Пише: Горан Киковић, историчар
Како пише “Слободна Мисао“ (од 15.4.1928., број 293) међу најистакнутијим Клубашима у Васојевићима био је Поп Богдан Лалевић (Праваши, представници конзервативне владавине у Црној Гори и Клубаши, присталице слободоумља и реформе). Негдје уочи јубилеја Књажева 1910. године дођоше му из Скопља на ферије два сина, Блажо и Радомир, и са собом донесу Споменицу Клубашких жртава. Власти одмах дознаду од једног човјека књеза Николе из Призрена, који их је наводећи да је војни бјегунац из Турске пратио и проказао, чим су дошли на границу Турске и Црне Горе на Трепчи.
Ове споменице дао је браћи Лалевићима (Николи Митровићу и Војину Ивановићу, који су као емигранти живјели у Скопљу. Власти на Андријевици одмах ухапсе синове и оца им Попа Богдана, вјерујући да он има тијесне везе са емигрантима Црне Горе. Одатле су били спроведени у Колашин, гдје су били мучени при исљеђењима, па пошто нијесу могли доћи до резултата, послати су кући на домаћи притвор.
На скупу за Краљевину код цркве на Књажевацу крај Андријевице искупила се баш огромна маса народа. Послије два говорника, а био је одређен да говори Поп Богдан, коме је наређено да мора доћи. Он се испе на сто, блиједа лица од дугог затвора и заталасаним осмијехом посматрао је народ. На њему се џамадан, димије, чизме и зелена долама преко које се опасао појасом, скиде капу па отпоче: “Браћо, данас се навршава педесет година владавине Књаза Николе, коме су велесиле признале краљевску титулу. Живио краљ!“
“Живио!Живио!Живио!“, прихватио је народ. “Кажем“, настави поп, ‘‘живио Краљ, а доље Господар!“ Да би отклонио недоумицу код присутних, Поп Богдан брзо настави: “Доље Господар кажем зато, јер се ми Васојевићи и сви Срби нијесмо борили пет стотина година за Господара, но за Краља! Наша надчовјечанска борба против турског насиља је била у знаку против штетних и против господарȃ, који су хтјели да им постанемо робови. Нама је петстољетна борба била најстраховитије оличење једне борбе до потоње капи крви, до потоњег издисаја за слободу, а против господарȃ који су гушили народна права и хтјели да постанемо стока. Доље Господари!“ (О овоме је у нашем часопису “Глас Холмије“, број 7, писао Михаило Ј. Бојичић).
Ријечи овог великог васојевићког слободара су и данас актуелне. Имајући у виду да Влада Црне Горе односно њен предсједник Мило Ђукановић, актуелни господар Црне Горе жели да предлогом закона о вјерским заједницама стави СПЦ под своју контролу као што је то урадио некадашњи господар краљ Никола Петровић, када је тадашњу СПЦ у Црној Гори прогласио аутокефалном и он јој одређивао митрополите. Јасно је да је и овај потез уперен против Српске православне цркве. Он прописује отимање њене имовине стечене прије 1918. године, али и да се без одобрења државе не могу бирати црквени поглавари, јер спорни члан 4 предвиђа да прије именовања односно објављивања њихових имена, вјерска заједница о томе на повјерљив начин обавјештава Владу Црне Горе!?
“Једина установа над којом партија на власти нема контролу је Српска православна црква, и циљ је да и она буде у служби црногорског идеолошког пројекта“. То је Ђукановић јавно рекао, то је у програм Демократске партије социјалиста, гдје се каже да црква мора да буде у хармоничним односима са државним органима, што значи да црква, по њима, “треба да буде један од конституената црногорског националног идентитета“. Током писања предлога закона, нико из радне групе није контактирао Митрополију црногорско-приморску, иако се на документу ради од 2011. године. У писању су учествовали историчари који су докторирали на темама везаним за идеологију Комунистичке партије, њихови ставови препознају се у закону, сматра и професор Будимир Алексић, истичући да је, како каже, противуставни документ рађен под диригентском палицом Мила Ђукановића, који је скандалозне новине закона образлагао и у телевизијским емисијама. “Кажу да сједиште вјерске заједнице мора бити у Црној Гори, хоће ли сад Католичка црква да се одвоји од Ватикана да јој сједиште буде у Подгорици?! Такође пише да границе црквених јединица морају да се поклапају са државним границама Црне Горе, што је апсурд. Имамо случај Сремске епископије, протеже се у неколико општина које су на територији Хрватске, такође Епархија захумско-херцеговачка, са сједиштем у Требињу, протеже се на хрватско приморје, Дубровник и Конавле и Хрватска не прави тај проблем“, коментарише професор Алексић.
Предлог закона омогућава и брутално отимање имовине СПЦ: члан 52 предвиђа да сви храмови изграђени прије 1918. године пређу у власништво државе и да она може да их дȃ на коришћење другим вјерским заједницама. Дакле, црквама и манастирским комплексима могла би да газдује расколничка тзв. Црногорска православна црква, а могле би и да буду претворене у магацине, као што су то радили идеолошки преци владајуће гарнитуре у Црној Гори послије Другог светског рата.
Није јасно како Црна Гора жели у Европу са оваквим законом о вјерским заједницама, када је познато да у њој нема државе која се на овакав начин односи према било којој заједници. Како уз усвајање оваквог закона мисли у Европу странка грађанске оријентације, чланица Социјалистичке интернационале, која у свом програму има предлог унутрашњег уређења цркава и вјерских заједница. Већина модерних земаља је такав став превазишла у прошлом вијеку и не мијеша се у унутрашњу организацију цркве. То је једино одлика тоталитарног режима, уосталом као и отимање црквене имовине.
Кумровечки ђак удара на нешто најсветије што Црна Гора има, оно што ју је и створило и вјековима одржавало. Хоће да устројава Цркву по својим мјерилима, и још је толико дрзак да жели да се мијеша у избор црквених поглавара, и жели да отме храмове да би их дао на кориштење, секти несрећног Мираша. Надам се у Бога и вјерни народ да ова замисао последњег комунистичког владара у Европи неће проћи. Држава је одвојена од Цркве и ни на који начин не може да се мијеша у црквене послове! Чак и члан. 14. Устава Црне Горе прописује да су вјерске заједнице одвојене од државе. Вјерске заједнице су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова – што се овим овако сроченим законом демантује.
Народ је иначе и клицао и писао раних година: “Мило краљ!“ Али није говорио “Живио господар!“ Зато нам преостаје да кличемо: “Живио краљ! Доље господар!“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jeli ovo onaj četnik iz Berana ; uf smuči mi se nijesam ga čitao ovaj tekst , a i šta čoek može naučiti od četnika , ljepše ne gubiti vrijeme .