Западна лицемерја на делу: Палестина призната кад је више нема
ANADOLU AGENCY
Док рушевине Газе и тела палестинских цивила још нису ни пребројани, а ратне операције Израела у појасу остају несмањене, део западног света изненада се „присетио“ Палестине. Последњих недеља, једна по једна, западне земље кренуле су да признају палестинску државност — некад са патетичним изјавама о миру, а некад чак и без тога. Али, када се скине дипломатска шминка, остаје једно питање: шта је заиста признато? И чему служи то признање у тренутку када Палестина више личи на симболичку идеју него на функционалну државу?
Оно што је очигледно јесте да овакви потези долазе као реакција, а не као визија. Реакција на политички притисак изнутра, на гневне грађане који гледају уживо трансмисију геноцида. Реакција на оптужбе за саучесништво, али без стварне спремности да се та саучесничка улога прекине.
У том светлу, признање Палестине делује више као политички гест који треба да ублажи гнев западне јавности и „опере савест“, него као корак ка реалној државности Палестине. Чак и званичници земаља које су признале Палестину отворено говоре да то признање неће ништа променити на терену.
Суштинско питање гласи: шта су тачно признале те државе? Рушевине, глад, лешеве? Јер управо то је све што је остало од Палестине после континуираног, системског уништавања, у коме Запад има не само улогу посматрача, већ и финансијера.
Западне силе показују дугогодишњи континуитет дволичности у односима према Блиском истоку. С једне стране, инсистирају на „демократији“, „владавини права“, „људским правима“, а с друге стране подржавају или игноришу неоимперијалне акције својих савезника, попут Израела. Ово није ништа ново — али је сада, услед масовне изложености сликама страдања, тај контраст немогуће игнорисати.
Иако се признање Палестине од стране Канада, Велике Британије, Француске, Белгије и других може на први поглед тумачити као дипломатски пробој, у реалности је реч о политичкој косметици. Западне владе немају нити политичку вољу, нити спремност да предузму кључне кораке — од санкција Израелу, до прекида војне подршке и активног притиска ка окончању окупације.
Све док признање Палестине не прати конкретна политичка акција — дипломатска, економска и безбедносна — оно остаје мртво слово на папиру. Штавише, као што историја показује, празна признања без садржаја често служе да се замагли стварност, а не да се она мења.
