• Колумне

Живот у Боци: Проклета авлија

1 min read

6 година ‎ Никола Маловић

Креће нови storytelling. Политички жанр у коме ће се таблоидизованим гласачима продати нова бајковита прича о бољем животу

Никола Маловић, фото: Матија Крстић

Пише: Никола Маловић

Крајем 80-их година 20. вијека, љубљански омладински лист „Младина“ објавио је карту с прекомпонованом бившом СФРЈ, по којој би се „западне републике“ – Словенија и Хрватска, нашле у једној држави, а „источне“ – БиХ, Србија, Црна Гора и Македонија, у другој. Питање које је тада дигло много политичке прашине гласило је: „Да ли бисте хтјели живјети у оваквој држави?“ – при чему су Словенци, дакако, мислили на „западне републике“, а потом се и бранили – кад се узбунио званични и за спас Југославије увијек спреман Београд – да ништа нису прекрајали, него да су само, наивно ето, у омладинскему листу питали своје читаоце, ако би били рад да живе у тако нацртаној творевини?

Углавном, можемо тај детаљ узети да је био симболична грудва снијега која се закотрљала низа страну, прије афере „Агрокомерц“, оружаних потом сукоба и мора унесрећених, све до нових граница од којих су неке на просторима бивше СФР Југославије и даље ровите. Изнад ровите Србије у стрип-облачићу пише исто: Да ли бисте жељели да живите у оваквој држави?

У каквој то па сад?

Да ли бисте вољели да живите у државној заједници с Босном и Херцеговином, Црном Гором, Косовом*, Македонијом и Албанијом?

Ја не бих.

Но ко уопште помиње такву сулудо неодрживу државну заједницу? За сада нико.

Али се канда за њу све спрема. Пазимо…

Када сам 2015. добио књижевну награду „Борисав Станковић“, до Врања сам колима путовао за многе необичном рутом: преко Албаније и Косова* до Србије. Туда је, наиме, мени као Бокељу било најближе.

Возећи се јединим албанским аутопутем који почиње иза Миљота усред пустаре око које нема никаквог већег града, опазио сам да је исти ум градио и тај албански, и потом косовски аутопут, којим се албански напросто наставља.

Када је Веља Петооктобарац казивао код Теше Тешановића да је као шеф Коридора гледао планове по којима се финалменте сви регионални путеви спајају у Приштини, сви су мислили да Веља афектира јер му је по изласку из Владе извучена финансијска хоклица испод ногу.

Но до данас, кажите по души, нема неког већег негодовања што аутопут од Ниша, умјесто према Грчкој, за паре Републике Србије, скреће према Приштини, као да ће сви Срби и све српске робе да похрле прво у Албанију и на тамошње море, умјесто у Грчку. Сви знамо да хоће оно баш…

А гради се пут и према Сарајеву. О трошку Србије.

Црна Гора под самоубилачким условима гради аутопут Бар – Бољаре, ниодакле до никуда, али га гради, задужујући до гуше заточено становништво.

Из авиона се види гдје се увелико гради саобраћајна, тиме и економска, можда чак и војна, инфраструктура будуће несамосталне и колонизоване државне заједнице. Да ли ће јој неко тепати Мали Шенген или Балканска унија, нама је дебото свеједно.

Јер нас наочиглед пакују у оквир који би можда и могао да живи с миром да се само комшије (Срби, Бошњаци, Албанци) питају. Али, авај, питају се сгранци, творци тог оквира, који вјековне непријатеље хоће да издвоје из Европске уније у неку врсту тора, у геополитичку Проклету авлију, јер смо показали да не умијемо, да смо претполитички народи, предмодерни умјесто постмодерни, да смо предодређени за економску мужу, за одлив паметних, радних и плодних, да смо осуђени да живимо у унији проклетих, без љекара који нису само хећими, судија које нису само зависне слуге сваке власти, и учитеља – који имају тежак задатак да у све виолентнијим учионицама стекну образовани пород.

До тада, питам: Да ли бисте хтјели да живите у оваквој држави? У Унији Србије, Албаније, са Босном, Црном Гором и Македонијом, па се звала ма како, и ма како нам је упаковали као слику бољег живота?

Рама, Вучић и Заев су се минуле седмице састали у Новом Саду и потписали „Декларацију о намјерама о успостављању Малог Шенгена“, сигурно не од своје памети. Струне одозго су им покретале осмијехе, и спајале руке пред новинарима маниром сви за једног и један за све, струне одозго су поправљале наочаре, и гласне жице које су у трогласу казивале да ће свима бити боље ако нема царинских граница, да ће роба бити јефтинија а транспорт бржи. „Ово није састанак који се изненада десио“, казао је албански премијер Рама, иако се састанак из угла Албанаца, Срба и Сјеверних Македонаца одиста десио изненада.

Неко је у геополитичку шерпу с водом опет ставио жабу. И опет укључио ринглу.

Креће нови storytelling. Политички жанр у коме ће се таблоидизованим гласачима продати нова бајковита прича о бољем животу.

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: