите нашу Странку, овамошњи Црногорци дају вам пуно и неограничено повјерење. Уз ову најсвечанију изјаву шаљу Вам и свим тамошњим Црногорцима, својој браћи и друговима, искрено братско поздравље са срдачним узвиком :
Живјела слобода Црне Горе !

Живио слободни црногорски народ !

Живјела Црногорска слободна странка, као гаранција слободе, братске слоге и љубави Црногораца!

Члан управе, Живко М Никчевић, уписани чланови: Крсто Зрнов Поповић, Живко М. Никчевић, Васко Г. Маројевић, Марко А. Матановић, Нико Вујановић, Стево Р. Никчевић, Грујица Гр. Никчевић, Андрија М. Никчевић, Ђорђије Ђ. Никчевић, Новица Гор. Никчевић, Вељко Р. Никчевић, Драго М. Никчевић, Лазо Р. Никчевић, Никола И. Кривокапић, Милан Ђ. Мијановић, Јован Ш. Мирковић, Петар Ш. Мирковић, Блажо С. Мирковић, Петар С. Мирковић, Петар И. Гардашевић, Саво Ј. Гардашевић, Лазар Мијановић, Видак Стевовић, Михаило Вујиновић, Милинко Маројевић, Саво Спасојевић, Благота Пејовић, Миливоје Лалатовић, Јован Ђонковић, Шпиро Вучераковић, Душан С. Пламенац, Илија Пламенац, Петар Марковић, Марко Абрамовић, Божо Марђокић, Живко П. Лалић, Саво М. Рогановић, Ћетко Н. Кривокапић, Тодор Б. Марковић, Перо В. Поповић, Павле П. Поповић, Илија С. Поповић, Душан И. Поповић, Пеко И. Марковић, Саво Н. Марковић, Перо Ј. Поповић, Митар Р. Перишић, Лазар С. Косановић, Лазар Ђ. Перовић, Јаков С. Перовић, Петар С. Перовић, Јагош Перовић, Никола Перовић, Раде Перовић, Андрија Ј. Перовић, Петар А. Поповић, Перо П. Поповић, Раде Л. Савићевић, Божо Л. Савићевић, Раде В. Вучинић, Саво Н. Контић, Војин Н. Кривокапић, Никола Ђ. Пејовић, Крсто Б. Вушуровић, Јанко Лековић, Јован С. Вујовић, Иван Ракочевић, Новак Ракочевић, Јован Косановић, Павле Р. Вујовић, Ђуро С. Вујовић, Перо С. Рогановић, Крцун Кусовац, Раде С. Миљанић, Радован Рогановић, Ђуро Марковић, Мато Д. Поповић, Ђуро Д. Поповић, Јован Т. Поповић, Мато Н. Перуновић, Радомир К. Перуновић, Ђорђије Перуновић, Живко П. Вуковић, Јован М. Миљеновић, Крсто М. Калуђеровић, Милутин К. Перовић, Саво З. Калуђеровић, Вуко Ф. Калуђеровић, Јован М. Самарџић, Никола Лалевић, Божо Маговчевић, Павле В. Поповић, Митро Јокмановић, Нешко М. Јокмановић, Филип М. Јокмановић, Мило Маџаровић, Иво М. Вулековић, Вуко Перовић, Милан Марковић, Милутин Ћетковић, Мило Мараш, Петар Миљанић, Петар Перазић, Алекса Костић, Јанко Јовановић, Никола Вукчевић, Симон Глобаревић, Драго Драшковић, Марко Марковић, Митар Марковић, Петар Оташевић, Благота Јовановић, Јаков Копривица, Филип М. Кривокапић, Јован Кривокапић, Митар Кривокапић, Ђуро Пешикан, Крсто Рогановић, Васо Рогановић, Илија Рогановић, Ћетко Јовановић, Саво Драгутиновић, Спасоје Марковић, Крцун Џаковић, Велиша Павићевић, Божо Мартиновић, Мило С. Мартиновић, Божо Ломпар, Никола М. Поповић, Шћепо Мартиновић, Милован Калезић, Пеко В. Поповић, Алекса Рогановић, Благота Рогановић, Андрија Мирковић, Иван Мијовић, Никола Пејовић, Јово Пејовић, Радуле Абрамовић, Ђорђије Аџић, Јоко Лубарда, Мило Петричевић, Петар И. Тодоровић, Марко Јовановић, Нико Јабучанин, Лазо Ђурановић, Иво Ђурановић, Михаило – Мићко Рајковић, Зарија Рајковић, Темо Баранин, Марко Радуловић«.

(Црногорски гласник« Детроит, Мичиген, САД, број 78, година X , 2.новембар 1925 године, страна 3.)

Док је био у Аргентини Крсто Зрнов Поповић је одржавао контакт и сарадњу са проф. Николом Петановићем из Сан Франциска, значајним борцем за независну Црну Гору, предсједником »Одбора за слободну и независну Црну Гору« и био претплатник и подржавалац у политичком и новчаном смислу »Црногорског огледала“ којег је уређивао Петановић од 1927. до краја 1931.

Из Белгије је црногорски политички емигрант, бригадир Марко Вучераковић организовао 1929. године пребацивање породице црногорског бригадира Крста Зрнова Поповића, који је у Белгију дошао из Аргентине, у коју је отишао кад је напустио Италију. На заузимање бригадира Марка Вучераковића, влада провинције Лијеж (Белгија) 6 Одјељак, пасошка служба, издала је бригадиру Крсту Поповић документ 18. октобра 1929. године у којему се наводи да му је омогућено боравити у Краљевини Белгији »без ограничења трајања«, те да му та »путна дозвола даје му за право уписа у национални регистар и даје му право на личну карту«.

Кад је стигао у Белгију Крсто Поповић је морао регулисати своје боравиште. За њега је јемчио емигрант Марко Вучераковић, Крстов саборац и пријатељ.

У званичном документу којег је издала Легација Краљевине СХС у Бриселу вели се ово:

»Ја потписани,
Позивам своју жену Марију са мојом дјецом и мојом мајком Ћетном, да дођу пребивати код мене у Сераинг, Белгија.
Ја гарaнтујем свиме материјалним моје фамилије са капиталом којим ја располажем.

Моја се фалимилија тренутно налази у општини Цуце у провинцији Цетиње.

Крсто Поповић
Сераинг, 6. децембар 1929. г.
Легација Краљевине Југославије у Бриселу, потврђује да је потпис тај господина Крста Поповића

Такса наплаћена: 7, 5 фр. Т. Н. 2511(29
Брисел, 10. децембар 1929.
По наредби Министра
секретар С. В. Б. (потпис нечитак)«

Тако у званичном документу са печатом, којег је издала Легација Краљевине СХС у Белгији стоји ово:

» Ја потписани
Власник сам куће,бр. 47, у Индустријској Улици у Сераинг провинције Лијеж.

Ја гарантујем за смјештај (боравак) породице господина Поповић Крста која треба да стигне из Југославије у Белгију. По врх тога ја гарантујем станом за све евентуалне материјалне потребе породице Поповић.

Вучераковић Марко
Сераинг 6. 12. 1929. г.

Легација Краљевине Југославије у Бриселу потврђује да је доњи потпис тај Вучераковић Марка

Такса наплаћена: 7, 50 фр. Т. Н.2512/29
По Наредни министра,
Брисел, 10 децембар 1929. Секретар С. В. Б. (потпис
нечитак) и
Вучераковић Марко«.

Дакле, бригадир Марко Вучераковић организовао је пребацивање породице црногорског бригадира Крста Зрнова Поповића, који је у Белгију дошао из Аргентине, преко Француске. Крсто Поповић је стигао у Француску, по напуштању Аргентине, и добио од француских власти 3. марта 1929. године француску личну карту, у којој се наводи његово име и презиме, датум и мјесто његовог рођења, име и ђевојачко презиме мајке и година њеног рођења, његова професија, а у рубрици Nacionalite уписано је рукописом Serbe, Croate i Slovenie, што не говори о његовој етничкој и националној припадности, већ да је држављанин Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На првој страници Carte d indentitete republique Franciase, коју му је издала надлежна француска полицијска перфектура 3. марта 1929, Н.о. 33705, стоји Popovich Krsto de nacionalite: Serbo, Croate, Slovenie.

Из Француске је Крсто Зрнов Поповић прешао током 1929, у Белгију, којој му је крајем 1929. године пребачена породица. Крајем септембра 1929. године Крсто поповић је написао је писмо краљу Александру Карађорђевићу, којему је тражио помиловање и дозволу да му се омогући повратак у Краљевину Југославију. Међутим, на повратак у Југославију чекао је више од двије године, кад му је и допуштен. У писму краљу Александру црногорски бригадир Крсто Поповић је писао ово:
»Његовом Величанству Краљу Срба, Хрвата и Словенаца.

Ваше Величанство

Кад је непријатељ био коначно истјеран и кад је наступио моменат за уједињење Црне Горе с Краљевином Србијом и осталим југословенским покрајинама, у Црној Гори јавиле су се политичке струје, које су Црногорски народ довеле до оружаног сукоба. Ја као официр сам осато неутралан према једној и другој политичкој струји, чим је наступио оружани сукоб остао сам вјеран светињи заклетве положење Врховном Команданту Његовом величанству Краљу Николи и ступио у борбу против оних елемената, које је мој Врховни Командант означио као непријатеље Црне Горе.

Његовом Величанству Краљу Николи мом Врховном Команданту остао сам вјеран до његове смрти.
Смрт блаженопочившег Краља Николе разријешила ме је заклетве а при томе је Црна Гора постала саставини дио Краљевине СХС. те је примила као таква на себе сва права као и обавезе.

Усљед тога покорно молим Ваше Величанство да ме ослободите свих одговорности за вријеме братског рата у Црној Гори од децембра 1918. до смрти блаженопочившег Краља Николе и са тим дате ми слободан повратак у домовину, према којој имам обавеза а и мојих права наслијеђених од Црне Горе, која је постала саставни дио Ваше Краљевине.

Вашем Величанству и домовини бити ћу вјеран као што сам био вјеран Његовом Величанаству Краљу Николи у Црној Гори.
Крсто ПОПОВИЋ, Бригадир бивше црногорске војске.
Белгија 23. септембар 1929.«

Оригинал тог писма налази се у заоставштини Крста Зрнова Поповића, која се чува у породици Стојановић са Цетиња, потомака барјактара црногорског Пера Живкова Стојановића, који је био Крстов саборац деценијама, рањен у Божићњем устанку, био политички затвореник и који је цијелог живота показао вјерност Црној Гори и зеленашком покрету Крста Поповића . До сада је то писмо више пута објављивано од стране више аутора. Објављивање тог писма пратиле су често политичко-пропагандне флоскуле и агитације и манипулације. Разлог због којег је Крсто Поповић написао и послао то писмо био је чисто прагматичне природе: то је био једини начин да исходује помиловање и повратак у земљу, с обзиром да је био прогнаник и да није посједовао документа на основу којих би му било допуштено да се врати у земљу након изгнанства више од једне деценије. И да, поред тога, регулише пензију, коју је потом након неког времена по повратку добио као црногорски официр, али са деградираним чином, због чега је протествовао. Крсту Поповићу је дозвољен повратак у земљу, а кад се вратио наставио је политички онамо ђе је стао, остајући досљедан својим политичким увјерењима. Прилагодио се реалним околностима и ситуацији и објективним факторима који су утицали на начин, врсту и степен његовог политичког ангажмана. Поступао је на начин схватања политике:

ПОЛИТИКА НИЈЕ ВЈЕШТИНА ОНОГ ШТО ХОЋУ, ВЕЋ ЈЕ ПОЛИТИКА ДА ХОЋУ ОНО ШТО МОГУ. А тада је Крсто Поповић хтио само оно што је реално могао, док се околности не промијене. Што је могао да уради: у избору или да остане у емиграцији без шансе да се успјешније бори за своје идеје или да се врати у земљу и да се на попришту бори за своја убјеђења, одлучио се за ово друго, као реалније и прагматичније политички. Није промијенио идеолошко-политичка увјерења и циљеве, већ само средства на који начин ће се борити за њихову реализацију. Заправо, Крсто Поповић је то учинио рационално, из чисте политичке прагматике, реал-политичког утилитарима, јер то је био једини нацин да из емиграције додје у земљу и настави борбу за своје идеје политичким, институционалним, легалним средствима, а не више оружаним путем, који у то вријеме није био сврсисходан и могућ. Учинила је то или слично вецина емигрантских црногорских лидера и истакнутих емиграната, знатно раније, прије Крста и то је разумљиво. Крсто је, елем, могао да бира или да остане у егзилу и да се безууспјесно залазе за своје идеје или да се врати у земљу и да се бори за своја увјерења.

