Završen 86. Vukov sabor u Tršiću – Emir Kusturica: Istina se stavlja na doboš

U Vukovom Tršiću, u nedelju su, podizanjem saborskih zastava i „Himnom Vuku“ Stevana Mokranjca, završene ovogodišnje svečanosti 86. Vukovog sabora.

Kompletno saborište je, s oduševljenjem, kao rijetko koga ranije, dočekalo ovogodišnjeg besjednika, proslavljenog reditelja Emira Kusturicu, čije je djelo, takođe, proslavilo Vukov jezik.

Kada je čovek nateran da gazi po plićaku vremena u kome živi nije najgore ako uporedi vlastiti život sa podrumom pretrpanim stvarima. Posebno ako poveruje kako tamo još uvek ima ponešto da se nađe i da je najteže iskopati ono najvažnije – započeo je, ovim riječima, Kusturica svoju besedu pod naslovom „Glancanje memorije“. – Ipak, čovek mora sebi, ako nikome drugom, da polaže račune, pošto se njegov život odvija u istoriji, nikako u vakuumu, iako su u svetu i kod nas tvrdili devedesetih da živimo vreme postistorije, posebno naglašavajući da je teritorija nevažna. Onda su SAD bombardovale SR Jugoslaviju ne zbog zaštite ugroženih ljudskih prava i zločina, nego zbog pomeranja vojne sile prema Istoku.

U tom svojevrsnom Drang nach Osten koje su u dva svetska rata obavljali Nemci i tako je stručno obeležili, sada je atlantska sila pokazala mišiće ne samo nama, nego i Evropi na čijem terenu se odigrala drama. Osvojena je nova teritorija.

U potrazi za istinom koja je pohranjena u podrumu, po njegovim riječima, postoje dva puta:

Ideja da jedino put do Boga vodi do Istine i njoj suprotstavljeni racionalistički put koji nas dovodi do zaključka kojeg je u filmu „Sjećaš li se Doli Bel“ izgovorio otac, pijani marksista. On je rekao: „Čovek je izgubljen slučaj!“ On je, verujem, govorio o jedinki, tačnije uzorku iz, kako su je atlantisti nazvali, zlatne ljudske milijarde. To je, po njihovoj proceni, broj ljudi na planeti koji mogu da žive koliko-toliko dobro. Preostalih pet milijardi, po njima, nema leka, svakako su osuđeni na propast te se, kasnije, s tim u vezi, pravdaju ratovanja i civilizovanje varvara, te mesijanska uloga protestantskog puritanizma. Šta im treba, pitamo se. Dobar kupac koji polako pristaje na ulogu roba pošto radi za malu platu i nema istorijsku svest, odgovara ulozi koja mu je dodeljena i veruje da je podela na bogate i siromašne sudbina! Fatalizam kapitalizma!

Kusturica je istakao da je novi tip homo sapijensa potpuno otvoreno biće:

Ubija vreme gledajući rijalitije i porno filmove, voli da laže ali ne pristaje na iluzije, ne voli da radi a želeo bi da bude bogat, sanja da će mu Bog preko „Fejsbuka“ poslati najbolju devojku i jedino je tada religiozan, otvoreni je član otvorenog društva spreman, ne samo na torture transnacionalnog kapitala, nego i transseksualnog egzibicionizma. Ako nastavi ovako, uskoro bi mogao da traži legalizaciju incesta što su neki već pokrenuli u Sjedinjenim Državama! Posledice otelotvorenih ideja pijanog marksiste nisu samo racionalistički zaključci, nego i ono što će trideset godina kasnije, u našem plićaku, postati životna stvarnost, marksizam i liberalizam su objedinjeni transnacionalnim kapitalom, obrćući kapital i čoveka nazvanog izgubljeni slučaj.

Još od Dekarta i Voltera preko Hegela i Kanta, Karla Marksa, Zapad je proizvodio najbolje i najgore, a ono što je do nas doprlo je najčešće bilo ono najgore. U dugom periodu od prihavatanja hrišćanstva zapadna crkva je objedinila Bibliju, mač i kamatu, u postupku dehristijanizacije fabrikovala čoveka ubačenog u proces lišavanja svojstava, gde su materijalni dobici i komfor zamenili potrebu za čovečnošću i žrtvovanjem.

Reditelj se zapitao da li ćemo pored svih stvari koje smo već prodali „staviti na doboš istinu“.

Ipak, još uvek nismo poraženi. Neverovatno je da smo mi uz Ruse, preostali deo hrišćanske kulture koji nije ubačen u centrifuge atlantizma i koliko-toliko smo ostali svoji. Koliko dugo još? Zavisi od toga da li ćemo ili nećemo priznati Kosovo. I da li ćemo održati Republiku Srpsku – rekao je Kusturica. – Još nas nisu do kraja lišili svojstava i, što je najvažnije, nismo izgubili ideju da su naša crkva i vera te naša kultura magnetne sile opstanka i naše budućnosti, a verovanje u večnost duše vrata slobode. Pod vekovnom vlašću otomanskih Turaka, kako piše Ivo Andrić, duhovni život, a time i pismenost u manastirima Srpske pravoslavne crkve stvarali su neraskidivu vezu sa kosovskim zavetom ali i vremenom budućnosti. Zato je nama važna istina o Kosovu.

To je najveći intimni i socijalni motiv bez kojeg bi u onom podrumu umesto tragova preko kojih se stiže do istine ostalo brdo nepotrebnih informacija, nered u kojem može da zavlada promaja. Zašto sam se onda žrtvovao i pravio tolike filmove. Zato što sam preko pokretnih slika koje su montirane u ritmu srca, zakoračio u onostrano i poverovao da postoji večni duh.