Znaci vremena i znaci nade – 2016. iz duhovne perspektive

Autor: Vladimir Dimitrijević

Umesto uvoda

Za nas, pravoslavne koji Božić i Novu godinu dočekujemo o po predanjskom bogoslužbenom kalendaru, 2016. još traje, i završiće se u noći između 13. i 14. januara 2017. po građanskom kalendaru, kada se slavi Sveti Vasilije Veliki ili, popularno rečeno, „srbska Nova godina“. Ako smo prošlu godinu „politički“ čitali u prethodnom članku, objavljenom 31. decembra 2016. na Fondu strateške kulture (1), dolazak Roždestva Hristovog pravi je povod da tu istu godinu sagledamo iz duhovnog ugla. Jer, to i jeste ključni ugao. Politika i ekonomija nisu, kako je Marks govorio, „društvena baza“, nego baš obrnuto – oni su „nadgradnja“ na duhovno-religioznom temelju. Sve izvire iz našeg odnosa prema Bogu, ljudima i tvorevini.

Za nas, pravoslavne hrišćane, Hristos je sve i sva: da se Bog nije rodio kao Čovek mi bismo vavek ostali pod vlašću greha, smrti i đavola, i nikad se ne bismo sjedinili s Ocem našim Koji je na nebesima. Zato i pevamo u troparu Božića: “Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš, obasja svetove svetlošću Bogopoznanja“. I zato, jer je Reč Božja naš mir, govorimo sveradosno:“Mir Božji, Hristos Se rodi!“ Suština našeg postojanja na zemlji je spasenje duše, i život u večnosti; na Strašnom sudu će nam se suditi po tome koliko ličimo na Hrista Bogočoveka, a ne po tome kakva nam je politička moć ili kakve smo naučne titule stekli.

A Bogočoveku može da služi svako, od ratara na njivi do državnika. Svako je pozvan da uđe u radost Gospodnju.

No, naravno, ne bez borbe, ne bez duhovne pripreme.

Borba koja se vodi!

Hristos je, od kada je došao u ovaj svet, bio gonjen; jer, đavo, neprijatelj Božji i ljudski, hteo je da Ga ubije čim Se rodio, i zato je Iroda naveo da kolje decu u Vitlejemu i okolini. Pa ipak, ni đavo, ni Irod, ni naslednici Irodovi, od rimskih careva, preko Lenjina do ubica „Islamske države“, nikad nisu mogli da unište Hrista u ljudima Njegovim i Crkvi Njegovoj. Jer, Bogočovek je Onaj Koji ima svaku vlast na nebu i na zemlji, a Njegovi neprijatelji su utvare koje se jave i nestanu pod svetlošću Sunca Pravde.

I danas se vodi velika borba: misli li neko da je Hilari Klinton slučajno satanistkinja, koja je učestvovala u izopačenim žrtvenim obredima, verujući da će joj oni političku moć? Ili da podrška krvavih globalista Islamskoj državi ima važniju osnovu od rata protiv Hrista (nafta je tu sporedna, naravno)? Ili je neko toliko naivan da veruje da bankarski vampiri žele samo što više novca, ali ne i vlast nad ljudskim dušama?

Pravoslavnima je, odavno, sve jasno. Oni znaju da istorija ide ka potonjim vremenima. Zbog umnoženog bezakonja, nemorala i mržnje, zbog zaborava Boga i ljubavi prema bližnjem, zbog gaženja zaveta sa Hristom i potpunog preovladavanja telesnog nad duhovnim, čovečanstvo, čiji je smisao postojanja u opredeljenju za večni život u blagodati Carstva Svete Trojice, ući će u poslednju fazu svog zemnog bitija. Bog, videći da ljudi odbijaju zajednicu s Njim, dopustiće svom neprijatelju, satani, da privremeno trijumfuje u istoriji, i da učini s bezbožnim ljudima ono što je učinio sa gedeonskim svinjama, kada ih je naterao da se bace sa brega u jezero. U ovom samoubilačkom dobu čovečanstva, doći će do velikih kriza i potresa u prirodi i društvu, da bi na kraju došlo do svetskog rata u kome će, kako kaže Apokalipsa Jovanaova (Otkr. 9, 18) poginuti „TREĆINA LJUDI”. Ostatak Adamovih potomaka neće se pokajati (9, 20-21), pa će onda doći antihrist, poslednji lažni mesija u zlu ujedinjenog čovečanstva. Vlast antihrista će biti tolika i takva da će mu se ljudi klanjati kao bogu, i da niko neće moći ni kupiti, ni prodati, osim ko ima njegov žig na desnoj ruci ili na čelu. Ovo poslednje totalitarno društvo, kome su drevni Rim, komunizam i nacizam, bili samo praslike, surovo će goniti hrišćane.

Ali, i ovo je veoma važno: pravoslavno shvatanje apokaliptičnih događaja nije fatalističko. Dok god se vodi borba za srca ljudska između Boga i satane, ništa nije gotovo. I 2016. je dokaz da je tako.

Znak vremena: Pokušaj ukidanja gotovine

Pošto sam malopre istakao da je duhovnost temelj svega, pokušaću da dam jedan primer pravoslavne analize događaja koji, na prvi pogled, nemaju veze s duhovnošću, ali suštinski imaju. Evo kako se, recimo, baš na taj prvi pogled, čisto ekonomska zbivanja, suštinski tiču našeg spasenja i mesta u večnosti.

Znamo šta piše u 17. i 18. stihu 13. glave Otkrovenja Jovanovog o žigu antihrista: Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ako ima žig, ili ime zvijeri, ili broj imena njezina; Ovdje je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zvijeri: jer je broj čovjekov i broj njezin šest stotina i šezdeset i šest.Dakle, u doba antihrista, gotovog novca neće biti. Biće tu samo nekakav žig, kao simbol ropskog potčinjavanja zveri. Može li onda pravoslavni hrišćanin da bude ravnodušan prema savremenim procesima ukidanja gotovine pod izgovorom borbe protiv korupcije ili terorizma?

Srbski psihoterapeut i slobodni mislilac, Zoran Milivojević, sredinom jula 2016, u intervjuu za „Nedeljnik“, istakao je šta zaista znači ukidanje gotovine:“Prestanak štampanja novčanice od 500 evra korak je ka bezgotovinskom društvu. I u našim novinama smo mogli da pročitamo da je to novčanica koju pošten svet nikada nije imao u rukama, a koju, navodno, zovu „binladenka“ jer je koriste teroristi. Tu vidimo dve strategije koje se koriste. Jedna je demonizacija gotovine, a druga je otežavanje korišćenja gotovine. Da bismo razumeli opasnosti i rizike koje bi bezgotovinsko društvo donelo kako pojedincu, tako i zajednici, moramo da razumemo funkciju gotovog novca u savremenom društvu. Najkraće rečeno, gotovi novac omogućuje anonimnost transakcija, a samim tim i slobodu građanina da svoj novac troši onako kako želi, u privatnosti koja je osnovno ljudsko pravo i temelj ljudske slobode. Ukidanjem gotovine nastalo bi društvo potpunog nadzora i kontrole nad svim transakcijama. Ne samo da bi bila ukinuta gotovina već bi bila ukinuta i privatnost, a samim tim i sloboda pojedinca. Tada bi država imala potpuni uvid u sve, ali baš sve transakcije pojedinca, tako da bi ona praktično o njemu znala sve. On bi znao da je nadziran, i tome bi prilagodio svoje ponašanje. Tako bi ukidanjem gotovine nastala policijska država potpunog nadzora, pune kontrole privatnosti, što je u teoriji opisano kao totalitarno društvo. I upravo je ta želja države ono što plaši i što je najveća opasnost koja je pred nama u narednih pet-šest godina. Dakle, to je nešto što je pred vratima, ili tačnije – što je već ušlo u predsoblje, a malo je ljudi koji razumeju o čemu je reč i koliko su naše slobode i privatnost time ugroženi. Korist države od ukidanja gotovine je potpuna kontrola. To je ono što plaši. Tajnost uloga ni sada praktično ne postoji, jer su banke stavljene u službu kontrole. U Americi su banke dužne da prijave „sumnjivu transakciju“ kada neko podiže ili ulaže gotovinu u iznosu od 10.000 dolara. Ali u praksi banke prijavljuju iznose i od 5.000 dolara. Država bi imala potpuni uvid u sve tokove novca, i samim tim bi imala kompletni uvid, nadzor i kontrolu nad svim.

Na primer, pogledaju šta ste i gde ste sve plaćali u zadnjih mesec dana i mogu da znaju sve o vama od vaših političkih stavova, lekova koje koristite, pa do najsitnijih tajni. A sa tim podacima je moguće svašta uraditi, potpuno manipulisati ljudima. Ali najveći problem, po mom mišljenju, jeste da će čovek u bezgotovinskom društvu znati da je nadziran, tako da će postati veoma poslušan kako ne bi privukao pažnju države na sebe.U takvom društvu potpune kontrole ljudi poput Asanža ili Snoudena ne bi bili mogući. Dovoljno je da vam država konfiskuje ili suspenduje račune, bilo preventivno, bilo kao kaznu, i vi postajete „hodajući mrtvac“ bez sredstava za život.Već sada u SAD policija ima tehnologiju kojom konfiskuje račune neke osobe pre nego što je ona osuđena, samo zato što je osumnjičena.Pored toga, država može da vam ograniči šta možete da plaćate svojim novcem, a šta ne možete. To je sledeći korak u kontroli trošenja novca – ne samo da država zna sve o tome na šta trošite novac već vam ona i određuje na šta smete, a na šta ne smete da ga trošite, šta je ono što ne smete da platite“.(2)

Evropska Unija je već krenula u tom pravcu: recimo, u Danskoj se već ozbiljno ide na ukidanje gotovine, o čemu izvrsno piše Valentin Katasonov (3).

Dakle, sve se tiče našeg spasenja: ekonomija i eshatologija nisu tako daleko. A sada, da pređemo na događaje iz religiozno – političke sfere.

Susret patrijarha Kirila i pape Franje na Kubi

Februara 2016, na Sveta Tri Jerarha, na Kubi su se sreli, po prvi put u istoriji, papa rimski i patrijarh moskovski. Ovaj susret je izazvao mnoge kontroverze, zbog kojih je bilo vrlo važno sačuvati trezvenost. Duhovni sin Svetog Justina Ćelijskog, pravoslavni francuski agiograf i pisac, Bernar Le Karo, dao je najbolju definiciju ovog susreta: „Krenimo redom: 1) Najvažniji je da nije bila zajednička molitva, što je potvrdio sasvim nedavno Odeljenje za spoljašnje odnose Ruske Pravoslavne Crkve: “Patrijarh i papa nisu učestvovali u bilo kakvim zajedničkim liturgijskim činovima i nisu uznosili zajedničke molitve, zbog čega su pozivanja na nadopustivost zajedničkih molitava s jereticima u datom slučaju sasvim neumesna“. 2) Očigledno je da su ”politički” stavovi ”zajedničke izjave” manje više sastavljeni od strane RPC, dok su ”crkveni” sastavljeni od strane Vatikana. To je potvrdio unijatski kijevski arhiepiskop; zbog toga ima mnogo spornih tačaka u izjavi, što pokazuje da je ovaj tekst zasnovan na kompromisu. Na primer: ”Mi baštinimo zajedničko duhovno Predanje prvog hiljadugodišta istorije hrišćanstva” (samo su pravoslavci do sada čuvali ovo predanje, a ne papisti !) I još: “Razdeljeni smo i zbog razlika, nasleđenih od naših prethodnika, u shvatanju i tumačenju naše vere u Boga”. Tačnije rečeno: mi nismo razdeljeni zbog naših pravoslavnih prethodnika, nego zbog prethodnika pape Franje. I tako dalje…3) Patrijarh Kiril je negde izjavio da je sadržaj razgovora bio zbližavanje Rusije i zapadnog sveta na političkom planu. I ja lično mislim da ovaj postupak ima za cilj da pomogne ruskoj vlasti da izađe iz izolacije. Uprkos simpatijama koje imamo prema sadašnjoj ruskoj vlasti, smatram da diplomatija i politika nisu posao Crkve. U svim teškim situacijama u kojima se nalaze naša pravoslavna braća, na Bliskom Istoku, Ukrajini i Kosovu, rešenje ne dolazi od diplomatije, već od Gospoda našeg Isusa Hrista. ”Silni ovog sveta” se ne brinu mnogo o moralnim principima, kao što je uostalom izjavio Soroš: “Države nemaju principe, već interese.“ Ti interesi se ne podudaraju sa našima, koji su spasenje roda ljudskoga od greha, smrti i đavola. /…/

Na žalost, iz istorije se može zaključiti da ne treba ništa da očekujemo od Zapada. Kada je Carigrad u sedmom veku bio u velikoj opasnosti, vernici su se obratili za pomoć Bogorodici, da spase prestonicu Imperije, i Ona ih je spasla. Kada su se, naprotiv, u petnaestom veku obratili papi za pomoć, onda su je izgubili, i Carigrad je pao pod vlast Turaka. Što se tiče susreta u Havani, to nije prvi, ni poslednji put kad se crkveni velikodostojnici bave politikom sa katastrofalnim rezultatima. Prepodobni Justin je napisao (još 1923. godine!): «Vreme je, dvanaesti je čas da pojedini naši crkveni predstavnici prestanu biti iskljuvo sluge… politike, svejedno koje i čije, i postanu prvosveštenici i sveštenici Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve”.

Očigledno je da je opozicija u ruskom narodu ogromna. To pokazuje poslednje «razjašnjenje“ mitropolita Ilariona Volokolamskog, čelnika Odeljenja za spoljašnje odnose RPC, i drugih. U Moldaviji, trinaest sveštenika su prestali da pominju patrijarha Kirila. Ipak, lično mislim da to nije pravilan stav, dok patrijarh nije stupio u opštenje sa jereticima. Setimo se da je mitropolit Antonije (Hrapovicki), prvi poglavar Ruske Zagranične Crkve, 1927. godine je napisao svetogorskom jeromonahu Ilarionu, koji se odvojio od carigradskog patrijarha Vasilija zbog novog kalendara: ”Pominjite patrijarha Vasilija, a sami nastavite da služite po starom kalendaru. Petnaesto pravilo Dvokratnog sabora dozvoljava odvajanje od nekog ko je saborno osuđen za otvorenu jeres, a do tada je moguće samo ne izvršavati njegove nezakonite zahteve, ali molitveno se od njega odvajati…ne možete“.

Kao zaključak, a to je i stav izvesnog broja klirika u Rusiji, možemo da smatramo da to je bio lični postupak patrijarha Kirila, koji ne vezuje RPC s obzirom da patrijarh nije tražio odobrenje od Arhijerejskog Sabora RPC, ni Sinoda za ”susret”. U samoj stvari, to je i narušavanje 34. apostolskog pravila (”Ali ni onaj – prvi episkop – neka ne čini ništa bez znanja sviju – ostalih episkopa”).“(4)

Dakle, trezven stav je bio neophodan: kritički se odnositi prema svakom elementu ideologije ekumenizma iskazanom prilikom susreta na Kubi, ali čuvati crkveno jedinstvo pravoslavne vere.

Požari na Pashu

Vaskrs 2016. bio je oznamenovan požarima u četiri pravoslavne crkve, u Severnoj Americi, Australiji i Evropi: srpskoj crkvi u Njujorku, makedonskoj crkvi u Sidneju, grčkoj crkvi u Melburnu i konaku Valaamskog manastira na severu Rusije. Saborna crkva Svetog Save u Njujorku u potpunosti je izgorela, Crkva Hristovog Vaskrsenja u Sidneju je takođe u celosti spaljena, Crkva Svetog Blagoveštenja u Melburnu je veoma oštećena, a požar je osamsto kvadratnih metara konaka Valaamskog manastira.

Pravoslavni publicista Ognjen Vojvodić je o tome pisao: “Trećeg maja za `Njujork dejli njuz` komesar vatrogasne službe Danijel Nigro je izjavio da su požar u kome je izgorela Saborna crkva Svetog Save u Njujorku izazvale neugašene svijeće, koje su tinjale a čuvar ih je stavio u kutiju. Poznato je i medijsko manipulaisanje evroameričih medija u prikrivanju uzroka ratova i nesreća koje kreira evroatlanska alijansa; ali koji u svojoj planetarnoj antisrpskoj i antipravoslavnoj kampanji još nisu prevazišli jugoslovenski agitprop u prikrivanju stogodišnjeg stradanja Srba u dvadesetom vijeku, po vjerskoj i nacionalnoj osnovi./…/ Napadom na strateška središta pravoslavne dijaspore i misije u svijetu, podmetanjem požara u pravoslavne hramove na dan pravoslavnog vaskrsa, `sveta alijansa` je nastavila na sebi svojstven spektakularni način sprovođenje strategije planetarnog progona pravoslavlja. Strategije usmjerene prema pravoslavnoj Rusiji kao najbrojnijem pravoslavnom narodu, i vojnoj moći koja ugrožava uspostavljanje jednopolarnog vojnog i vjerskog `evroatlanskog svijeta`. Naime, sprovođenje planetarnog progona pravoslavlja koje uvijek programski počinje progonom pravoslavnih Srba i Grka na Balkanu, a sada vidimo i spaljivanjem pravoslavnih hramova srpske i grčke dijaspore; ali i makedonske, koja nije opravdala očekivanja `svete alijanse` u antipravoslavnom aranžmanu.“

Naravno, opravdanja su, kako videsmo, odmah nađena: hram Svetog Save se zapalio zbog „neugašenih sveća“, itd. Ko u to veruje, neka veruje. Ipak, očito je da je ovo bila Božja opomena da je u toku rat protiv Crkve od Istoka. Naravno, za one koji imaju oči da vide i uši da čuju.

Putin na Svetoj Gori

A 28. maja Putin je bio na Svetoj Gori, skupa s patrijarhom Kirilom. Poseta šefa ruske države organizovana je povodom proslave hiljadugodišnjeg prisustva ruskog monaštva na Atosu, pa je Vladimir Vladimirovič upriličio susret sa monasima Svetog Pantelejmona, drevne ruske svetinje. U Kareji, administrativnom centru Atona zajedno s protoepistatom Svete Gore, ocem Pavlom, i bratijom, šef ruske države je prisustvovao molebanu u hramu Uspenja Presvete Bogorodice, a po njegovom završetku se obratio prisutnima pozdravnim govorom. Ruski predsednik se takođe sreo sa članovima Svetog kinota.

Susretu je takođe prisustvovao grčki predsednik Prokopis Pavlopulos.

Putin je rekao: “Drago mi je da sam opet u poseti Svetoj Gori Atonskoj. U pravoslavnoj tradiciji ona se, kao što je poznato, smatra udelom Presvete Bogorodice, zato svako, ko stupa na tu molitvom prožetu zemlju, bezuslovno ima posebna osećanja./…/Ovde se već više od hiljadu godina brižljivo čuvaju u umnožavaju duhovna predanja i naše zajedničke vrednosti. Apsolutno sam saglasan da je izuzetna uloga Atosa danas, kada pravoslavlje u Rusiji i drugim državama, jača. Pravoslavlje jača, pomaže velikom broju ljudi da nađu unutarnji oslonac, a među tim ljudima su i oni koji žive u našoj zemlji, Rusiji./…/ Vekovima su pravoslavni iz naše zemlje na Atosu crpli duhovne snage i znanja. Sada, kada obnavljamo vrednosti patriotizma, istorijsko sećanje, tradicionalnu kulturu, računamo na jačanje naših veza sa Svetom Gorom. Utešno je što svake godine sve više poklonika iz Rusije ( preko 11 hiljada godišnje ) posećuju ovo mesto. Hteo bih da vam zahvalim za gostoljublju i dobronamernosti s kojom se naši poklonici ovde susreću.

Važno svedočanstvo sve snažnijih veza Rusije i Atosa su atonske svetinje koje se u našu zemlju donose radi poklonenja. Među njima su – Pojas Presvete Bogorodice iz manastira Vatopeda i desnica Svetog Georgija Pobednosca iz manastira Ksenofonta. Poklonile su im se stotine hiljada pravoslavnih iz Rusije. Za to vam naročito blagodarim. Nadamo se da će ova uzvišena i plemenita misija svetogorskih manastira biti nastavljena.“

Zatim je Putin naglasio bratske veze između Rusije i Grčke:“Tokom stoleća, zajednička vera i uzajamna simpatija ujedinjavaju narode naših zemalja i, kako je već rečeno, pomažu našim narodima da nadiđu teškoće i da pobede. To se pokazalo i za vreme oslobodilačkog pokreta na Balkanu, i u mnogim drugim etapama svetske istorije. Ta duboka osećanja u potpunosti su nasledila sadašnja pokolenja naših građana. Uveren sam da će veze Rusije sa Svetom Gorom Atonskom i Grčkom u celini samo jačati, a da će duhovno srodstvo i poverenje određivati karakter naših tradicionalno bliskih prijateljskih odnosa. Hristos Voskrese!“ (6, 297-301). Svetogorci su Putina dočekali srdačno i sa molitvenom nadom da će Rusija, Treći Rim, odoleti najnovijim nasrtajima Četvrtog Rajha Zapada. Uostalom, to je nada za pravoslavne širom sveta.

Anatolij Stepanov, urednik „Ruske narodne linije“, smatra da je ova godina donela još jedan važan događaj: iako se odavno zna da je predsednik Rusije pravoslavni vernik, on se prvi put ove godine, 11. jula, na Valaamu, na dan Svetih Sergija i Germana Valaamskih, pred kamerama pričestio skupa sa vernim narodom, prethodno se ispovedivši. Ovo je, po Stepanovu, bila jasna poruka i eliti i običnim ruskim ljudima. Da se zna koji su životni ideali Vladimira Vladimiroviča.

Skup na Kritu: Sredina juna 2016.

Skup na Kritu pripreman je još od 1923. godine, kada je carigradski patrijarh – mason Meletije Metaksakis napravio „Svepravoslavni kongres“ čiji je cilj bio reforma pravoslavne vere i etosa: od skraćenja i ukidanja pojedinih postova do uvođenja ženjenog episkopata. Jedino što mu je pošlo za rukom bilo je uvođenje gregorijanskog kalendara u Konstantinopolju i Grčkoj, što je dovelo do teškog, još i danas nezalečenog, starokalendarskog raskola. Slične reformističke tendencije pokazao je i svepravoslavni skup na Rodosu, početkom šezdesetih godina 20. veka, čije je teme i motive oštro kritikovao Sveti Justin Ćelijski.

Na kraju, između Pomesnih Crkava je postignut dogovor da se Svepravoslavni sabor održi 2015. godine u crkvi Svete Sofije u Istambulu, ali je isti pomeren na Krit i odložen do juna 2016. zbog incidenta sa turskim obaranjem ruskog aviona iznad Sirije. Posle upoznavanja sa sadržajem dokumenata za budući skup, koji su nastali pod snažnim uticajem ideologije ekumenizma kao religioznog globalizma naših dana, čuli su se oštri kritički glasovi u najvećem broju Pravoslavnih Crkava, što je dovelo do neodlaska Gruzijske, Bugarske, Antiohijske i Ruske Crkve na Krit. Šta se tačno dešavalo, izložio je patrijarh Kiril u svom obraćanju sveštenstvu, monaštvu i mirjanima Moskovske eparhije 22. decembra 2016: “Postojao je spor o prekidu komunikacije među dvema drevnim Patrijaršijama (Antiohijskom i Jerusalimskom, nap. aut.), problem su predstavljali i razni nedostaci u projektima Sabornih dokumenata, a postojale su i organizacione poteškoće. Ti problemi nisu pravovremeno rešeni, ali ne usled naše krivice. Mi smo više puta ukazivali na neefikasnost pripremnog procesa za Sabor. Kao što je svima poznato: Bugarska, Gruzinska i Antiohijska Crkva odustale su od učešća u Saboru i pozvale da se isti odloži (na početku se tom pozivu pridružila i Srpska Crkva). Sve odluke na Saboru morale su biti donete kroz konsenzus svih Pomesnih Crkava, a to je očigledno bilo nemoguće pod datim okolnostima. Zbog toga je učešće Ruske Crkve u Saboru bilo necelishodno. Uprkos tome, od 18. do 26. juna na Kritu je održan Sabor, na kom su prisustvovali predstavnici deset Pomesnih Crkava. Uzimajući u obzir da taj Sabor ne predstavlja jednoglasan stav svih svetih Božijih Crkava, on ne može biti priznat Svepravoslavnim, a ni njegove odluke ne mogu biti obavezujuće za sve Pravoslavne Crkve.“(8)

I Gruzijska Crkva je iznela svoj stav: “Pošto u radu Kritskog sabora nisu učestvovali predstavnici četiri pomesne Pravoslavne Crkve, one ne može da bude priznat kao opšti, svepravoslavni sabor;

Za vreme pripreme i sprovođenja Kritskog sabora narušen je princip konsenzusa, koje su ustanovile i priznale Pravoslavne Crkve, a koji je podrazumevao opštu saglasnost prilikom razmatranja problema, kao i jednodušno usvajanje rešenja. Zbog toga se odluke Kritskog sabora ne mogu smatrati obaveznima za Gruzijsku Pravoslavnu Crkvu.

U dokumentima koje je Kritski sabor usvojio suštinski nisu prihvaćene utemeljene primedbe koje su dale Crkve. Zato je neophodna njihova dalja prerada i ispravljanje. Ali, u izvesnim slučajevima, nije isključeno ni pisanje novih dokumenata.“

Sveti sinod Bugarske Crkve je izrekao samu srž kritike na račun skupa na Kritu, analizirajući usvojeni dokument o odnosu prema inoslavnima: “Tvrdnja izrečena u tački 12 da je „zajednički cilj prilikom vođenja teoloških dijaloga konačno vaspostavljanje jedinstva u pravoj veri i ljubavi“ previše je uprošćena i ne iscrpljuje sve dimenzije ovog procesa. Jedinstvo podrazumeva jednoverje, jedinomislije i jedinodelovanje u skladu sa svim dogmatskim definicijama i crkvenim pravilima, koja doneše Vaseljenski Sabori, kao i u odnosu na liturgijsko predanje i svetotajinski život u Duhu Svetome. Put ka dostizanju takvog jedinstva nalazi se kroz pokajanje, ispovedanje pravoslavne vere i Krštenje./…/U tekstu, tačka 22, očevidno se izvodi pretpostavka o nepogrešivosti sabora održanog na Kritu, i nudi se nekritički odnos prema njemu, jer se u datoj tački tvrdi da se „očuvanje istinite pravoslavne vere garantuje samo saborskim sistemom, koja je od najstarijih dana najkompetentniji i najverodostojniji kriterijum Crkve u pitanjima vere i kanonskog poretka“. Ali moguće je ukazati na čitave periode crkvene istorije koji pokazuju da je konačni kriterijum za ono što su doneli Vaseljenski Sabori uvek budna dogmatska savest cele pravoslavne punote. Sistem Vaseljenskih i Svepravoslavnih Sabora ne može automatski ili mehanički da obezbedi pravilnost vere koju ispovedaju pravoslavni hrišćani.“

I u drugim pomesnim Crkvama, koje su prisustvovale skupu na Kritu, bilo je snažnih glasova otpora, poput velikih svedoka i ispovednika vere kakvi su u Grčkoj Crkvi mitropolit navpaktoski Jerotej ili mitropolit pirejski Serafim. Carigradski patrijarh Vartolomej je čak od poglavara Grčke Crkve, Jeronima, tražio da ovakve episkope, koji se bune protiv kritskih odluka, najstrože kazni, što, ovaj, naravno, nije učinio.

Važno je istaći da su Crkve koje nisu učestovovale na skupu na Kritu ustvrdile da njihov neodlazak ne znači bilo kakav prekid zajednice sa ostalim Pomesnim Crkvama.

Pitanja iz Jerusalima

Jerusalim je centralni grad sveta – svetinja za hrišćane, judaiste i muhamedance. To je grad Golgote i Vaskrsenja za sledbenike Hristove; to je grad Solomonovog hrama i žuđenog mesijanskog carstva za judaiste; to je muslimanski Al Kuds, odakle se, po legendi, Muhamed na svom konju Buraku uzneo u dženet. Zato nije nimalo slučajno da se Jerusalim skoro svake godine pročuje po nekom religiozno-političkom događaju. Tako je bilo i 2016. godine.

Grob Gospodnji

Već decenijama, kamere bez zazora ulaze u oltare pravoslavnih hramova. I ljudi, malo po malo, gube osećaj za svetinju. Ruski sveštenik Timotej Seljski o tome je pisao:“Najvažnija sveštenodejstva Crkve se ne nazivaju slučajno Tajnama. Govorimo, prilazeći Svetom Putiru: „Neću reći Tajnu neprijateljima Tvojim“. Naravno, bogosluženje je u izvesnoj meri okrenuto i onima spolja, čak i više od toga – pomaže im da nađu put do Crkve. A radi toga je i oltar, i simvolika sveštenosluženja, radi toga je i poseban, ne razgovorni jezik bogosluženja, radi toga je i udaljavanje oglašenih sa Liturgije, da bitajne vere time bile prekrivene kao nekom odeždom. I slično tome kao što odeća raznih stepena slobode uvek na izvestan način svedoči o čednosti onoga ko je nosi, tako je i u Crkvi – usmerenost ka potpunoj otvorenosti i dostupnosti svega svima među kojima su i oni koji nisu stupili u veridbeni savez sa Hristom i Pravoslavljem, već otvorena duhovna bestidnost. Kako onda nazvati „prenošenje“ Liturgije na televiziji, naročitokada TV-kamere šaraju po Svetom Prestolu? To nije ništa drugo do duhovni striptiz. Nije svim pravoslavnim hrišćanima korisno da do tančina znaju sve načine sveštenosluženja – to je opasno za dušu koja nije utvrđena u veri, koja na taj način rizikuje gubitak samih početaka pobožnog strahopoštovanja. Ali, kada se cela Liturgija iz oltara prenosi preko televizije milionima neverujućih zazjavala – to je onda već nešto stravično, to je svojevrsna izdaja.“(12)

To gubljenje strahopoštovanja dovelo je ove, 2016. godine, do neposrednog upada „neverujućih zazjavala“ u sveti prostor Groba Gospodnjeg u Jerusalimu. O tome je „Sputnjik“ pisao:“Umesto molitvi, na Hristovom grobu čuju se komande arheologa Fredrika Hiberta iz Nacionalnog geografskog društva. Ljudi u šlemovima podižu mramornu ploču na Hristovom grobu kao da se radi o najobičnijem građevinskom objektu, a više kamera sve to snima. Odmah se čula reč: „Senzacija!“, i svet je zamro: unutra je pronađena velika količina kamenja! Veća senzacija je sav taj karambol oko Hristovog groba./…/U ruskoj stručnoj javnosti sa skepsom prate radove u Jerusalimu. Za neke arheologe to je samo eho veoma popularnog pravca u arheologiji o istraživanju mitova, poput „Da Vinčijevog koda“ i tome slično. /…/ Ono što je sigurno je da nakon restauracije grob neće biti isti. Ploča je već prebačena u Atinu na istraživanje, a i kamenje će verovatno biti pomerano. Ako se setimo koliko često se na arheološkim nalazištima kradu artefakti, možemo očekivati da će se neki komadići uskoro naći na nekim od za javnost zatvorenih aukcija u Londonu ili Njujorku. Niko ne spori da je drevnom hramu potrebna rekonstrukcija. Međutim, ploča koja je pokrivala grob Isusa Hrista je u dobrom stanju, bez obzira na starost od 500 godina. Ona od 1555. godine, kad je postavljena, nijednom nije bila skinuta. Ostalo je predanje da se na ploči pojavila pukotina kada su muslimani hteli da je uzmu i njome ukrase džamiju. To ih je nateralo da se zamisle i ostave je na njenom mestu. Međutim, da je izvršena rekonstrukcija samo Kuvuklije (Kapela iznad Groba Gospodnjeg) to ne bi privuklo toliko pažnje javnosti koliko otvaranje samog Groba Gospodnjeg. Sve je pretvoreno u rijaliti: već je saopšteno da će od snimaka radova biti montiran dokumentarni film. Rejting filma će biti ogroman, jer se reklama vodi od prvog dana istraživanja. Znači, neko će na tome baš zaraditi. Interesantno je da su za projekat rekonstrukcije i istraživanja najviše novca dali jordanski kralj Abdulah II i dizajnerka Mika Ertegun, udovica Ahmeta Erteguna, osnivača kompanije „Atlantik rekords“, poreklom iz Turske. Kako bi se jordanski kralj osećao da arheolozi sa svojim televizijskim kamerama pokušaju da rekonstruišu muslimansku Kabu? Čitav muslimanski svet bi se digao na noge protiv toga, i bio bi, svakako, u pravu.“(13)

Patrijarh Teofilo je dao nekoliko izjava koje je trebalo da umire pravoslavnu svetsku javnost, ali kamere i muslimanske priloge za rekonstrukciju groba Gospodnjeg nije objašnjavao.

Treći hram

Već godinama, u Izraelu postoje grupe koje traže rušenje džamije Al Aksa da bi na njenom mestu bio podignut Solomonov hram. Izraelska država pokušava da vodi uravnoteženu politiku sprečavajući ekstremiste da učine radikalne korake, jer rušenje Al Akse bi vodilo u rat čitavog islama protiv Izraela, ali…Tako je početkom novembra 2014, ministar u Vladi Benjamina Netanjahua, Uri Izrael, ustvrdio je na radiju „Kol Berama“, koji drži ekstremistički pokret Šas, da Al Aksa mora biti premeštena jer na njenom mestu treba izgraditi Treći hram. Sam Netanjahu je demantovao da će država učiniti bilo šta protiv Al Aksa džamije.

Godine 2016, judejski Sinedrion, koji je devet godina pre toga obnovio svoj rad posle petnaest vekova „pauze“, izabrao je u Izraelu prvosveštenika, a takođe se obratio Putinu i Trampu pozivajući ih da skupa grade Treći jevrejski hram. Neka vrsta mesijanske groznice zahvatila je mnoge ispovednike religioznog judaizma. Učinjeni su i koraci u vaspostavljanju hramovnog bogosluženja. Obnovljeni Sinedrion izabrao je rabina Baruha Kahana za prvosveštenika (Koen Gadol). Taj izbor bio je sproveden kao „mera budnosti“ za praznovanje Jom Kipura. Jer ako se politička situacija promeni, smatrali su rabini, i Jevrejima bude dat pristup Hramovnoj gori, onda će, prema zahtevima Tore, prvosveštenik morati da prinosi žrtve. Rabin Kahane je uveren da bi u tom slučaju hramovna bogosluženja mogla početi za manje od nedelju dana.

Rabin Hile Vajs – predstavnik Sinedriona u nastajanju – objasnio je u intervjuu za Breaking Israel News, zbog čega je bilo neophodno izabrati prvosveštenika – uzimajući u obzir činjenicu da hrama još uvek nema. „Nama ne treba čudo – tipa hrama koji iznenada silazi sa neba na Hramovnu goru, – radi dokazivanja opravdanosti takve odluke, – rekao je on. Jedina stvar koja danas sprečava vršenje hramovnih bogosluženja jeste politička situacija. Ako se politička situacija odjednom promeni – što je sasvim moguće, – moraćemo da odmah vršimo hramovna bogosluženja. Zbog toga, nama je potreban kandidat spreman za ulogu prvosveštenika, posebno sada kada imamo spiskove „kohanim“, spremnih za služenje u hramu“.(14)

Da je stvar ozbiljna, pokazale su i reakcije turskog predsednika Erdogana. On je 23. novembra 2016, izgovorio oštre reči na račun Izraela i uputio poziv svim muslimanima sveta da zaštite džamiju Al Aksa u Jerusalimu. Erdogan je bio ogorčen pretnjama upućenim Al Aksi, i pozvao je svet da podrži Palestince u borbi za nezavisnost i spreči izgradnju Trećeg hrama, koju ne mogu zaustaviti arapski dečaci samo sa kamenicama u rukama. Dva dana pre toga, 21. novembra, u intervjuu za drugi program izraelske televizije, Erdogan je optužio Izrael da hoće da stavi pod kontrolu džamiju Al Aksa. Naglasio je da Izraelu neće biti dopušteno da pod izgovorom geoloških ili arheoloških ispitivanja oduzima sveta mesta bitna za sve tri monoteističke religije. On je tražio uspostavljanje palestinske države i osudio izraelski zakon koji ograničava stepen glasnosti mujezina koji sa minareta pozivaju muslimane na molitvu u Jerusalimu.

Borba za hrišćane na Bliskom Istoku

Godina 2016. bila je i godina borbe za hrišćane na Bliskom Istoku. Početkom 20. veka, hrišćana raznih konfesija na ovom prostoru bilo oko 20%. Sada ih ima oko 5%, i sve ih je manje.

Pod izgovorom „demokratizacije Bliskog Istoka“, američka Imperija i njeni saveznici i sateliti iz Evrope krenuli su, decembra 2010. godine u Tunisu, da prave tzv. „arapsko proleće“, koje je svuda dovelo do krvavih sukoba i trijumfa islamskih fundamentalista i terorista, a samim tim i do najvećeg mogućeg progona hrišćana. Trebalo je srušiti sekularne, pa i socijalističke islamske režime, i dati vlast ostrvljenim krvolocima iz Muslimanskog bratstva ili Al Kaide, da bi na kraju sve okončalo „Islamskom državom“. Kako kaže istoričar Aleksandar Raković:“Egipat je u vreme Hosnija Mubaraka bio zemlja u kojoj je štampan najveći broj knjiga na arapskom jeziku. Irak je u vreme Sadama Huseina bio zemlja u kojoj je čitan najveći broj knjiga na arapskom jeziku. Libija je u vreme Muamera el Gadafija bila zemlja u kojoj se najlaške školovalo, dobijao stan i posao u arapskom svetu. Nakon takozvanog „Arapskog proleća“, i tome što je prethodilo u Iraku, u nekadašnje sekularne zemlje arapskog sveta su se uselili tuga i pustoš“(6, 257-258).

U Iraku, gde je sve počelo, u kome je bilo preko milion i po hrišćana, do 2013. ostalo ih je oko 200 hiljada. U Tunisu su, posle „proleća“, odmah poslate slike o tome šta čeka hrišćane: u februaru 2011. odsečena je glava rimokatoličkom svešteniku iz Poljske, a 2012. snimano je odsecanje glave Tunižaninu koji je primio hrišćanstvo. U Egiptu, gde ima oko 16 miliona hrišćana, uglavnom Kopta, dolazak na vlast Muslimanskog bratstva značio je pravi teror, sve dok državni udar nije izvršio general Sisi, koga je 2014. kao predsedničkog kandidata podržao Vladimir Putin, i koji je prvi egipatski predsednik koji je prisustvovao koptskoj božićnoj Liturgiji 6. januara 2015, nazvavši Arape i Kopte Egipćanima. On je, sa svojom vojskom, od terorista Islamske države branio i odbranio manastir Svete Katarine na Sinaju. Hrišćane su surovo gonili i u Libiji, posle pada Gadafija. Ali, stradanje hrišćana u Siriji je bilo najveće: od njih je traženo da priznaju sve „zakone“ Islamske države i da budu robovi ludaka spremnih na najstrašnije zločine. (6,227-275) Jedan sirijski vernik je tim povodom rekao na BiBiSiju:“Recite Evropljanima i Amerikancima da smo im mi pre dve hiljade godina poslali Svetog Pavla, da bi vas izveo iz tame, a da ste vi nama poslali teroriste, da bi nas pobili.“I zaista: kad se čovek seti kako su zločinci napali Malulu, gradić blizu Damaska, gde su živeli hrišćani što govore jezikom Hristovim, aramejskim, i gde se nalazi najstariji pravoslavni ženski manastir na svetu, onaj Svete Tekle Ravnoapostolne, učenice Pavlove, biva mu jasno da su iza ovoga rata stajale opake sile globalne „zakulise“, kojoj je cilj rušenje svega što je Gospodnje u svetu, i uspostavljanje vlasti antihrista. Ipak, i tu se Rusija izjasnila – pomažući sirijskom narodu da se oslobodi, ona je, suštinski, pomagala i hrišćanima Sirije da se sačuvaju u zemlji svog porekla, i da u ovoj zemlji ne trijumfuje ludilo fundamentalizma u ekstremnom obliku.

Sirijski predsednik Asad se pokazao kao dosledni zastupnik verske tolerancije: nije ukinuo nijedno pravo hrišćanima, a posetio je, između ostalog, slavni manastir Bogorodice Saidnaja; jedan drugi muslimanski vođa, predsednik iračkog Kurdistana Barzani je pružio utočište hrišćanima iz Sirije i Iraka, koji su masovno pobegli sa svojih ognjišta.

Nada za hrišćane se, posle osvajanja Alepa, makar i krhka, počela vraćati na Bliski Istok.

Umesto zaključka

Istorija, dakle, nije završena, a njena religiozna dimenzija se sve više vidi i oseća u naše dane, bez obzira na brbljanja o nestanku religioznosti i trijumfu sekularizma. U takve dane, treba činiti sve da se ostane na putu Istine. Hrišćani su dužni da svojim svedočanskim životom i vapijanjem Bogu produže istoriju, da bi se u njoj još više čula reč Božja, i da bi što više potomaka Adamovih pristupilo Bogomladencu Hristu.

U tom smislu, bez obzira na to šta se dešava u politici, ključ je u našim srcima i dušama. Nikog, pa ni Putina i Rusiju, ne treba idolatrizovati; jer, Putin nije Bog, a ni Rusija nije Carstvo Nebesko. Nama, pravoslavnima, je drago kad vidimo da Putin želi da Rusiju vrati Bogu i njenom duhovnom nasleđu, i da nastoji da pomogne drugim pravoslavnim narodima u borbi za identitet. Ipak, spasenje je mnogo dublje i značajnije od političkih činova, ma koliko oni bili hrišćanski utemeljeni. Jer, kako je govorio Vladimir Solovjov, cilj države nije da na zemlji stvori raj, nego da spreči da se na toj istoj zemlji ne stvori pakao. Hristos, pa Putin; Carstvo Nebesko, pa Rusija; Nebeska, pa tek onda zemaljska Srbija!

Gospod Isus Hristos, Sin Božji i Sin Djeve, je jedini Mesija čoveka i sveta. Služenje Njemu i borba za večne vrednosti je mera i provera ljudske istorije.

Zato se svi poklonimo Bogomladencu Hristu, služeći Mu čistim dušama i telima, i kličući:“MIR BOŽJI! HRISTOS SE RODI!“