Živojin Rakočević: Ova zemlja traži vaše ruke

Održan trodnevni „Đedov sabor” u spomen na vladiku Amfilohija, čoveka koji se, ne prvi put, našao na pravom mestu i u teškom trenutku

U Osojanu kod Istoka u Metohiji obeleženo je dvadeset godina od najuspešnijeg povratka raseljenih Srba na Kosovo i Metohiju. Pre dve decenije ništa nije obećavalo da će tako biti: rigorozne kontrole Kfora, potpuno uništene kuće i zarasla imanja, zatrpani bunari i posečeno voće, izrazito neprijateljsko okruženje, bodljikava žica i španski tenkovi… Namnoženi glodari ulaze u šatore UNHCR-a i povratnici koji se kolebaju da li da se vrate i pobegnu od svega.

„Tih dana nismo bili nigde, svako je ostavio nekog svog u centralnoj Srbiji. Uslovi strašni”, svedoči Mališa Đurić, predsednik privremenog organa opštine Istok. Bilo je samo pitanje trenutka kada će ova grupa nevoljnika napustiti ovaj kraj, a onda se između razvalina pojavio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Odslužio je liturgiju i poručio: „Vi ste potrebni ovim svetinjama, vi ste potrebni ovoj zemlji. Eto, malo ste otišli sa ove zemlje – nekoliko godina – pogledajte kakva je pustolina postala! Ova zemlja vapije za vama, za vašim rukama!”

Povratnici su stajali na ostacima fasade spaljene škole i komadićima razbijenog stakla. Mitropolit Amfilohije je podigao slavski kolač prema njima. Svi su stajali namršteni i distancirani, a onda je progovorio: „Ajte, braćo, da okrećemo kolač!” Na amaterskom video-snimku tog trenutka vide se prvi povratnički osmesi i neka vrsta poverenja u drugoga i u život.

Odluka je doneta – ostaju da obnavljaju domove, imanja, a mnogi i sebe. Za većinu nema sumnje da je u donošenju odluke prelomio mitropolit Amfilohije. Zato je odavde i potekla inicijativa da se u Osojanu ustanovi sabor koji će nositi ime „Đedov sabor” u spomen na čoveka koji se, ne prvi put, našao na pravom mestu i u teškom trenutku.

S druge strane, statistički gledano, povratak na Kosovo i Metohiju je doživeo gotovo potpunu propast. Prva faza povratka zasnovana je na početnom entuzijazmu koji traje nekoliko meseci: obnavlja se imanje, zida se kućica i čini se da će sve biti dobro. U drugoj etapi javlja se problem nedostatka posla i aktivni ljudi srednje generacije shvataju da ne mogu živeti u getu: nema povratka dece, škole ne počinju da rade, teskoba je najčešće pominjana reč. Albanska administracija, uz povremene teške incidente i ubistva, postavlja stotine sitnih prepreka. U trećoj fazi, u desetinama sela ostaju samo starci u neomalterisanim kućicama. Povratak u gradove je toliko neuspešan da se i danas smanjuje, ionako minoran, broj Srba koji u njima žive.

Osojane i ovaj lepi kraj izbegli su takvu sudbinu. Zašto je to tako? Odgovori su mnogi: snažna podrška SPC, autonomno odlučivanje španskog Kfora, podrška države Srbije, potreba stranaca da imaju makar jedan primer uspešnog povratka Srba. Na kraju, i sa ove vremenske distance, izgleda da je presudila vera da se može opstati.

„Prvo smo raščistili staklo i onaj šut od spaljene škole i tu služili svetu liturgiju. Ta služba i reči našeg dobrog mitropolita bile su temelj održivog povratka. To su bile reči nade, ohrabrenja i ulile su duh svežine u ono što je bilo zapustelo. Za dve godine nismo mogli da prepoznamo ovu zemlju i ovo mesto”, rekao je vladika Teodosije.

Na ustanovljenje „Đedovog sabora” i na dan povratka u Osojane stigao je i novoizabrani mitropolit crnogorski-primorski Joanikije, koji je ovde često dolazio i sa svojim prethodnikom mitropolitom Amfilohijem.

Izvor: Politika