Заразе

Пише: Чедомир Антић

Израелски историчар, један од најзначајнијих мислилаца данашњице, предвидео је у својим делима крај великих епидемија. Човечанство је, према његовим предвиђањима дошло на праг потпуне контроле природе. Када пређе тај праг, човек ће само представљати опасност по природу, она за њега више неће.

Подстакнут пандемијом која је обузела Човечанство, прочитао сам и рад објављен, сада већ давне 1999. године, у једном америчком медицинском часопису. Разматрајући епидемије грипа у САД током 20. века, аутори су претпоставили пандемију у 21. веку, која би само у њиховој земљи, без рачунања повратних – глобалних учинака, изазвала штету од 60 до 70 милијарди долара (данас је та сума истоветна вредности између 100 и 114 милијарди долара). Подсећања ради, савезна влада уложила је 2008. 700 милијарди у опоравак америчке економије. Када је 2008./2009. вирус Ха1Ен1 протутњао човечанством, однео је око пола милиона жртава. Свима су нам се чиниле смешним паничне реакције појединих суграђана, влада је похитала да се вакцинише и купи вакцину за све, а због злоупотреба су робијали само набављачи. Пандемију су најавили холивудски филмови, међу којима ју је Зараза, са Метом Дејмоном, Гвинет Палтро и Лоренсом Фишбоурном у улогама, најавила зачуђујуће прецизно.

Наше земље вековима су биле жртве великих зараза, мада уништење и расељавање наших градова на почетку османске владавине имало и добру страну будући да заразе нису могле имати онакав ефекат какав су оставиле на европском западу. Црна смрт, која је средином 14. века проузроковала нестанак трећине европског становништва, захватила је и Српску земљу. Чак и у време царства наши су монарси, попут немачких императора, били луталице – прелазили су у миру из двора у двор, а у рату ишли на челу војски. Изгледа да је знаменита посета цара Душана Светој гори, у време његове највеће моћи, требало да прикрије и покушај да умакне страшној болести. Одатле и непотврђена посета царице Јелене Хиландару.

Монашка традиција говори да је због доласка високе гошће, којој је приступ био најстроже забрањен, малена тврђава у источној манастирској луци, ограђена опкопом у који је пуштено море. Тако српска августа технички није крочила на Богородичину задужбину, већ је боравила на острву поред.

У Приморју, данашњој Црној Гори, католици, али и православни, подизали су кипове посвећене Светом Року. Светитељ је пред градовима заустављао Црног косача, бледу приказу одевену у беле хаљине или црног пса. Чак осам година, од 1422. до 1430. куга је харала у Котору. Грађани су побегли, бродови богатих испловили на отворено море, тестаменте није имао ко да овери… На прелазу у 16. век у Бару и Улцињу морбо гранде (morbo grande) трајала је пола деценије. Грађане страдале у масама, сахрањивали су у масовним гробницама. Током наредних 250 година куга је походила приморске градове сваких деценију или две. Епидемије у унутрашњости забележене су четрдесетих година 18. века. Тек су строге санитарне мере, заведене тридесетих година 19. века, довеле до престанка редовних таласа језиве заразе. У Бару је 1838. основан лазарет (карантин), кажу други у Османском царству: одмах после цариградског, а пре солунског.

У Кнежевини Србији последњи талас куге догодио се 1837. године. До тада је предузимљиви кнез Милош Обреновић већ организовао најмодернију карантинску службу. Доведен је лекар из Аустрије, Карло Нађ, а његов сарадник Игњат Васиљевић своја је искуства применио у Цариграду. Куга је коначно ипак стигла, преко турских војника, који су у Београдску тврђаву умарширали избегавајући карантин.

Тврђава је због тога блокирана, упркос чињеници да је Србија била у вазалном односу према Порти и под претњом турских топова. Кнежевина је била поносна што је куга однела мање живота него у италијанским земљама оног времена. Мада, упркос свој модерности, кнез је наредио да према древним обичајима девет голих баба током ноћи изаткају белу кошуљу испод које су прошли он лично, његова породица и сав двор – укупно тристотине људи. Злу не требало.

Због Великих богиња Европа је током 18. века сваке године губила око 400.000 становника, 5% укупног броја. Ова страшна болест убијала је око трећине заражених (дакле по 15% Европљана боловало је сваке године). Десетина оболелих – њих око 120.000 – остајало је трајно слепо. Велике богиње нису бирале, од њих су током овог столећа умрла четири европска монарха. У Енглеској је крајем века пронађена вакцина. Тридесетих година 19. века она је примењена и код нас. Путници су забележили да су у Србији, последицом ове тешке заразе, по лицу рошави само стари људи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: