Застава

У модерно вријеме колективни идентитет је од посебне важности у политици. Народи и државе који немају историјског упоришта ни државних традиција настоје да их измисле и конструишу по узору на велики број афричких и азијских држава насталих послије Другог свјетског рата.

Ријетке су нације сличне српској, која је током двадесет година бјежала од своје прошлости, државног и националног идентитета.

Док у нашем сусједству од страних бирократа или зловољом моћних уцјењивача измишљеним државним знамењима плачу политичари који су до јуче водили ратове, вршили ратне злочине, продавали дрогу и још штошта… У Србији су власти и већи дио опозиције бјежали од грба који је Србија имала кад је била једна од тридесетак независних држава свијета, химне уз чије звуке је српски народ побиједио у Великом рату, заставе која је завијорила прва међу јужнословенским … Коначно се српски народ у Србији некако изборио за своја знамења. Данас не постоји политичка снага у земљи која нуди другачије државне симболе.

Наш народ изван граница отаџбине – 1,8 милиона Срба који живе у осам сусједних и оближњих држава одавно се вратио традицијама. Неправедне и покварене велике силе нијесу дозволиле српском народу да се опредијели и остане да живи у заједничкој држави. Питање је, међутим, да ли би да је нашем народу била дата слобода да изабере, он прије десет или двадесет година уопште пристао да уђе у састав једне и недјељиве државе Србије. Заражени југословенством, са искључиво федералистичким државним искуством, суочени са чињеницом да је Београд са Црном Гором годинама глумио „Југославију“ и касније створио нефункционалну и антисрпску аутономију на сјеверу Србије… Тешко да би прихватили да наша национална држава буде макар и слична Мађарској, Хрватској, Бугарској или Грчкој.

Посебно је то случај у Црној Гори. Срби су овдје четири пута мање заступљени у државној администрацији него што би на основу удјела у становништву требало да буду, оспорена су им основна просвјетна и културна права, предмет су непрекидних кампања мржње… Ипак, свега трећина Срба из Црне Горе би пристала да њихова земља буде дио Србије, а тек сваки десети вјерује да је од стране једног насилног и недемократског режима угрожен. С идентитетом је још горе. Дуго је међу Србима у Црној Гори најмоћнија била странка која је вјеровала у југословенски и касније „србогорски“ идентитет својих бирача… Тек од недавно застава Срба из Црне Горе постала је она која је била у прошлости српска народна застава тробојка боја истовјетних за читаво српство. Нема више двоумљења, изругивања здравом разуму и традицијама, са некаквим тиркизним бојама и заставама чудних размјера. У борби за права српски народ данас брани историју Црне Горе и када идентитетски закони коначно буду на частан и демократски начин донесени народна застава Црне Горе биће, као што је и била, српска народна застава.

Република Српска је успјела да од страних протектора одбрани своју државну заставу, која је уједно и српска народна застава. Други ентитет БиХ је, само да би спријечио Српску да има своја знамења, жртвовао сопствена. Срби су, ипак, успјели да сачувају симболе своје државности и јединства српске нације.

Коначно, 2001. и 2002. у АП Војводини група људи која никада није имала подршку већу од десет одсто бирача сјеверних крајева Србије осакатила је грб Српске Војводине и наружила заставу Србије… То чудо су прихватиле корумпиране елите у Београду, али већина АП Војводине таква знамења није хтјела и упркос државној одлуци и притисцима ни данас их не развија трећина општина. Послије деценије лутања, наметања и неуспјеха аутономистичка идеја је и на мартовским изборима 2014. доживјела катастрофалан пораз. Пошто је већи дио Статута, усвојеног прије неколико година, оспорен пред Уставним судом, посебна комисија је израдила предлоге за његову промјену. Поред половичних мјера уподобљавања федералистичког положаја са Уставом Србије, комисија се позабавила знамењима покрајине. У складу са традицијом, историјом, правдом и интересом српске већине и националних мањина, за заставу су препоручили народну заставу Србије дакле заставу српског народа чији је Српска Војводина била циљ на путу националног и државног уједињења. За грб је препоручен историјски грб Српске Војводине, какав је био у вријеме постојања Хабсбуршке монархије, јер кад је ријеч о аутономији говоримо о традицијама, а не о државности.

Вјерујем да би за српски народ и његову државу Србију било најбоље да АП Војводина буде укинута као реликт комунистичке диктатуре. Народ је не жели, никада за њу није гласао и потврдиће је само на лажним и намјештеним изјашњавањима, таквих аутономија, са или без демократске подршке, нема у источној Европи. Ипак, одлука о знамењима води нас на пут обнове и коначног устаљивања нашег идентитета. Све земље или области у којима српски народ чини значајан дио становништва или ужива политичка права имаће у својим знамењима садржану и чињеницу да је српска нација једна, јединствена и недјељива.

(АУТ0Р ЈЕ ИСТОРИЧАР И ПРЕДСТАВНИК ИНСТИТУТА ЗА БАЛКАНСКЕ СТУДИЈЕ)

Објављено у дневном листу „Дан“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: