Започео студије у 90-ој години

Прошле године, када се уписивао на факултет, највише се плашио да неће положити математику.

Но, када је видио да је положио са четворком, склонио се на страну и почео да плаче као мало дијете, бришући сузе рукама. “Пролазници су ме изненађено посматрали. Сигурно им није пало на памет да пред њима стоји бруцош, који плаче од среће”.
Када је осамдесетдеветогодишњи Кирил Петрович најавио породици да ће уписати географију, мало њих га је узело за озбиљно.
“Мислили су да су то неке моје бубице”, говори нам кроз осмијех. “Унуке су ми рекле да нећу проћи на пријемном испиту, јер се раде анономно, па нећу имати никаквих олакшица. А ја сам одлучио: ако положим математику, урадићу то. А математиком се нијесам бавио више деценија. Ипак, добро сам се припремио – и положио пријемни”.
Још као дијете, авантуристичке књиге биле су му душевна храна, зато је и маштао да постане географ. Ипак, по завршетку Техничког факултета, до 85. године предавао je у техничкој школи. А онда је одлучио да је вријеме да оствари свој сан.
“Схватио сам да никада није касно”, каже он. “Када сам пензионисан, наставио сам да подучавам, радио сам и као домар. Моја жена и ја смо путовали у различите земље. Били смо у Камбоџи, Шри Ланки, Емиратима, Грчкој, Вијетнаму, Кини… У 85. години, испунио сам своју давнашњу жељу и отпутовао у Мексико. Али, путовати и бити географ није исто. И зато сам, са пуних 90 година, постао студент. И у 95. години ћу добити диплому географа. А онда ћемо видjети шта ће бити. У почетку, моји најближи су говорили: Добро, било је по твоме, постао си студент, могао би коначно да се смириш. А ја нисам намjеравао никоме ништа ни да доказујем, ја желим да учим! И када је почео први семестар, жена је стала уз мене – ја учим, а она иде на прстима, да ми не би сметала”.
Студије му иду одлично. Међутим, десило се нешто сасвим неочекивано – пао је на испиту из географије.
“Не знам како се то догодило!”, слијеже раменима. Наш шеф групе, Лујзан, ме критиковао. А ја сам се спремао, нијесам имао среће једноставно. Питања су била баш тешка. Срамота ме од дјевојaка. Младићи су елиминисани, остао сам сам међу дјевојкама”.
Заиста, све предмете, које је морао положити током зимског семестра – положио је. Укључујући и физичко васпитање.
“Када сам дошао на први час, примијетио сам како је наставник физичког васпитања подигао обрве”, рекао је деведесетогодишњи студент. “Питао ме је колико имам година. Рекао сам да имам само деведесет. Гледао ме у невјерици. Да би га увјерио, покушао је да објасни да сам још увијек у добром физичком стању, да тренирам свако јутро. И, као доказ, предложио сам да направим стој. Одмахнуо је главом, рекао да се такви задаци обављају само на факултету за спорт. Затим је почео да пита које вјежбе радим ујутру, колико пута. Објаснио сам му да вјежбам сат и по. Растежем гуме. Затим радим згибове, вјежбам јогу. Онда сам себе масирам. И тако сваког јутра. Видио сам да записује нешто у својој биљежници. Затим је наставник предложио да ми аутоматски да оцјену. Нијесам одбио, премда ми је било жао због тога, јер сам ушао у форму. Али, одлучио сам да више нећу прихватити никакве олакшице.
Одмах послије љетњег семестра имамо праксу из геодезије, и из деканата су ми рекли да, ако желим, могу и да не идем на праксу“, каже он. „Кажу, мораћете много да идете по терену, а и вријеме је нестабилно. Али, како могу да допустим да дјевојке оду саме? Једини сам мушкарац у групи. А биће лијепо и прославити рођендан са дјевојкама у природи. Ипак, рано је о томе говорити. Треба прво да оперем образ, и положим географију“, закључује овај чудесни студент из Перма.

Андреј Матлин: КОМСОМОЛЬСКАЯ ПРАВДА

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: