Заборављени Балкан: Проширење ЕУ у догледној будућности није опција

„Европска перспектива“ за Србију, Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину, Косово и Албанију је стереотипна формулација у различитим коминикеима ЕУ везаним за приступне преговоре са тим државама, а која у ЕУ-жаргону описује вештачко конструисани, бесмислени али неискорениви појам „Западни Балкан“.

О некој нади у регионалну сарадњу, сањаној у канцеларијама уљуљканим у стање лишено сваке реалности, уопште се не може ни говорити. Кристално то јасно показује скоро оперетска свадја чак измедју Хрватске и Словеније, значи две суседне државе -чланице и ЕУ и НАТО-а око граничне линије у Пиранском заливу.

Оно, што свих 6 такозваних „држава остатка Балкана“ –од Солунског Самита 2003 канидидата за будућност у ЕУ- погадја, мора се ипак посматрати под лупом пропорција, уз сву оправдану критику за недостатка западног интересовања: у том кризном региону живи само око 18 милиона људи, што значи мање него у балканској земљи Румунији, а тих 18 милиона људи привредјује мање него Словачка, где је просечни бруто национални доходак по глави становника три пута већи него у ових 6 земаља.

Но, све то ништа не мења у геострартешком значају ових 5 бивших република потонуле Југославије и суседне Албаније. Два централна фактора су допринела стабилизацији после југословенских ратова: перспектива чланства у ЕУ те улога САД као безбедносног сидра, уз идеју да би Американци или НАТО – у случају конфликта- интервенисали, како су то учињели 1995 у Босни и 1999 на Косову. Али: председник САД Доналд Трaмп не показује скоро ни мало интересовања за овај напетостима набијени регион.

Гледе Еурокризе, проблема са избеглицама, Брегзита те претња од стране популистичких националиста према свим владама у ЕУ, је проширење Европске Уније у догледно време све, само не реалистична опција. У овај вакуум су продрле, што није изненадјење, Русија, Турска, Саудијска Арабија чак и Кина. Империјалне амбиције и политичка инструментализирања православних и муслимана у региону застрашују владе у Македонији, Црној Гори, Албанији и на Косову. Јаког човека Србије, председника Александра Вучића, у Бриселу виде као србског Европљанина а истовремено у Москви као верног и традиционалног пријатеља. По резултатима испитивања јавног мнења Пеw-Института, само 25% Срба је убедјено да је демократија најбоља форма владавине.

Истина је да и у Албанији, Црној Гори, Босни те на Косову ауторитарно владајући премијери који се користе националистичким техникама владања спареним са корумпирајућом кумовском економијом- уживају велику подршку. Пуно политичара ЕУ су игнорисали непостојање институција правне државе, права опозиције и слободе штампе: све док локалне аутократе обезбедјују ред и мир у региону. Напротив: ЕУ треба да подржи снаге цивилног друштва, које су у Македонији већ обезбедиле демократски заокрет.

(Аутор: Паул Ландваи; Der Standard; Превод: Мирко Вулетић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: