Зло прољеће на Бранковом мосту
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
(браниоцима београдских мостова у прољеће 1999. године)
Црно је небо ноћас над Београдом
Црна је тмуша
Погасила звијезде
И Мјесец сурвала у Панонско море
Прољеће је, пупе јорговани
А још студи над градом
И гласници смрти језде.
Црно је небо
Црно као ваша душа
Чије је сломљене прозоре
Прекрила паучина
Па ноћас на нас из мрака….
Подмукло, са висина.
И не да да раздани.
Црно је небо и црна киша.пада
Однекуд, из бездана
Из дубина
Као да и нема неба
Као да је све бескрајна црна рака.
Прољеће је, а ледно,
Бије ноћник са Запада
Низ Саву у врбове свирале свира,
Насрће на трње,
Аласима пријети
Црно је да никад није било црње
Београд се ноћас види из свемира
Београд је ноћас једини светионик на планети.
Има вас, кажу, триста милиона
А ми смо, као и увијек, сами
Значи – у пуном саставу
И ево нас, до једног, на мосту
Као на бранику
Весела, шарена колона
Као жетелице у пољу
Последње луче у тами
Разастрли смо срце као заставу
Раширили руке –
Надамо се госту
И крвнику
И чекамо, хљебом и сољу.
Оловно је небо над нама
Из њега оловна киша
Пада у наше очи
Небу окренуте.
Ми пјевамо,
Ви слободно ћутите
Чујемо вас и кад све се стиша
Сред мркле ноћи
Наша вас срца слуте,
Мрачне и опаке
И све знамо
Знамо да нас уходите
Из далека,
Скривени за облаке,
И дрхтите док нишаните у нас.
Али, нека!
Ми пјевамо!
Није нам ово прво
Ми и не знамо за боље.
Ми мо они које су, и због вас,
Набијали на коље,
Вјешали о дрво,
А смрт нам долазила као утјеха и спас,
И свитала нам прије зоре.
Наше су очи небу окренуте,
У њима се гнијезде ласте,
Гледају у таму, а пуне су сјаја.
Ако би сте, макар и на час,
Погасили злокобне мисли и моторе
Чули би сте како нам срце расте,
Расте до бескраја
И како бреца попут саборних звона
Зато слободно зажмурите
Не требају вам радари и сателити,
Само нам у срце нишаните –
Не можете промашити!
Наше је срце ноћас – васиона!
Црно нам небо ноћас на рамена слијеће
Слијећу ваше бомбе
Искричаве као свици средином јуна.
Лете авети,
Завјера и невјера…
Смрт лети
Право у наше очи, небу окренуте.
Црно је небо
А у нама небни прољеће
Разведрава срчане катакомбе
И душу опија мирисом каћуна.
Црне се магле дижу са сјевера
И црни се облак, градоносан и озебао,
Шири преко шумадијских међа.
Кисну минуте
Као под стрехом птице
А ми пјевамо!!!
Допире ли до вас јека?
Пјевамо, мада знамо
Да вас и наша пјесма вријеђа,
Да би сте се могли од једа распрснути
Као мјехур сапунице
Али, нека,
Ми чекамо на мосту као на крст разапети
Да стигне ваша стријела огњена
И знамо, све знамо,
А знамо и умријети
Јер не надамо се више
Ни правди ни освети,
Ни Бога више не призивамо,
Али не можемо на кољена!
Срамота би нас могла надживјети!!!
