Zvezdina titula svetskog šampiona ne sme da padne u zaborav, kao ni Vladica Popović

O trenerskoj i igračkoj veličini Vladimira Vladice Popovića, koga će danas porodica i njegova Crvena zvezda ispratiti na večni počinak, sve govore trofeji. Kao fudbaler osvojio je pet titula i tri kupa, o utakmici za svetskog šampiona u Tokiju kao šef struke voljenog kluba sve se zna, ali poseban pečat dali su uspesi na klupama kolumbijskih superligaša. Retko ćete naći takav primer – sa tri različite ekipe (Independijente Santa Fe, Atletiko Nasional, Deportivo Kali) postajao je šampion!

A, kakav je Vladica bio čovek možda i najbolje govori da ga je za zdravlje iz daleke Kolumbije povremeno pitao u telefonskim razgovorima jedna od omiljenih svetskih fudbalskih ličnosti – zbog frizure i majstorstva s loptom. Karlos Valderama poštovao je nekadašnjeg učitelja u Deportivo Kaliju, pozivima ka Beogradu pokazivao je koliko su mu značile igračke i životne lekcije od Popovića.

O Valderminim gestovima pažnje Vladica Popović je govorio u ispostavilo se svom poslednjem intervjuu 2017. godine Tatjani Šajković za Zvezdinu emisiju „Legende Marakane“.

– Svaka zemlja u kojoj sam radio imala je posebnu draž za mene, negde sam bio i po četiri-pet puta. Imao sam izuzetno dobar kontakt sa trenerima i igračima. Eto i Valderama, veliki as, javi se i pita kako sam. Pošalje čestitu kad je neki povod. Južnoamerički dani su mi ostali u lepoj uspomeni. Nije bilo lako naučiti jezik i snaći se, ali pošlo mi je za rukom – govorio je Vladica Popović.

Gajio se nekadašnji Zvezdin kapiten i trener odlikaš prijateljstvo i sa legendarnim Brazilcem Peleom.

– Veliki, svetski as. Igrali smo jednom jedan protiv drugog, ostao mi je u divnoj uspomeni po skromnosti i ponašanju. Posle utakmice smo razgovarali.

U Crvenu zvezdu je stigao kao dečak, imao je svega 15 godina. Tamo ga je dočekao Rajko Mitić, drugovali su do smrti prve Zvezdine zvezde.

– Došao sam 1950. godine u Crvenu zvezdu kao mladić. Počeo sam u pionirima, sreća me je poslužila, išlo je sve redom. Od malena sam voleo klub, a kad sam došao sve mi se dopalo. Imao sam veliku podršku Rajka Mitića i drugih, sa njim sa do poslednjeg dana njegovog života bio prijatelj. Posećivao sam ga, mogao si da naučiš i u starim danima. Preskroman čovek. Kao najmlađi imao sam podršku u timu, probijao se i video šansu da dođem i do reprezentacije.

Želja nije ostala neostvarena, ostavio je trag i u državnom timu.

– Od 1956. do 1965 bio sam u reprezentaciji. Velika je to čast, učestvovao sam na dva Svetska prvenstva i Olimpijskim igrama. Divne uspomene.

Još kao igrač pripremao se da postane trener, završio škole u Nemačkoj gde je bio internacionalac u Štutgartu.

– Lepše je igrati nego biti trener, ali sam se pripremao. Želeo sam da budem trener Zvezde i uspeo sam. Odradio sam posao na korektan način, bio zahvalan upravi na čelu sa Džajom i Cveletom. Zvezda je imala odličan tim, sačuvala ga je u teškom vremenu. Naša titula svetskog šampiona ne sme da padne u zaborav – govorio je Vladica Popović.

I neće. Kao ni Vladica Popović. Igrač. Trener. Čovek.

Sportski žurnal