Život sa ukusom života

Piše: Mišo Vujović

Davno sam pitao Odeseasa Hadžopulosa, poznatog grčkog izdavača, inače zagriženog anarhistu, neumornog kritičara globalnog sunovrata, šta je njegov ideal u životu, odgovorio je :

“Da jedem paradajz sa ukosom paradajza”, odgovorio je kao iz topa, taj razbarušeni ljubitelj stare grčke književnosti.
Kakav ludak, pomislio sam tada. Međutim, danas se svojski trudim da živim život sa ukusom života.
Jutros me zove prijatelj :
“ Gde si?”, pita.
“ U Leskovcu”, odgovaram.

Leskovac zovem baštu, prepunu paradajza i paprika. Nisam sa Cetinja, da mrzim Leskovac i ne smeta mi što Budvu nazivaju Leskovac na moru. Volim Leskovac i celu Toplicu i Jablanicu. Neustrašivi Toolički puk i Vojvodu Vuka, i Voju razbojnika i junaka…Volim i leskovački vreli akcenaat, i roštilj malo zaljućen, volim ajvar sa dodatkom – beli luk od moj drug Miki.

“Žikica nas ostavio, odbegao za Beograd i nikog ne poznava”, kaže u šali moj prijatelj.

Volim Tomu Zdravkovića neumrlog maga setne pesme, majstora mikrofona preko kog je, publici slao setne i zvuke svoje boemske duše.

Leskovac je grad sa slavnom prošlošću, heroj i stradalnik. Oslobađan, okupiran, razaran bombama i Nemaca i saveznika, rasporivan više puta bugarskim makazama od učkura do grla bijela, kako je po pesmi, Miloš rasporio Murata. Nadam se da ovim podsećanjem ili paralelom, neću nauditi odnosima dva naroda koji se dobro poznaju, jer ono što Redžo sprema meni ne zvuči baš prijateljski.

Ne pomenuh slučajno neosmanizam, blagočestive talibane kako ih umalo ne nazva Si-en-en, čestitajući im na nošenju maski, dok okolo odjekuju rafali, pršte rasprsle kosti, tela padaju u lokvama krvi.

Imali smo i mi 1944. godine Talibane. Hapsi, streljaj, a omladinu regrutuj za Sremski front. U novu pogibiju.
I svet ih je isto priznao kao ove avganistanske. Razlika u pobedi naših crvenih talibana i avganistanskih je što su naše pobednike oslobodili i ustoličili sovjeti a avganistanskim su pobedu i vlast ustupili amerikanci i NATO, ostavljajući na milost i nemilost sve one koji su samo žrtve njihovih humanitarnih intervencija. Posle dvadeset godina koncesija na proizvodnju opijata došlo je do ustupanja dela biznisa Talibanima, ekstremno surovom zagovornicima šerijatskih zakona. Krajem sedamdesetih formirala ih je CIA, čiji specijalni agent u vreme rata sa SSSR-om bio Osama bin Laden, upravo zadužen za koordinaciju i obuku talibana u Pakistanu, odakle su regrutovani za rat protiv SSSR-a u Avganistanu.

Jasno je da je u Avganistanu pobedu odnela duboka država, čija strategija je da se što više množi nesreće kako bi se stanovništvo svelo na zlatnu – robotizovanu milijardu. Čoveka, kakvog ta bio inženjerijska strategija sprema nisam siguran da li, sutra možemo nazvati čovekom. I, mi ovako, otuđeni u stalnom stremljenju ka tranziciji sve manje ličimo na sebe. Sve se promenilo. Smrad izduvnih gasova iz vozila je minoran u odnosu na čoveka. Ljudi koji zagađuju sebe mržnjom neuporedivo su štetniji od svake vrste drugih isparenja. Taj duh, bolje reći, malodušje obnevidelosti, je uvek aktuelan.

Nekada jači, nekada slabiji. Gledam neke naslovne strane, i naravno nagomilano iskustvo instinktu govori da će narednih dana patrijarh Porfirije nastupati na njima zajedo sa živopisno-razgolićenim osobama neutvrđenih polova.
Patrijarh je jasan i treba ga podržati. Neka misionari, sabira, miri i blagosilja svoj narod. On je i temeljna i utemeljena ličnost, sposoban da sa lakoćom komunicira sa rokerima iz šesdesetih i ajtijevcima iz dvehiljaditih.

Patrijarh je, pritom urban čovek, svestran po interesovanjima, lagane komunikacije sa ljudima, sa dobrim političkim taktom, ali i integritetom pred tom vrstom autoriteta. NJ.S. patrijarh Porfirije, svojom harizmom ali i stavovima očekivanim od arhipastira crkve dostojnog njegovog dostojanstva, veoma lako može postati smetnja nečijem iskrivljenom ogledalu. Uveren sam da će ga to ojačati.

Krenuh jutros od Leskovca zbog plodova moje bašte evo čega se sve dotakoh.

Dakle, Leskovac, osim u cetinjskom žargonu nije pežorativ. Naprotiv! Cetinjsko poimanje superlativa je i konzilijumski neobjašnjivo. Tu je i najsofistikovanija dijagnostika nemoćna.

Pročitajte JOŠ:

Tri u jedan: Kolumnisanje komitskog komandanta