Žak Prever: Barbara

Žak Prever 

Sećaš li se Barbara,

padala je kiša neprestana nad Brestom toga dana,
a ti si išla nasmejana
pokisla, ustreptala, blistava
pod krupnim kapima kiše
seti se, Barbara,
sretoh te u ulici Sijam
smejala si se – i ja sam se ti se osmehnuo
sećaš li se, Barbara?
Nisam te poznavao,
a nisi ni ti mene
sećaš li se,
seti se ipak toga dana
i ne zaboravi ga.

Jedan čovek što stajao je pod strehom,
zaklonjen
zovnuo te, Barbara
i ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ustreptala, blistava
i bacila mu se u zagrljaj.
Sećaš se toga, Barbara,
i ne ljuti se što ti kažem ti
jer kažem ti svakom koga volim
čak i kad ga ne poznajem.
Sećaš li se, Barbara
i ne zaboravi nikad –
tu mudru i radosnu kišu
na tvom srećnom licu
tu kišu nad morem,
po brodogradilištu
nad lađom iz Cezana
Oh, Barbara
kakva je svinjarija taj rat
i šta je sa tobom sada
pod kišom od gvožđa,
od vatre, čelika, krvi.

I onaj koji te je stezao u zagrljaju,
zaljubljeno, strasno
da li je mrtav, nestao ili još živ.
Oh, Barbara
još uvek kiša pada nad Brestom
kao što je padala nekada.
Ali nije to isto, jer sve je porušeno.
To su samo posmrtne kapi užasa i očaja
to više nije ni pljusak
gvožđa, čelika i krvi
već samo oblaci koji nestaju kao psi
kao psi što prominu
vodenim strujama duž Bresta
da istrunu negde daleko,
vrlo daleko od Bresta,
od koga nije ostalo ništa.