Тешко би се могло рећи да је тиме нешто лоше учинио, поготово кад се узме у обзир чињеница да се повратком у земљу није се одрекао или напустио своју идеологију вец је наставио са патриотским радом. Кад се вратио у земмљу није припадао режиму, већ забрањеној опозиционој Црногорској странци Укључио се у забрањену Црногорску странку (федералисте), након завођења диктатуре краља Александра 6. јануара 1929. Не само Крсто Поповић него и бројни други вођи црногорске емиграције, попут Јована С. Пламенца, генерала Анта Гвозденовића, Петра Пламенца, др Новице Радовића, Милисава Николића, Ђура Јововића, Сава Челебића Душана Вуковића, Пера Вуковића, Живка Никчевића, Вука и Божа Кривокапића, Мила Лековића, Тодора Борозана и других Крстових сабораца-емиграната, морали су поступити на тај или сличан начин да би исходовали помиловање и да би се вратили у земљу и регулисали своја грађанска права.

Двије године након тог писма, Влада Краљевине Југославије, одобрила му је повратак у земљу, рјешењем Министарства унутрашњих дјела, као и Рјешењем Министарства иностраних дјела .

Постоји сачуван факсимил визе Дипломатског представништва Краљевине Југославије из Брисела, која је издата Крсту Поповићу на неограничено вријеме боравка у тој земљи, као и двије гаранције за супругу : Марију, кћерке Савицу и Босиљку, синове Николу и Радована, као и мајку Ћетну, којим се јемчи да су им осигурана средства за пут, смјештај и боравак у Белгији. Ту гаранцију је потписао бригадир црногорске војске и Крстов велики пријатељ Марко Вучераковић 10. децембра 1929. године.

Крсто Поповић је у Белгији добио личну карту као лице које борави на териториији Краљевине Белгије, а коју му је издао комесар полиције с печатом и роком важења и обавезом продужавања. У белгијској личној карти Крста Поповића се регулише његов боравак у Белгији и стоји да му лична карта важи до 21. Јануара 1931. године. Лична карта му је продужавана с печатима и потписима у белгијском полицијском комесаријату 11. III 1931 и 12. III 1931. Број белгијске Carte l indetitete Крста Поповића је 33149. У белгијској личној карти пише да је Крсто Поповић ожењен Маријом Радојевић, да је Нacionalite Yugoslave, да је рођен 14. септембра 1882, да је официр по професији, да му се адреса налази у Сераинг, С/м. (провинција Лијеж). На том документу налази се својеручни потпис Поповић Крста.

Из Белгије се Крсто Поповић концем 1931. године вратио у Краљевину Југославију, послије амнестије коју је добио од краља Александра Карађорђевића. Фамилија Крста Поповића напустила је Белгију 24. Маја 1931. године, како Крсто нотира у својим Забиљешкама (чији се оригинал налази у власништву породице Стојановић на Цетињу). Крсто Поповић биљежи у свом нотесу:

»Код консула Влад. Вукмировића у Лијеж 6. Јуна јер ми је поручиовао, и он је упутио питање о мом повратку. 31. Августа-Вукмировић ми је саопштио да ми је повратак одобрен актом Мин. Ин. Дјела пов. Бр. 15582 од 4. VIII и Мин.Ун. Дјела повј. И бр. 26824 од 30. VII -31.

Упутио сам питање о заосталој плати и мом чину Бригадира. 1. Сеп. Консулу сам говорио да говори министру да се и Вујовићу предложи повратак. 3. септембра Устав нови, а 10. је објављен нови закон о изборима народних посланика. 12. октобра био сам код мин. Пешића у Брисел због мог повратка итд«.
Крсто Поповић у својим Биљешкама наводи да је 1. новембра 1931. у 9 и 30 пошао за Југославију. Из Белгије је преко Француске и Аустрије ушао је у Југославију. Крсто Поповић је добио од генералног Конзулата Краљевине Југославије у Лијежу, 20. Октобра 1931., Н.о 275, ПРОПУСНИЦУ-ПАССАВАНТ с печатом југословенског Конзулата у Лијежу, којом му се допушта одлазак из Белгије. У томе акту југословеснког конзулата у Лијежу (Белгија) наводи се ово: Поповић Крсто, занимање Бригадир, из Цуца, срез Цетиње, Бановина – Зетска, вреди за путовање у Југославију, важи 30 дана. У тој пропусници наводи се и лични опис Крста Поповића: рођен 13. Септембра 1881, Стас: Високи, Лице-овално, Коса: Кестењасте, Очи: Сиве, Уста и Нос: правилни, Бркови: Сечени, Особни знаци: Нема. На тој пропусници налази се својеручни потпис: Поповић Крсто и својеручни потпис конзула. На полеђини те пропуснице, на основу којег је путовао у Југославију налазе се печати Генералног Конзулата у Бриселу, те печат да је аустријски гранични пријелаз пријешао 3. новембра 1931 и да је истог дана био у Јесенице, што потврђује и полицијски печат на тој пропусници. На њеној полеђини, је исписано: »Данас 27. новембра пријавио се овоме начелству, Цетиње 27. Новембра 1931, Срески начелник« (потпис нечитак) и округли печат цетињског среског Начелства. Дакле, Крсто Поповић је стигао је на Цетиње 27. новембра 1931. године.

Након што је пријавио свој долазак среском начелству Цетине, отишао је у родне Цуце. Стално се настанио се у Цуцама, а у Никшићу је купио земљу и саградио кућу у којој је повремено боравио. Послије извјесног времена, након одређених проблема, успио је да регулише пензију коју је примао као официр старе, а већ бивше црногорске војске. Кад му је дозвољено да се врати у Краљевину СХС, политички је био активан као опозиција режиму. Крсто је посједовао, након престанка важења црногорких пасоша и других личних докумената, аргентинску личну карту, коју је добио као становник Аргентине, потом белгијску личну карту као становник Белгије. Имао је и француска документа. У свим тим документима никад се није изјаснио или написао да је Србин по националној или етничкој припадности. У белгијској путној исправи којом му се допушта улазак у Белгију назначено му је да је по националности, која се схватала као државна припадност, да је држављанин државе Срба, Хрвата и Словенаца (јер је тада постојала Краљевине СХС као држава); у белгијској личној карти му је наведено да је држављанин земље-КСХС, а након 1929. године и промјене њеног имена у Краљевину југославију у Крстовим личним документима које су му издавале власти у Белгију пише да је Југословен, односно, држављаним Краљевине Југославије. У француским документима које је посједовао то му исто пише. Подметања и кривотоворења су да се у путним исправама он изјашњавао као етнички и национални Србин. Он се, од момента престанка важења црногорских пасоша, није могао изјашњавати као држављанин Црне Горе (Монтенегро) јер тада Црне Горе није више било. У пасошу Краљевине Црне Горе којег је посједовао док није престао да важи нестанком Црне Горе, послије 1918. године није уписивана етничка и национална припадност, већ држављанство. Крсто Поповић је био држављанин Црне Горе (Монтенегро) и то је било уписано у његовом црногорском пасошу. Дакле, није се у пасошима изјашњавао о националној или етничкој припадности, пошто у пасошима и личним документима те рубрике није било, већ је постојала рубрика која је означавала држављанство, припадност одређеној држави, а не рубрика о етничкој и националној припадности, што је нешто саствим друго.

Кад се крајем 1931. вратио у Краљевину југославију, Крсто Поповић је припадао идејно и фактички опозиционој Црногорској (федералистичкој) странци чији је политички и духовни лидер био у међуратном периоду др Секула Дрљевић. По повратку у земљу пензионисан је и једно вријеме није био значајније политички активан. Међутим, досљедан својим увјерењима и политичкој патриотској борби активирао се као присталица Црногорске (федералистичке) странке. Поводом смрти генерала Анта Гвозденовића, који је умро септембра 1935. године, телеграм саучешћа послао је и Крсто З. Поповић, бивши бригадир (генерал) црногорске војске.

И при крају ове елаборације, ево Вам г. Војине Грубачу, чињенице, и то као на тацни, на изволите, да, ако Ваш интелектуални хабитус то допушта, сазнате, оно о чему или појма немате или намјерно прећуткујете, кад хоћете да пишете о Црној Гори у другом свјетском рату на југословенском простоту (1941-1945). За вас је историја „шведски сто“ (макар се сервирао и у Москви); за мене то није, јер је давно П. Скот записао „чињенице су свете, а увјерења су слободна“. Код Вас су, г. Грубачу, битна априорна увјерења и предрасуде, а не чињенице. И зато сте залутали у историји, пошли путем у непознато, па се, на вакат освијестите, ако још има шансе, да би сте из ћорсокака макар изашли на праву цесту.
Везано за вођу ратних зеленаша Крста Зрнова Поповића важно је, на концу, нагласити.

У својству предсједника ЗАВНО Црне Горе и Боке и ЦАСНО-а, проф. др Нико Миљанић се ангажовао да бројни зеленашки прваци не буду суђени од стране нове власти, побједника у рату. Нарочито се, али безуспјешно залагао за свог кума Петра Пламенца (било је Миљанићу обећано да се Пламенцу неће судити, али су га преварили „другови комунисти“ и Петар Пламенац је 9. маја 1945. године на Цетињу осуђен на 10 година робије, али је нешто касније помилован). Поред тога, др Нико Миљанић ангажовао се да се спасу и бројни други сарадници Крста Поповића, о чему значајне податке можемо наћи у објаваљеној „Аутобиографији“ Божа Љумовића. Др Нико Миљанић послао је члана предсједништва ЦАСНО-а генерал-мајора Сава Челебића (бившег зеленаша и посланика Петровданског сабора 12. јула 1941. године, којега је Крсто Поповић спасио да га Италијани не стријељају када су га били осудили на смрт) са циљем да бригадир Крсто Поповић са својом војском приступи партизанима и НОВОЈ-у, што је Саво Челебић изложио, у присуству др Ника Миљанића и осталих на засиједању предсједништва ЦАСНО-а у Колашину 9. октобра 1944. године. Др Нико Миљанић заложио се, али безуспјешно, да се спаси и Крсто Поповић, тако да се покуша с њим направити споразум да он лично и са својом војском приступи НОБ-у. Крсто Поповић и његови сарадници на то су били вољни и спремни. Међутим, преговоре са Крстом, које је водио генерал-мајор Саво Челебић прекинули други комунистички вођи из Црне Горе. Нарочито Блажо Јовановић и Јован Ћетковић су у том смислу агитацијом на терену били ангажовани. Те преговоре је већинским ставом осудило и руководство ЦАСНО-а на сједницама крајем септембра 1944 и почетком октобра 1944 (нарочито Јован Ћетковић и Блажо Јовановић , али и Божо Љумовић, Вељко Зековић, Андро Мугоша, Владо Лазаревић, који су осудили Крста Поповића „као злочинца са којим се не могу водити никакви преговори“).

На сједници Предсједништва ЦАСНО-а 9. октобра 1944. године у Колашину Саво Челебић је казао да је „од стране Президијума“ одређен да иде у Црну Гору и тамо „политички дјелује“ те наводи да је ишао по селима у Катунској нахији и утврдио је „да Катунска нахија има вољу да приступи народном покрету и да је по његовом мишљењу требало извући Крста Поповића јер је од њега зависило колико ће људи приступити покрету“ („ЦАСНО“, збирка докумената, одабрао и припремио Др Зоран Лакић, ИИ СР Црне Горе, Титоград, 1975, стр. 95-96). Челебић тврди да је по куриру упутио позив Крсту Поповићу да се састану и Поповић је прихватио позив, те су се Крсто Поповић и Саво Челебић састали у Микулићима, ђе је Крсто дошао са 100 Катуњана. У те преговоре нешто доцније укључио се и Михаило Вицковић. Челебић у свом реферату казује да је са Крстом Поповићем „разговарао о задаћама које овај треба да изврши према народном покрету“, тврдећи да Крсту није обећао никакве „олакшице, већ да му је рекао да ће он и сваки лично одговарати пред народним судом за све оно што су урадили противу народног покрета. Истиче да је Крсто пристао да одговара пред народним судом и да ће сву своју војску довести у народно-ослободилачки покрет. Даље истиче да је Крсто послије тога ишао по разним селима ради сакупљања војске“ за НОП. Крсто Поповић тражио је тада од Сава Челебића „објаву за полазак у штаб Приморске групе или ИИИ дивизије“. Челебић реферише да је то радио (политички преговарао са Крстом Поповићем), те да се у том смислу „он држао упутстава која су му дата од стране Маршала Тита“. Челебић наводи да су у вријеме када је преговарао са Поповићем дошли „Блажо Јовановић и Јован Ћетковић који су му рекли да се са Крстом не може преговарати и да је он погријешио што је са њиме уопште преговарао. Након њиховог доласка он је прекинуо сваки контакт са Крстом Поповићем“. У свом излагању генерал-мајор Саво Челебић истакао је „да је Крсто говорио војсци да иде у партизане а да ће он за себе тражити мјесто. Такође истиче да кад не би овако поступио Крсто би пошао у шуму и са њим најмање 500 људи“ („ЦАСНО“, збирка докумената, Титоград, 1975, стр. 96-97). Према записницима ЦАСНО-а, Блажо Јовановић и Јован Ћетковић су отишли у Катунску нахију а Блажо Јовановић на тој сједници истиче и ово: „Чињеница стоји да је Крсто стварно мобилисао војску и да су неки Катуњани причали да је то иста ствар било да је мобилише Крсто, било Саво, само да се иде у НОБ. Он је народу објаснио да Крсто ово не може чинити“. Челебић је одговорио Блажу Јовановићу да је имао за преговоре са Крстом овлашћење „претсједника и Президијума“ а Блажо Јовановић му је одговорио да Саво није имао овлаћење од Президијума „а ако је он то са предсједником одлучио онда би то по његовом мишљењу била цјепачка политика“ (цитирано дјело, стр. 97). Саво Челебић је на том засиједању ЦАСНО-а истакао у свом каснијем излагању „да се не слаже с тим да Крсто нема утицаја на масе“ те додаје „да је Крсто био пристао да пређе на нашу страну, али да је од тога одустао када се о њему почело говорити као о издајнику. Хтио је Крста повести за штаб али није могао“ (цитирано дјело, стр. 99).

Елем, Саво Челебић, који је тврдио да је преговарао по овлашћењу маршала Тита и др Ника Миљанића око преласка Крста Поповића и његове војске у зеленаше, није успио у својој мисији и Крсту Поповићу је политички пресуђено од стране већине у комунистичком вођству, те је Поповић живио скривајући се као одметник двије и по године, све док није од стране комунистичке потјере убијен у ноћи 13/14. марта 1947. године у Бојањем брду у родним Цуцама. Да су којим случајем успјели преговори које је Саво Челебић водио 1944. године са Крстом Поповићем око његовог преласка у партизане, засигурно би на Цетињу одавно била подигнута велика мраморна биста са ликом генерала Крста Зрнова Поповића.
Андрија –Андро Мугоша комуниста, револуционар, учесник НОБ-а, функционер у социјалистичкој ЦГ послије другог свјетског рата, у својим сјећањима (објављеним под називом „Казивања Андрије Мугоше“), поред осталог, говори о припадницима зеленашке војске Крста Поповића, након капитулације Италије, који су у Катунској нахији пришли НОБ-у и НОВОЈ-у. У том смислу Андрија Мугоша казује да је послије капитулације Италије Окружни комитет КП одржао састанак у Љешанској нахији (у Штитарима). Учесници састанка били су: Војо Биљановић, секретар окружног комитета, Никола Поповић (син Крста Поповића), Крсто Попивода, Андрија Мугоша, Лука Вујовић и Дика Мариновић. Након завршеног састанка Никола Крстов Поповћ и Крсто попипода отишли су на Чево. На Чево је отишао и Андрија Мугоша, који казује: „Ми смо остали неколико дана на Чеву. Тада су нам пришли борци већином из војске Крста Поповића. За неколико дана нам је пришло 400 бораца, од којих су неки били комунисти који су се склонили од четника у Крстову војску. Он није хтио да иде са четницима у Четврту офанзиву него је остао у Црној Гори. Код њега је био Коља Раичевић и још неки чланови Партије“ ( Цитирано према: “Казивања Андрије Мугоше”, објављено у: “Матица”, број 53, година XИВ, Цетиње-Подгорица, прољеће, 2013., стр. 476).
Сапиенти сат-господине тавариш, на привременом, а Ви рецице каквом, раду у Москви, велечасни госпару Војине Грубачу, здравствујте, Ви и Ваши шефови би тако рекли.
Ја вам црногорским језиком Велим: у здравље и добра Вам срећа, иако су оценске разлике између нас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: