Зашто волимо Пушкина

Пише: Желидраг Никчевић

Поклоници шаха никад се не могу договорити ко је био најбољи руски шахиста. Аљехин, Таљ, Карпов, Каспаров… можда Ботвиник? Тешко ће ићи и са царевима, и са војсковођама, и са научницима. Међутим, кад је у питању књижевност, ту је плурализам немогућ. Као што је баш овим поводом написао Лав Пирогов: „Будале су могуће, а плурализам – не“. Према томе: Александар Сергејевич, без конкуренције.

Али зашто?

Обично се каже да је он „створио савремени руски језик“ – мада је то већ проблематична метафора. Како га је створио? А да га није створио – шта би онда било? Можда би се Руси сад споразумијевали гестикулацијом?
Може се рећи и да су стихови и проза Пушкину полазили од руке знатно боље него његовим савременицима – нешто као пјесме код „Битлса“. Лакше, спонтаније, природније. „Техничкије“. „Чистије“. Међутим, колико људи је способно да то чује и оцијени? Колико има људи којима је то уопште важно?

Да је Пушкин „мрзио самодржавље“ и био „пјесник слободе“ – то је будалаштина. Он је са самодршцем био у искреним односима, са узајамним уважавањем, а да се мрзи подмукло, кришом – то је много каснији проналазак. „Слобода“ за Пушкина није била политичка, него филозофска и етичка категорија, и то баш због размјера његове личности и дубине његовог дара.

Пушкин је био патриота своје Отаџбине, државе и престола – и није „одвајао једно од другог“, као совјетско-антисовјетска интелигенција, за коју је то била и остала најобичнија ствар на свијету.

Једно од веома осјетљивих „пушкинских питања“ гласи: „А зашто нашег Пушкина не поштују у иностранству?“ Ето, Толстоја поштују, и Достојевског, и Чехова, па чак малчице и Љермонтова (њему је поштовање указао претеча егзистенцијализма Кјеркегор), а Пушкина, нашег главног, нашег „нај-нај“ – њега не!

Као и увијек у животу, ту има неколико одгонетки. Као прво, Пушкин није путовао у Европу, није успостављао везе, а без веза, макар ти био и сам Пушкин… Као друго, лакоћа, љепота и једноставност Пушкиновог стила – то се на туђе језике не преводи. Као треће, с тачке гледишта просјечног тупавог Европејца, Пушкин је обични епигон западноевропске литературе.

И заиста: неуротични Достојевски, који је у ђавола зафрљачио мастионицу, и тиранин Толстој, који је у својој потрази за моралном чистотом стигао до крајњег степена људског и грађанског гађења – није нимало чудно што им је протестантска Европа толико аплаудирала. (Руски протестантизам – то вам је као њемачка порнографија или шведска поп-музика: све исто као код оснивача жанра, само боље.)

А Пушкин? Антиципирајући многа умјетничка и филозофска достигнућа Толстоја и Достојевског, он није био никакав протестант. („Слишком уж он далек от всякой индивидуализации: это гений соборности, гений высшей симфонии бытия, гений симфонической личности, поднимающейся к Богу.“) Био је просто велики руски писац – у цјелини и потпуно православан. Зато га и волимо.

(Извор: Фејсбук)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: