Закон о предсједнику као вриједносно огледало
1 min read
Митар Шушић
Пише: Адвокат Митар Шушић
Усвајање закона о предсједнику није више само питање прагматичног политичког одговора на уставно насиље. Имајући у виду најављене делиријумске активности партије која у свом политичком ропцу не преза од отвореног позива на насиље, тема Закона о предсједнику постала је вриједносно огледало.
Никакво парцијално читање консултативних мишљења Венецијанске комисије, не смије бити оправдање за пристајање на уцјене оних који више политички немају шта да изгубе. Свјесни да је повратак на власт сада већ нешто о чему се не може квалитетно ни маштати, а останак на слободи само питање времена и броја тужилаца у СДТ-у који су у стању да раде на озбиљним предметима, клептократија је схватила да само хаос, какав год – правни, институционални, па и безбједносни – одлаже горки тренутак њиховог растанка са огромним вилама и становима и сусрета са… нешто мањим просторијама.
Сваки политички концепт који су наводно заступали, од југословенства, преко српства до данашњег усташтва, само је маска за крађу. Данашња „борба за њихову Црну Гору“ коју воде власници подземља, презрена је и од оних који су до скора били наивни, безинтересни следбеници те идеје.
Таквом изразу не треба давати простора за стварање даље пометње. Њихови захтјеви нису политички мотивисани, јер нису баш толико незнавени да нису свјесни свог рејтинга и капацитета за сарадњу. Сваки њихов захтјев, усмјерен је искључиво на продубљивање кризе као такво, као – само себи циљ, јер једино у таквом окружењу могу сачувати наду да ће успјети да изазову сукобе и немире и на тај начин се заштите од правде која их у миру неминовно стиже. Зато „они морају несрећу створити“, да би са њом трговали своју слободу и нашу имовину коју су присвојили.
Зато им се не смије дозволити да манипулацијом са ставовима међународних фактора, уцјењују већину – ако већине има.
Ако већине нема, у што не желим да вјерујем, јер би то значило да нема ни политичке ни људске храбрости и принципа, ако неко бира да умјесто са народом и за народ, игра на граници између народа и криминала, да се не би коме замјерио, онда је јасно да рјешавање ситуације надилази могућности тренутне политичке поставе.
